За ноћ вила гору прејездила,
за њом језди Иво на коњицу,
Ал' говори пребијела вила:
"Стан' причекај, на коњицу Иво,
Стан', причекај, да отпочинемо!"
Ал' говори са коњица Иво:
"Није мени до чега је теби,
Већ је мени до веље жалости:
Круто ј' мени царе говорио -
Да до зоре ја назиђем дворе,
Да не зиђем п'јеском, ни каменом,
Већ да зиђем с кости од јунака,
Градска врата - плећа од јунака,
а пенџери - очи дјевојачке!"