Epilog
Zastor pade, predstava se svrši,
Al’ družina jošt jednako stoi:
Niti hita, da se čim založi,
Niti speši, da se čom osnaži,
Već tu stoi s oborenom glavom.
S tužnim srdcem, sa suznim očima.
Šta je vama, mlađana družino,
Te vi mladi k stolu ne hitate?
Ta dosad vas čaša rujna vina
Nije dvaput k sebi pozivala?
Kakva tuga na srdcu vas tišti?
Odkud suza u vašemu oku?
Znam već šta je: čas rastanka kuca!
A težko se s milima razstaje!
Zastor pade, da se nepodigne
Dugo, dugo. Meseci će proći;
Godina će svoj lik promeniti;
List zeleni, što sad tek izlazi
Mrazom spržen s grane će opasti:
I tek onda zastor će se dići,
Koi pade, kad zvonce odkucnu.
Ko zna da l' će svim nam se dignuti
Sveta sveza nas za Vas svzzuje.
Što je rosa zelenoj travici,
Što je sunce rumenoj ružici.
Što semenu toplo zemlje krilo,
Odojčetu mleko materino,
Srdcu život, i čoveku duša:
To j' publika nama umetnikom!
Vaša milost svakog od nas dnže
Kao rosa zelenu travicu,
Te nam sile buje i jačaju,
I volji nam vita rastu krila;
Sijnu l' Vaša od miline lica,
Onda nama sunce prosijava,
Te nam niče iz nedara cveće
Divne boje nebesna mirisa;
Je li puna ova kuća sveta,
Onda nam se srdce razigrava,
Duhovi nam krila razbacuju,
Te rušimo spone i prečage,
I u viši zrak se uzdižemo,
Lahke misli, slobodni stvorovi.
Da Vas nema, nebi ni nas bilo;
Vi ste život, vi ste naša duša!
Takva sveza nas za Vas skopčava!
Šest će puta mesec izjesti se
Dok Vas opet videt' uzmognemo:
Pak možemo l’ bez suza ostati
Kad se zastor poslednji put spusti?
U čas ovaj pred duh nam doleće
Sve što milo dosad dozivlesmo!
Vaša milost pred oko nam staje
Kao divno sa neba anđelče.
Lice joj je od sunčana sveta,
Rize su joj od dugina traka;
Ljubko s’ smeši, blago nas pozdravlja.
I daje nam lijepe cvetove:
Svaki cvet je ili krasna misao.
Ili čuvstvo sa neba skinuto,
Ili uzor iz sna umetnosti!
Hodi. hodi, ti nebeoni stvore!
Mi ćemo ti lep hram sagraditn!
Usred srdca čista i čestita
Prestol ćemo tebi podignuti:
Pak ti živi i vladaj u nama,
P budi nam u glavama misli,
I razvijaj u srdcu nam čuvstva,
I diži nam u duhu uzore,
Da mi ovoje ime proslavimo,
Svom narodu obraz osvetlamo,
Domovinu vencem okitimo,
Kakvim dični kite ju sinovi!
Ko što primi pak se nezahvali
Na svoj obraz crnu sen navlači.
I mi dakle zahvalit’ moramo
Na Bašemu daru čeotitomu.
Ali kako da reč udesimo,
Da se hvala uz dar nezastidi?
Ev’ ovako bit’ će ponajbolje,
Jer iz puna reč dolazi srdca:
Nek Bam bude po sto puta hvala
Na ljubovi k narodnoj Taliji;
I hvala Vam po tisuću puta
Na mnlosti darovanoj nama:
Anđeo sreće neka Vam naplati
Što geniju daste umetnosti!