Епилог
Застор паде, представа се сврши,
Ал’ дружина јошт једнако стои:
Нити хита, да се чим заложи,
Нити спеши, да се чом оснажи,
Већ ту стои с обореном главом.
С тужним срдцем, са сузним очима.
Шта је вама, млађана дружино,
Те ви млади к столу не хитате?
Та досад вас чаша рујна вина
Није двапут к себи позивала?
Каква туга на срдцу вас тишти?
Одкуд суза у вашему оку?
Знам већ шта је: час растанка куца!
А тежко се с милима разстаје!
Застор паде, да се неподигне
Дуго, дуго. Месеци ће проћи;
Година ће свој лик променити;
Лист зелени, што сад тек излази
Мразом спржен с гране ће опасти:
И тек онда застор ће се дићи,
Кои паде, кад звонце одкуцну.
Ко зна да л' ће свим нам се дигнути
Света свеза нас за Вас свззује.
Што је роса зеленој травици,
Што је сунце руменој ружици.
Што семену топло земље крило,
Одојчету млеко материно,
Срдцу живот, и човеку душа:
То ј' публика нама уметником!
Ваша милост сваког од нас днже
Као роса зелену травицу,
Те нам силе бује и јачају,
И вољи нам вита расту крила;
Сијну л' Ваша од милине лица,
Онда нама сунце просијава,
Те нам ниче из недара цвеће
Дивне боје небесна мириса;
Је ли пуна ова кућа света,
Онда нам се срдце разиграва,
Духови нам крила разбацују,
Те рушимо споне и пречаге,
И у виши зрак се уздижемо,
Лахке мисли, слободни створови.
Да Вас нема, неби ни нас било;
Ви сте живот, ви сте наша душа!
Таква свеза нас за Вас скопчава!
Шест ће пута месец изјести се
Док Вас опет видет' узмогнемо:
Пак можемо л’ без суза остати
Кад се застор последњи пут спусти?
У час овај пред дух нам долеће
Све што мило досад дозивлесмо!
Ваша милост пред око нам стаје
Као дивно са неба анђелче.
Лице јој је од сунчана света,
Ризе су јој од дугина трака;
Љубко с’ смеши, благо нас поздравља.
И даје нам лијепе цветове:
Сваки цвет је или красна мисао.
Или чувство са неба скинуто,
Или узор из сна уметности!
Ходи. ходи, ти небеони створе!
Ми ћемо ти леп храм саградитн!
Усред срдца чиста и честита
Престол ћемо теби подигнути:
Пак ти живи и владај у нама,
П буди нам у главама мисли,
И развијај у срдцу нам чувства,
И дижи нам у духу узоре,
Да ми овоје име прославимо,
Свом народу образ осветламо,
Домовину венцем окитимо,
Каквим дични ките ју синови!
Ко што прими пак се незахвали
На свој образ црну сен навлачи.
И ми дакле захвалит’ морамо
На Башему дару чеотитому.
Али како да реч удесимо,
Да се хвала уз дар незастиди?
Ев’ овако бит’ ће понајбоље,
Јер из пуна реч долази срдца:
Нек Бам буде по сто пута хвала
На љубови к народној Талији;
И хвала Вам по тисућу пута
На мнлости дарованој нама:
Анђео среће нека Вам наплати
Што генију дасте уметности!