Emil Kostović
| Emil Kostović Pisac: Đura Jakšić |
| pesma je napisana 1853. godine[1]; tekst se ovde navodi prema Živanović (1931)[2] |
- Emil Kostović
Tane pišti,
Konjic vrišti,
Ranjen viče,
Glasi mutni,
Zemlja tutnji,
Neprijatelj ne izmiče.
Ranjenika strašna muka,
Stoji huka od jauka,
Sajuženi dim, prašina,
Diže s' tamo do visina;
Od baruta silne vatre
Sve se, sve se, evo, satre.
Već junaci zubi kolju,
Borbi dobi svaki volju,
A naš bubanj oglašava
Da je palo dosta glava,
Natrag da se sada stupa,
Al' vojnika stoji lupa,
Niko, niko natrag neće.
Sad dušmanska jedna četa
Čak ovamo probi, kleta.
Kostovića tu raniše,
Zaslužnu mu, ah, odbiše
A junačku desnu ruku,
Kôm davaše gorku muku
Dušmaninu,
Kad zama'nu.
Iz ramena krvca lopi,
Masna krvca zemlju topi.
Emil, ranjen, hrabro stade,
Junacima mig on dade
Iz sve snage silno viknu
I tigarski u mukama ciknu:
»Napred, braćo, svi Mokrinci,
Kraljevića hrabri sinci!
Osvetite život moj,
Umalite silni broj
Dušmanina
Naša silna!«
Svaki junak napred skače,
U miloti Emil plače:
»Ah, junaci, sve zmajevi,
Braćo moja sokolovi,
Mirno ću vam sad umreti —
vaša ruka bratski me osveti.
Pozdrav'te mi staru majku
I dobroga, ah, babajku,
Pozdrav'te mi moju milu,
A Milevu, belu vilu,
Ah, pozdravi — —
Zbogom, Jevto brate,
Nek ti sveci za to plate!...«
Tane pišti,
Konjic vrišti,
Ranjen viče,
Glasi mutni,
Zemlja tutnji,
Neprijatelj već izmiče!
|