Емил Костовић
| Емил Костовић Писац: Ђура Јакшић |
| песма је написана 1853. године[1]; текст се овде наводи према Живановић (1931)[2] |
- Емил Костовић
Тане пишти,
Коњиц вришти,
Рањен виче,
Гласи мутни,
Земља тутњи,
Непријатељ не измиче.
Рањеника страшна мука,
Стоји хука од јаука,
Сајужени дим, прашина,
Диже с' тамо до висина;
Од барута силне ватре
Све се, све се, ево, сатре.
Већ јунаци зуби кољу,
Борби доби сваки вољу,
А наш бубањ оглашава
Да је пало доста глава,
Натраг да се сада ступа,
Ал' војника стоји лупа,
Нико, нико натраг неће.
Сад душманска једна чета
Чак овамо проби, клета.
Костовића ту ранише,
Заслужну му, ах, одбише
А јуначку десну руку,
Кôм даваше горку муку
Душманину,
Кад зама'ну.
Из рамена крвца лопи,
Масна крвца земљу топи.
Емил, рањен, храбро стаде,
Јунацима миг он даде
Из све снаге силно викну
И тигарски у мукама цикну:
»Напред, браћо, сви Мокринци,
Краљевића храбри синци!
Осветите живот мој,
Умалите силни број
Душманина
Наша силна!«
Сваки јунак напред скаче,
У милоти Емил плаче:
»Ах, јунаци, све змајеви,
Браћо моја соколови,
Мирно ћу вам сад умрети —
ваша рука братски ме освети.
Поздрав'те ми стару мајку
И доброга, ах, бабајку,
Поздрав'те ми моју милу,
А Милеву, белу вилу,
Ах, поздрави — —
Збогом, Јевто брате,
Нек ти свеци за то плате!...«
Тане пишти,
Коњиц вришти,
Рањен виче,
Гласи мутни,
Земља тутњи,
Непријатељ већ измиче!
|