Elegija jedne zalutale depeše
| Elegija jedne zalutale depeše Pisac: Vojislav Ilić |
Grozno je i strašno, muke me je stala,
Desila se sa mnom greška jedna mala,
Te tumarah dugo bez pravca i puta,
Kô što grešna duša po večnosti luta.
U meni je neko depeširô drugu
I na smrtni slučaj izjavio tugu.
Bilo nas je dosta - duša mi se trese!
Te činovnik tako pobrka adrese.
I nesreća moja tog se časa zače:
Odoh gde se peva, mesto gde se plače.
Svatovima nekim raznosač me dade,
Te po ručku dever čitati me stade:
„Sažaljevam slučaj koji sudba uze,
S tobom i ja tužim i prolivam suze.
Jer umesto sreće, da kô sunce sijaš,
Ti se danas, druže, u crno zavijaš.“
Smutiše se gosti, u viku se dali:
„Kakva je to šala?“ „Zar se tako šali?“
A kum, postar čovek, srdito me zgrabi:
„Vratite je natrag, vrag joj - veli - babi!“
Izjurena tako kô rđava žena,
Drhtala sam čisto, česna i poštena.
Kad se toga setim, ja se samo ježim,
Iz koverte svoje dođe mi da bežim.
Šta je posle bilo? Odmah ću vam kasti:
Vinovnik se nije sakrio od vlasti,
Mene su u košar premestili, znate,
A njega kaznili s četvrtinom plate.
Grozno je i strašno, al' priznati valja:
To je sa mnom bila neprijatna šala.
Al' poslovi taki sa nama se dese,
Kad rasejan čovek udara adrese.
28. marta 1891.
Izvori[uredi]
- Vojislav Ilić: Lirsko pesništvo, strana 206-207, 2. knjiga, Vuk Karadžić, Beograd.
|