Елегија једне залутале депеше

Војислав Илић

Елегија једне залутале депеше Писац: Војислав Илић

Грозно је и страшно, муке ме је стала,
Десила се са мном грешка једна мала,
Те тумарах дуго без правца и пута,
Кô што грешна душа по вечности лута.

У мени је неко депеширô другу
И на смртни случај изјавио тугу.
Било нас је доста - душа ми се тресе!
Те чиновник тако побрка адресе.

И несрећа моја тог се часа заче:
Одох где се пева, место где се плаче.
Сватовима неким разносач ме даде,
Те по ручку девер читати ме стаде:

„Сажаљевам случај који судба узе,
С тобом и ја тужим и проливам сузе.
Јер уместо среће, да кô сунце сијаш,
Ти се данас, друже, у црно завијаш.“

Смутише се гости, у вику се дали:
„Каква је то шала?“ „Зар се тако шали?“
А кум, постар човек, срдито ме зграби:
„Вратите је натраг, враг јој - вели - баби!“

Изјурена тако кô рђава жена,
Дрхтала сам чисто, чесна и поштена.
Кад се тога сетим, ја се само јежим,
Из коверте своје дође ми да бежим.

Шта је после било? Одмах ћу вам касти:
Виновник се није сакрио од власти,
Мене су у кошар преместили, знате,
А њега казнили с четвртином плате.

Грозно је и страшно, ал' признати ваља:
То је са мном била непријатна шала.
Ал' послови таки са нама се десе,
Кад расејан човек удара адресе.

28. марта 1891.

Извори

• Војислав Илић: Лирско песништво, страна 206-207, 2. књига, Вук Караџић, Београд.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.