Evo me među kaluđeri; šta sam tražio, to sam i našao
| ←Početak mojega putovanja | Evo me među kaluđeri; šta sam tražio, to sam i našao Pisac: Dositej Obradović Život i priključenija |
Zaključenije prve časti→ |
Bilo je oko dva sata posle podne kad smo ušli u manastirsku avliju (jer smo lagano išli od Iriga do Hopova); istom bratija izišli iz trapeze i nisu bili jošt polegli spavati po običaju manastirskome. Mlađi prolaze koji kud po doksati, a starešine posedali s igumnom pred njegovom ćelijom i razgovaraju se. Kako nas upaze s torbom na leđi, poznadu da smo stranski ljudi; ljubopitni za saznati uzrok našega stranstvovanija, zapovede nas zvati k sebi. Penjući se gore, prišapće mi Nika da ja odgovaram na ono što budu pitali. „Ne staraj se”, rekao sam mu. Bilo i[h] je oko desetak. A kad upaziše oni drugi, što su se bili kojekud razodali, počeše se skupljati i oni koji otkud. U jedandva minuta bi i[h] do trideset. Nikad u mom veku nisam dotada toliku silu kaluđera skupa vidio. Bila mi se počela krv vozmuštavati i ježiti koža, kao da sam se hoteo prepasti, kad eto ti upazi[h] odnekuda dva malena kaluđerka, koji dođoše i stadoše blizu nas, gledajući nas veselim obrazom. Onda mi poče dolaziti drznovenije, misleći u sebi: kad ovima ništa nije bilo, neće ni meni. A da pravo ispovedam, nisam nikakva uzroka imao plašiti se, jer su moji dragi [H]opovci, osim svi[h] Fruškogoraca najpitomiji; blagoskloni i blagoprijatni, vesela obraza i pogleda, pristojno i čisto obučeni, jednim slovom, nisu nimalo prilični onim kaluđerom s kojima se deca plaše. Između sviju nji[h] najbolje sam upazio jednoga koji u sredi sviju seđaše. Brada mu pokratka, okrugla, i vlasi na glavi bele kako sneg, a obraz čist i mlad, pun mleka i ružice; pogled drznoven, no u isto vreme ljubak i milostiv; oči pune života i neke osobljive sladosti. Kako me je pogledao, predobio je sve srce moje. Rekao bi[h] kao da sam ga poznavao pre mlogo godina i kao da mi je svojim vzorom rekao: ja ću biti tvoj blagodetelj i otac. I kad ne bi se smijao, na licu bi mu neko tiho i prirodno osmejavanje cvetalo. I pravda, kako sam posle dugim iskustvom poznao, i kako će se viditi iz ove moje istorije, ako je ikada čovek na svetu bio bez najmanjeg sleda pritvornosti, on je bio. On isti, iguman budući, načne nas pitati.
Iguman: „Otkud ste vi, deco?”
Ja: „Iz Banata.”
Iguman: „A daleko li ste nakanjeni?”
Ja: „Ovde bi radi ostati, ako nas primite.”
Ig[uman]: „Što ćete ovde?”
Ja: „Naumili smo pokaluđeriti se.
Ig[uman]: „Imate li vi oce i matere?”
Ja: „Ovi moj drug ima mater, a ja sam bez oca i bez matere.”
Antonije Veliki (nazivljem ga „Veliki”, jer je i duži i deblji od sviju bio, i brade više je imao on sam nego desetorica drugih): „Da t’ kažem, oče igumne, ja ću toga maloga uzeti, a Maksimu ću dati put, jer je nestašan kao vrag i jutros mi je nov krčag razbio.”
Ig[uman]: „Oče Antonije, zar sam ja ovde aga na Kareja?”
Ant[onije]: „Ta nemoj se, bogati, ljutiti! Ja znam da si ti iguman; al’ ako ga ti uzmeš, kako si ti ljut i naprasan, on će treći dan od tebe pobeći. Ti znaš da kod tebe đak ne može obastati.”
Ig[uman]: „Ako bude kao tvoj Maksim, neće ni trećega dočekati.
Pak se okrene k meni: „Ti mali, [h]oćeš li ti moj đak biti?”
Ja: „[H]oću”.
[Iguman]: „No, poljubi ruku, pak ti ne slušaj toga velikoga i bradatoga; on govori šta mu na usta dođe. Ako ti samo budeš dobar, u svem [H]opovu nećeš naći boljeg od mene. A ti, oče Janićije, i tako si paraklisara, a bez đaka si, uzmi toga drugoga. On je pojači, baš kako valja za paraklisaru.” Potom da zapoved da nas odvedu u trapezu i dadu jesti. Kad iziđemo iz trapeze, pođemo svak svome starcu. Ja nađem moga igumna sama gdi hoda po ćeliji. Upita me jesam li izučio psaltir; kažem da jesam. Da mi jedan psaltirić da vidi kako čitam. Bio je zadovoljan mojim čitanjem. Kaže mi da će on spavati, a da ja mogu hodati po manastiru i okolo kud mi drago, ili, ako [h]oću, mogu uzeti koju knjigu s astala i što čitati. On pođe u kamaru spati, aja počnem pregledati knjige. Nađem zbornik, časlovac, psaltir, mesecoslov, kanonik, polustav, trebnik, alfavit duhovni. Najposle otvorim jednu veliku strašnu knjižetinu; vidim, žitija svi[h] sveti[h] na tri meseca: marta, aprila i maja. Ha, pomislim, ova je za mene! Jedva je podignem, iziđem pred vrata kelijska, metnem je na jedan karučni sanduk, a ja sednem dole i počnem čitati žitije svete Evdokije, prvi dan marta meseca. Prama ovima stvarma, koje u ovoj knjigi nađem, ostanu prolozi za ništa. S kakvim userdijem i toplotom srca sam čitao! I sve od reči do reči upamtio! Kamo tada knjige one koje su danas u rukamˊ! E, vreme zlatno, za vavek izgubljeno! Iz Scile utečem, pak upadnem u Harivdu, iz prologa u žitija! Siroto dete, bedna mladost, do smrti neprežaljena! No, onda ja sam mislio: ko je srećniji od mene? Žitija čitati, take knjige velike! Nigde toga na svetu nejma!
Ko ne zna šta su žitija, neka čuje od hiljade samo jednu malenu povest, koje sam ja ne čitao kako se čita, nego sa svim grlom gutao i proždirao, koje sam verovao kako god jevangelije i nad kojima sam tako gorko plakao da sam vid očni pokvario. Nek čuje, velim, pak ako ima srce človečesko, nek me ne žali, i nek nad mojom bednom mladostiju ne uzdahne ako može! U žitiju prepodobnoga Pajsija stoji napisano da je Hristos sišao s neba i došao u pustinju da ga poseti. Prepodobni Pajsije opere Hristu noge. Po mlogom razgovoru otide Hristos; voda s kojom su noge oprate ostane u leđenu. Eto ti odnekuda dođe učenik Pajsijev, traži vode da pije. Nejma; poharčena voda. Veli mu starac da pije vodu iz leđena. Ovi gleda vodu; mutnu i blatnu vidi, i koja zaudara na znoj; neće da pije, govoreći: „Kako ću ja pomije piti?” Govori mu starac: „Bre, pij, pij, jer ćeš se kajati”, i To mnogo krat. Dok mu se dodija, ne toliko od žeđi koliko da se na pokaže sasvim neposlušan, pomisli u sebi: zatvoriću oči pak ću je piti, makar da bi[h] se znao otrovati. Ode, gleda u leđen. [H]oćeš! Nestalo vode iz leđena. Viče starca: „Starče, nestade vode; sad leđen pun bijaše, pak u jedan ma[h] ostade prazan i suv kao dlan.” „Ha“, odgovara starac, „nisam li ti ja rekao: pij, ne nakanjuj se, jer ćeš se kajati.” A kad mu kaza kakva je to voda bila, i pročaja.
Evo, braćo, s hiljadu hiljada ovakih bas[a]na puna su žitija svetih. Ovo sam verovao i nad ovim sam gorke suze prolivao. Glupi i najsujeverniji egipetski derviši bi li mogli smešniju i luđu basnu izmisliti? Sramota, ne samo svetoga hristijanskoga imena, nego celoga čelovečeskoga roda, da se ovake i ovima podobne beslovesne basne u hristijanskim knjigam nahode, da se čitaju i da se veruju. Oni koji ne znadu, pak veruju ovake zgadne i sramotne fabule, njima će milostivi bog za nji[h]ovo neznanstvo i prostotu prostiti; no oni koji znadu, a ne viču koliko god sa svim grlom mogu, pred bogom i pred ljudma, da se To ne trpi, onima neće se prostiti, jer je ovo greh protiv Svetoga Duha. Arhijereji božji, sveštenici mirski, koji čitate sveto evangelije, vičite! Vičite k narodu; vaša je to dužnost! Zato ste oci i pastiri. Ne izdajte čisto Hristovo učenije! Blagi spasitelj ni na što tako nije se srdio, krotki božji agnec ni na što tako nije se gnevio koliko na sujeverje, na licemerje i na lažljivu i pritvornu svetinju. Ne bojte se naroda; miliji ćete, draži i česniji narodu biti kad mu otvorite oči uma i kad ga prosvetite. Dobar je narod i blag; ako li u čemu pogrešava, ne čini iz zla srca, nego iz neznanja. O crkovni predstatelji, nemojte sakrivati evangelsku istinu!
Nek mi se dopusti jošt samo jedno da spomenem. Drugi put kaže da mu je sveti car Konstandin na poseštenije došao, pak, između drugi[h] razgovora, i ovo mu je rekao: „Pravda da sam se i ja trudio, koliko sam mogao, za raširiti evangelsku istinu i nauku i za privesti mnogi narod k bogopoznanstvu; no, da sam znao u kakvoj ste slavi vi monasi kod boga, ja ni za što drugo ne bi[h] se starao, ostavio bi[h] svet i carstvo, otišao bi[h] u pustinju i bio bi[h] monah.” Neka sad zadrži smej ko može!
A prolog: nasred crkve božje, reče starac to, i učini ono, i sotvori blud. [H]oćemo li se, braćo, zaboga, jedanput osvestiti? To je stvar taka, da jedva je čovek na ispovedi kaže; a naš prolog, kao da se s nečim ponosi, kaže nasred crkve šta je njegov starac učinio. Kakav mu je to starac, sram ga bio! Ja opet prosim mojega ljubeznoga čitatelja da mi prosti što ove nepristojne vešti naznačujem. Zloupotrebljenija i zli običaji, ako se ne budu kako dostojni[h] poruganija predstavljati i obličavati, ne mogu se, inače, u omrazu dovesti i istrebiti. Vreme je da k meni dođem.
Moj iguman, kad ustane, nađe me nad knjigom. Bilo mu je začudo da jedno dete mojega vozrasta ne ide kojekud trčati i skakati, imajući dopuštenje. Rekne mi da mu malo čitam. Ja počnem čitati kako god iz psaltira. Pita me, čitam li tako iz svake knjige i razumevam li šta čitam. Kažem da iz svake, ako je srpska i vlaška, i da razumevam. Popogleda mej malo s vnimanijem, pak mi načne govoriti: „Nama[h] taj čas uzmi tvoju torbu, pak idi kud ti drago. Pravo je rekao Antonije da ti nećeš kod mene ni tri dni biti.” Ja sam bio izvan sebe. Mislim, kakvi su ovo ljudi! Pre dva sata milostivo me je primio, a sad goni; da sam mu što skrivio, ne bi[h] žalio. Onda on opet: „Znaš li zašto te teram?” Ja: „Ne znam.” Iguman: „Ako ti budeš dobar i poslušan, tako kako čitaš, ti ćeš kod mene, dok sam ja živ, ostati. No bojim se, kad ti čuješ kako ja čitam, ti ćeš mi se smijati, a ja sam ljut, pak eto ti kavga gotova.” Kad ja to čujem, oda[h]nem malo, odgovorim mu: „Nemojte vi mene terati, ja se vami neću rugati.” Onda on iziđe pred ćeliju, pak gdi god koga upazi, zove, viče i kazuje kako ja čitam, sve kao voda. Jedva dočeka sutra podne, metne me da čitam u trapezi žitije. Po ručku uzme me s[a] sobom u Irig. U petnaest kuća vodio me je, počevši od gospodina protopope ot Šakabent[a], kazujući svima da ja bolje od njega čitam i da on ne sme preda mnom čitati. Bio sam kao na vatri od stida. Hoteo bi[h] da se kud uklonim, da nisam tu kad s kim o meni načne govoriti, no zaludu; zapovedio bi mi da se ne mičem s mesta; dok sam i ja kao oguglao, pak bi[h] slušao kao da se o drugom kom govori. Divio sam se čistosrdečiju njegovu; i koliko me je on više falio, toliko sam ga ja više ljubio i u visokopočitaniju imao. Blizu tri goda proveo sam pri ovom blagonaravnom i prečesnom igumnu; smrt njegova rastavila nas je. No kako sam se u vreme ove tri godine u mojem milom [H]opovu svetiničio, i kako nisam, to ću malo ponašire opisati; jerbo ako je ikad u meni štogod divije svetinje bilo, to je u [H]opovu bilo, dok sam se jošt među detinjstvom i junosti nahodio, i dok me jošt podstrekanija telesna nisu zaokupila bila. No, pre nego počnem moj način žitija u [H]opovu, neka nakratko javim što se je s mojim Nikom uradilo.
On je vesma trudoljubiv bio, crkvu čisteći, sveće i sve što je u crkvi, nameštajući tako da njegov starac vesma je s njim zadovoljan bio. No, po mesecu dana eto ti njegove matere, s mojim starijim bratom Ilijom, koja, kako uđe u ogradu manastirsku, stane nasred avlije, pak počne psovati i ružiti kaluđere, vičući da ako joj nama[h] dete njeno ne dadu, da će taj čas sažeći manastir, crkvu i kaluđere, govoreći da ako su kaluđeri radi decu imati, nek se žene ka i ostali ljudi, pak nek rađaju i [h]rane decu. Neki Dionisije Horvaćanin, iz Garevice rodom, rečit čovek i odveć drzostan, siđe k njoj da vidi što je stoji vika i da viku s vikom predusretne, no, nađe se u velikom rusvaju i tako se smete da nije pred njom ni pisnuti umeo. Takova je to Amazonka bila, da bi na sto Dionisija udarila. Kad ova svoju viku predvostruči i podigne, rekao bi čisto da se upali manastir i planine naokolo zatutnjaju. „Brže mi dete na sredu“, vikne s gromovitim glasomna Dionisija, „jer ako te ščepam, svu ću ti bradu očupati i oči ću ti iskopati! Ne rađaju se deca kaonošto ti misliš, nijedna vero crna!” Ovi nije znao kojim se je putem vratio. Brže-bolje pošlju joj sina, kojega, kad upazi u mirski[h] haljina i vidi da se nije bio jošt pocrnio, utoli se.
Moj brat Ilija nije taki žestok bio. Momče samo tri goda stariji od mene; da sam hoteo, mogao bi[h] i njega nagovoriti da ostane. Kaže mi da me moj baba Nikola pozdravlja, koji da nije bolestan i on bi došao bio, ne da me natrag vrati, nego samo da me nagleda; da on već vidi kako sam ja tako naumio da mene niko ne zadrža, a da je od sve nevolje mlogo bolje da se u našem mirnom vilajetu gdi pokaluđerim, nego kud u Tursku da odem; da ne hitim odveć s kaluđerenjem, no da čekam barem jošt tri godine; a kako se pridigne, da će doći posetiti me. No, nije se predigao, no po malom vremenu prestavio se. Bog preblagi milostiv mu bio za njegovu k meni otečesku milost! Na ovi način moj Nika vrati se s materom svojom i mojim bratom, a ja ostanem miran i pokojan.
Moj je sav posao bio držati čisto ćeliju starca moga, očitati mu koji akatist i kanon i u trapezi žitije; sve proče vreme mogao sam činiti što [h]oću. Meni nikad nije milo bilo zaludu stajati. U nekolikop meseci očitam sva žitija. I osim sviju omili mi se žitije moga imenjaka. Piše se o njemu da i on, dete od sedam godina budući, ostavi roditelje i ode u kaluđere, i pročaja. Smili mi se ime ovo i odsudim, da kad se postrižem i moga na krštenju imena odrečem, da ću to ime izabrati. Tako sam i uradio.
Posle malo vremena moj starac oseti da ja bez šale nameravam posvetiti se, ne okušajući drugda hleba ni vode po dan i po dva. Sovetovao bi me i karao, govoreći mi da to ništa ne valja; da je nam dosta i preko mere uređene poste čuvati, da je on vidio mnoge divije svetinje kao ja i da su sve to laži ili ludosti bile; da je vreme svetinjičenja prošlo i da u današnji dan sva je svetinja poštenim čovekom biti. Nakratko, nađem u njemu mojega istoga babu Nikolu. Njegovo govorenje metalo me je u udivljenije; No poznavajući ga čistosrdečna i pravde ljubitelja, nisam mogao ne verovati mu. A s druge strane, smatrajući bratiju kako se svi vesele živoj ribi i starom vinu, jošt više sam u uverenije njegovih reči dolazio.
Moj starac, kud bi god hodio radi dela manastirski[h], uzimao bi me sa sobom. Meni nije mrsko bilo putovati; no, jedva bi[h] čekao da dođem u manastir da čitam žitija. S njim sam obišao sav Srem, Slavoniju i Bačku. On je svud bio dobro primljen za svoje veselo i, u isto vreme, prepošteno ophoždenije. Kako bi gdi došao, kazivao bi da on ima đače sveca, da svak stoji na opazu i da dobro gleda što će poslovati; da se on boji jesti i piti preda mnom, a smejati se i šaliti za glavu ne sme. Silom bi me naterivao da ručam, nazivljući me divijim svecem, i često bi mi ovako govorio: „Upamti ti moje reči. Ti si sad ludo dete, zato gladuješ kao siromaški pas; mirski budući, nećeš mesa da jedeš, a kad budeš kaluđer, nećeš imati kad čekati ni da se ispeče; bićeš kao Turčin kad se namami na krmetinu”. Ja bi[h] ga pitao kako on to zna. A on bi mi odgovorio: „Prvo, što si odveć rano počeo, pak črez dugo vreme će ti se omraziti, a drugo, iz tvoga sklonjenija k čitanju. Nećeš ti vavek žitija čitati; omraziće ti se jedanput; počećeš i druge pametnije knjige čitati. A ja sam to u svem mojem životu prismotrio, da svi oni koji mlogo čitaju, malo poste.” Moj bi odgovor bio: „A kako su u staro vreme sveti oci mnogo i čitali i postili?” A on bi na to: „Sve ti meni kažeš šta je pre hiljadu godina bilo. Onda su drugi običaji bili, a sad su drugi. Što je onda bilo, znadu oni koji su onda živili; a ja znam šta sad vidim. A znaš li šta si mi neki dan iz one ruske knjige čitao, da i između sveti[h] otaca bilo je svakojaki[h]; kad su isti oni koji su na prvom saboru Ariju prokleli, nama[h] posle sabora predali caru Konstantinu više nego sto memorijala tužeći se jedan na drugoga. A car Konstantin, kao razuman upravitelj i politik, za kurtalisati se jedanput crkovni[h] ljudi kavge i inata, zapovedi sve one memorijale jošte nepročitane sažeći, pak se okrene k svetim ocem govo-reći: „Mi vas za svece držimo i oglašujemo, i jeste, hvala bogu; a vi predajete tužbe jedan na drugoga. Ja, grešan čovek budući, kako ću svece suditi? Okanite se, ljudi, procesa; vas, ako što između sebe krivo imate, bog valja da sudi. Na ovi način postide se svi i posrame i prestanu od donošenija i tužbe. U istoj knjigi čitao si mi šta ga su puta neki sabori od pet i šest stotina otaca neke stvari uzakonili i utvrdili, koje su drugi sabori posle nji[h] odbacili i prokleli, i ono šta je uzakonjeno, i one koji su uzakonili; jošte k tomu da u samom Carigradu bilo je više od dvadeset i sedam sabora koji su prokletstvu i anatemi predati. I da ne dođoše Turci, da ih ne smire i pomire, dosad, bog i duša, bilo bi i[h] jošt toliko; i ne znam bi li ko ostao neproklet.
A kakvi su ti oni oci bili koji su na Zlatoustoga sedamdeset lažljivi[h] punktova izmislili? Onde nisu bili maleni oci, nego prvi i najveći. Pravo je rekao car Konstantin, da će bog imati šta i svetim ocem suditi. Vidiš li da je i onda svakojaki[h] bilo? Ja prost, kako me vidiš, po mojoj pameti na[h]odim da su sad bolji crkovni pastiri, jer niti se toliko inate, niti se anatemi predaju kao u prvo vreme. Ja nisam znao šta ću mu na sve odgovoriti; ništa manje od moga običnoga tvrdoglavstva nisam hoteo nimalo odustati. Neka govori ko što [h]oće, ja ću postiti te postiti. Prođe to leto i zima. Na proleće postrigu me i dadu mi moje poželjeno ime Dositej.
Kako sam taj post proveo, mučno će ko verovati. Po tri dni drugda ništa ne bi[h] okusio, pak bi[h] se gdi na tavan sakrio i sve bi[h] metanisao, čelom u zemlju udarajući, dok bi mi se zavrtio mozak; jedva bi[h] na nogu od teške gladi stajao. Nahodio sam u žitijam da neki od pustinika po celi[h] sedam dana, a neki po četrdeset, ništa ne bi u usta uložili. Silio sam se ne bi[h] li i ja kako mogao do sedmog dna doterati, no zaludu; nisam mogao više nego do tri dni, jer u četvrti drktala bi mi kolena, čuvstvovao bi[h] jaki bol u utrobi, i dolazio bi[h] u nesvesticu. Moj dobri i razumni iguman, videći da moja budalaština sve to viša biva, kaže mi čisto da on toga više neće trpiti da pri njemu na[h]odeći se sam sebi ubica budem, no svaki dan u vreme urečeno da s drugom bratijom jedem; ako li neću, da na drugo mesto gdi idem lipsavati od gladi, a ne kod njega. Ja sam odgovorio da ja nisam prvi koji je postio sedam celi[h] dana; ima koji su postili i četrdeset, kako Mojsej, Ilija i sam spasitelj naš. Moj starac, kako je ljutit bio i naprasan, malo bi mu valjalo (ovi sami put, Od sve tri godine što sam pri njemu bio, razljutio se na me kako valja); pak u svem svom gnevu ovu mi prediku učini: „Kakvo je to tvoje bezobrazije, Mojseju, Iliji i Hristu da se upodobljavaš? Nemaš li toliko pameti da rasudiš da su ono črezjestestvene stvari bile i božija čudesa, te su mogli ljudi četrdeset dana ne jedući živiti? Mojsej na Gori sinajskoj budući, a Ilija bežeći po pustinji, bila je potreba da bog s njima čudo učini. A što se usuđuješ spasitelja spominjati, to je tvoje krajnje bezumije. Možeš li ti po vodi kao po suvu hoditi, mrtve voskresavati i proča spasiteljeva čudesa činiti? Što si ti? Balavče jedno. Pak [h]oćeš da bog s tobom čudo čini. No, jedna za stotinu, ili da jedeš kao i drugi ljudi, ili — put za uši.” Sreća moja što sam strašiv bio, a otišao bi[h] zaisto kudgod u planinu. Mnogo bi[h] puta pošao tražiti kakvu razvalinu i pešteru; no, kako bi k večeru bilo, a ja ti beži na-vrat-na-nos u manastir.
Velike nedelje povede me moj iguman u Karlovce i na Veliki četvrtak arhiepiskop Pavel Nenadović rukopoloži me na dijakonstvo. U isti dan bilo je po običaju „umovenije nog” i služili su s mitropolitom množestvo arhimandrita i igumana. Po službi, pre nego sednu ručati, ovi razgovor učini mitropolit mojemu starcu: „Eto ti, oče igumne, ja ispuni[h] tvoju volju: hirotonisa[h] tvoga maloga [H]opovca na dijakonsgvo. No, vi svi upamtite moju reč. Kako je njemu odveć milo mnogo čitanje, on zadugo u [H]opovu mesta neće zgrijati.” Ja sam među množestvom u sali negde u bužaku stajao i slušao ovo govorenje. Nisam se mogao načuditi što je ovim ljudma. I mitropolit iste pameti moga starca! Bog mi š njima! Kako bi mene čitanje iz [H]opova oteralo? Gdi ću ja toliko knjigâ naći kao u [H]opovu? Taj dan po ručku vratismo se u manastir.
Ja - mlad đakon i malen kaluđer, milo mi je bilo služiti s čredom i bez črede. Svud se bilo oglasilo da sam svetac; po seli počelo se razglašivati da i čudesa činim. Bolesnici, koji bi u manastir dolazili, mene bi iskali da im molitve čitati. Ne znam iz kojeg uzroka, koliko sam se činio svetac, ništa manje za mladu čeljad molio sam se Vrlo usrdno, a za stare bake nije mi išla molitva od srca. Mnogi bi svedočili da su i[h] moje molitve iscelile. Ja sâm nisam znao šta ću od svega toga misliti; da je nekima posle moje molitve lakše i da svi ne umiru, to mora nešto biti! Što mi je sad najsmešnije: moj dobri i nezlobivi iguman počeo se bio uveravati da ja imam neki dar čudotvorenija za moju toplu i usrdnu veru. I zaisto, ako bi za verom stajalo, mene u to doba niko živ nije mogao nadverovati, jer sam ja sve što god kažu prolozi, žitija i otačnici, slepo, bez nikakva dvojeumija i razmišljenija, verovao. Meni bi se u to vreme smrtni greh vidio svrh česa libo najmanje i rasuždavati, ja nekamoli sumnjati. Bio sam kao najprostiji i najrevniviji Turčin, koji, sve što god pišu i kažu derviši, veruje; i da mu ko rekne da to nije moguće, bi ga nama[h] [h]andžarem probô. Čitajući šta su neki radili koji su se Hrista radi budale činili (neka svak ovo dobro zabeleži: Hrista radi budala), dolazio bih u iskušenije: a kako bi bilo kad bi[h] se i ja budalom učinio, pa da ljudi ne znadu da sam ja svetac, nego da misle da sam jurodiv? Turci su u ovom punktu odveć ortodoksi, jer oni svakoga, ko je lišen uma, za sveca počituju; no da su hristjani kad motli u ovo prelaštenije pasti, imajući u ruku premudru i zdravu evangelsku nauku, tome se nije moguće dovoljno načuditi. No, po svoj prilici, prevarili su se neki, naopako razumevajući apostola Pavla reči: „Mi jurodi Hrista radi.” A ko je gdi čitao da je blagočini i svetonaravni apostol nag po sokaku trčao, kako su oni činili koji su apostolske reči nakrivo i ludo tolkovali? No, šta ne čini glupo i nerasudno sujeverije!
Ja sam sve to onda verovao, i ko bi se najmanje šgo protivreći usudio, bio bi pred mojim očima jeretikos i hulitelj. Ovaku prostranu i široku veru imajući, nisam li ja mogao po svakoj pravici čudotvorenija dar iziskavati? Ljubezni čitatelju, ti mi se smeješ, i pravo imaš. I ja se sam sebi smejem; niti je pravo samo drugima smejati se; dobro je i sebi katkad. Mi se smejemo onima koji su negda magarcu, na kom je Hristos ja[h]ao, praznik praznovali; a sami se sebi ne smijemo verige praznujući. No, ovo je prirodno nerasuždeniju; svak se tuđoj sujeverici posmejava, a svoju počituje i za svetu drži. A ako ćemo po duši pravo suditi, kad ne pristoji Hristovo magare praznovati, mnogo manje — apostola Petra verige. Ljubezni srpski narode, nemoj ti meni za zlo primiti što ja neka naša zloupotrebljenija obličavam; vreme je već, za živoga boga, vreme da počnemo slobodnije i razumnije misliti! Dokle ćemo tuđe pogreške osuždavati, a naše sakrivati i opravdavati? Niko se neće va vek veka ispraviti i poboljšati druge ukoravajući. Razuman i pravdoljubiv človek od sebe najpre počinje, sebe ispituje i smatra, sebe sudi i osuđuje, niti sebi prašta ako u čem krivo ima. Ako li me ko iz svoje proste revnosti osudi i pohuli, vreme će pokazati da nije pravo imao. Ništa mi na svetu nije milije ni ljubeznije od mojega roda. No, koliko ga više ljubim, toliko sam mu više dužan pravdu i istinu predstavljati i govoriti. Rad sam srcem i dušom, posle boga koji me je sozdao, mojemu milomu narodu ugoditi, obače ne lažući i istinu svetlu kao sunce pod noge bacajući, pritvorno i licemerno za atar pišući. A znam da moj pošteni i slavni srpski rod to od mene neće ni iskati.
O ovoj materiji zasad dovoljno; pri drugoj prilici više će se o tom besediti. Moj prostosrdečni iguman, s kim bi god o meni govorio, j zaklinjao bi se da sam svetac. No, pridodavao bi k tomu: „Bojim se, neće ta svetinja zadugo durati.” (Tako je i bilo.) I sva bi mi bratija to isto proricali, da se zaludu mučim, da se jošt NIKO nije u [H]opovu blizu Iriga posvetio, da neću ni ja. Neki bi mi se rugao, neki smijao kao detetu, a neki bi me žalio, kazujući mi da je i sam u mladosti tako prelašten i obezumljen bio kao ja, no, druge godine druga pamet u glavi. Ispočetka sam mislio da oni sve to iz zavisti rade; ne budući sveti, ne bi radi ni da se ko drugi posveti. No, malo-pomalo, črez dugo vreme lepo ti me učiniše, te izgubi[h] volju k svetinjičenju. Da nisam strašiv bio, te da sam kud u planinu otišao, ko zna šta bi bilo; ali sâm u planinu, — za glavu; a drugi se niko ne nađe da sa mnom pođe, i tako ti ostado[h] lepo do danas. A neka mi ko ne zameri što ću pravicu reći: i moja su mi žitija na neki način dosta kriva, jer bi[h] na[h]odio mnoge koji su dobro jeli i pili i gospodski živili, pak su među svete metnuti; a mnogi živili su kako su god hoteli, pak u samu starost pokajali se, i ništa manje nisu stražnji ostali. Ovo je sve činilo da sam se volnovao kad na jednu, kad na drugu stranu.
Pri svem tom, čitanje knjiga, od dan do dan, sve mi je to milije bivalo. Žitija sva, ne samo sam očitao nekoliko krat, nego i svako sam nakratko ispisivao; i na ovi način znao sam i[h] sva kao naizust; posle toga, „Obed duhovni”, „Večeru duhovnu”, „Besede Zlatoustove”, „Margarit”, „Kamen veri”, „Svetoga Jefrema” i druge različne knjige crkovne, sve sam ja to s velikim vnimanijem i userdijem pročitao, i što bi mi se najugodnije vidilo, ispisivao bi[h]. Ova sva čitanja tu su mi polzu prinela, da sam [se na] naš stari slavenski jezik privikao; a s druge strane, bila su mi štetna kao svima onima koji najmanjega razumenija logike ne imajući, kako bi kadri bili rasuždavati ono što čitaju, napune glavu svakojakih ponjatija, mnenija i protivrečija, pak hode puni vetra, čineći im se bog zna šta znadu. A ne umejući suditi i rasuždavati svrh onog šta znadu, ništa ne znadu; ili bi mnogo pametniji bili da ne znadu ni ono što znadu, jer bi barem pri opštem čelovečeskom umu i razumu ostali, pak bi bili kao ostali ljudi. Moj je mozak bio pun smuštenija vavilonskoga, no onda ja nisam se mogao sam sebi načuditi kako je moguće da tolike stvari znam, pak bi[h] se sve molio da me bog sačuva u smireniju da ne padnem u visokoumije i gordost. A ta moja ista molitva proishodila je iz trule, smrdljive i potajne ponirljive svetinjske gordosti. I, zaisto, nejma ti lukavije ni visokoumnije gordosti od svetinjske, ni opačnije krivoglavice i ludosti od kojekakvog čitanja bez rasuždenija.
Imao sam u ljubavi nekog mladog jeromonaha Vasilija Osečanina, jer je i on vesma ljubio čitanje. Ovi me sovetuje da čitam Baronija, kojega, čitajući, usladim se u istorije. Moj iguman sam nije nimalo priviknut bio k čitanju, ali je vesma milovao slušati od mene da mu kazujem šta sam čitao, a svrh svega po volji su mu bile istorije. Zato, gdi bi god mogao naći graždanske rosijske istoričeske knjige, uzimao bi i[h] meni na pročitanije. Na ovi način počne se vozbuđavati u meni želja i drugojačiji[h] knjiga osim crkovni[h]. Moj starac, videći me sasvim predata čitanju, neprestano bi mi poftoravao da ću kud u svet poći za naukom i pridodavao bi da, kad bi imao dovoljno troška, bi me poslao u Kijevopečersku lavru da se učim. Pritom i višepomenuti Vasilije, kad bi se god sa mnom razgovarao, pohvaljivao bi mi nauku i žalio bi što ne zna latinski jezik, kojega je počeo bio malo učiti i znao je nekoliko dijaloga iliti razgovora, pak bi i[h] sve preda mnom govorio i tolmačio bi mi ih. Baš kao da su se dogovorili bili da me podstrekavaju, nova nekakva želanija u meni podžižući. Padne ti istom moja gordost, aki bi[h] i ja nešto znao. Latinski jezik, to je jezik; a ja, bedni durak, ni reči ne znam! „Kvis, kvid, kvomodo, ubi, ubivis, ubikunkve”, to je zvečalo u mojim ušima slađe nego sirinsko pjenije; a ništa od svega toga ne znati! Bolje bi bilo da se nisam na svet ni rodio. Izgube ti moja žitija, lavsaik i otačnik sve poštenje. Od toga časa — zbogom [H]opovo i sva tvoja krasota. Gdi učenija nejma, ni latinskoga jezika, tu nejma ni života. Nama[h] bi[h] kud u svet tumario da mi nije bilo žao ostaviti mojega dobroga i blagonaravnoga starca, koga sam s pravom sinovskom ljuboviju ljubio i počitovao.
Počnem začinjavati i sačinjavati moje plane. Gdi bi se mogao jedan dijakon učiti razve u Kijevu ili u Moskvi? U ovo vreme neprestano bi se kod nas govorilo o slavnoj Velikoga Petra kćeri, imperatrici Jelisaveti. Ja, neprestano u umu i u srcu imajući Kijev, Moskvu i Rosiju, vladeteljnicu tih strana neprestano čujući da se pominje, i obraz njejzin na mnogo mesta izobražen videći, naturalno morao sam kadgod o tom i sanjati. Vidim jednom na san rosijsku cesaricu na prestolu, svu kao u sunce obučenu, koja mi dâ iz svoje ruke jednu knjigu otvorenu s razni jezici, govoreći mi: „Uči se!” Probudivši se od sna, tolkovao sam moj san po mojem želaniju.
U to isto vreme mitropolit, za nešto srdit na mojega starca, smetne ga s igumenstva i zapovedi mu da pođe na neko vreme u Šišatovac, niti mu se dozvoli da mene s[a] sobom povede. On, polazeći u rečeno mesto, dade mi petnaest dukata (malo je više imao za svoju osobitu k svom manastiru vernost). Pri našem rastanku, ovi mi razgovor učini:
„Moj sinko, čini mi se da se nećemo više u životu viditi; ja znam da ćeš ti kud libo za naukom poći. Žao mi je što ti više ne mogu dati; živeći u jednom manastiru imuć[n]u, nisam želio da moji[h] osobiti[h] novaca imam. A sad žalim što nisam koliko-toliko zaštedio, te bi te sad bolje mogao opraviti; no, s ovo malo možeš do Kijeva doći. A onde, ako budeš trudoljubiv i u nauci podvižan, nebesni promisal neće te ostaviti bez hleba. Pustinje, peštere i svetinjičenje izvadi iz glave; tome se danas razumni ljudi rugaju. U današnji dan, ko se god za sveca izdaje, ili je kakva laža ili fantazira. Učenje želi i traži, koliko više možeš; nema goreg života od besposlična i unljiva. Koliko sam te ja poznati mogao, ako se ti učeniju ne predaš, ti ćeš žaliti što si se pokaluđerio; ti nisi ni za kakav drugi posao nego za knjige.
Koliko sam ja prost i neučen, meni je milije viditi učenog mladoga Rajića, nego četiri v[a]seljenska patrijarha koji bi bili bez nauke kao ja. Vidio si ga kako je mlad i bez brade, ali kad stane besediti, mi svi s velikim bradama gledamo ga kao da smo iz divijeg vilajeta došli. Ja ti za mene kažem, stidim se i sramim moje sedena obrazu brade. Naš sav život prolazi u staranju i u govorenju za kazane rakijske, za kace, burad i obruče; naša je sva nauka u tome da poznamo koliko je kom vinu i šljivovici godinâ. Idi za naukom; s njom ćeš svud prestati i tvoje življenje pošteno zaslužiti. Moj sinko, prošla su ona glupa i slepa vremena kad se je među nami govorilo: „Bolje je šest vranaca u karuca nego šest škola u glavi.” Sad se je vreme preokrenulo. Učen čovek, ako će i pešice ići, svaki ga poštuje, a neučena, videći gdi se vozi na vranci, „Vranci vranca vuku” — govore, i pravo imadu!
Ti vidiš kako me ljubi gospodin baron Marko Pejačević. Otkako smo se god poznali, ljubimo se kako da smo rođena braća; naše se naravi tako slažu da se nikad jedan drugom omraziti ne možemo. On mi neprestano fali nauku i kaže da u sadašnje vreme principski sinovi, ako nisu učeni, malo poštenja imadu. On ima običaj reći da bogat čovek bez nauke (valja ovde razumeti takoga bogaca koji s bogodanim svojim bogatstvom nikakva dobra opštestvu i rodu svojemu ne čini, dar božiji zakopan i sakriven držeći) podoban je volu s pozlaćeni rogovi. Kazuje mi da cesarski i kraljevski sinovi i kćeri svu svoju mladost uč[e]ći se provode i sav život - u čitanju knjiga. Ja samo čujem imena nauke i filosofije, niti znam crne li su ili bele; ali toliko pameti i rasuždenija dao mi je bog da mogu rasuditi da te stvari moraju biti vrlo potrebne, polezne, velike i slavne, kad cari i kralji bez nji[h] ne mogu biti.
Neki dan si mi kazivao šta si čitao u onoj rosijskoj istoriji, koliko se je Petar Veliki starao za uvesti u carstvo svoje svakojake nauke, i črez To veliko je i besmertno ime, pače sviju zemljedržaca, koji su pre njega na svetu bili, zadobio; slavu naroda svoga do sami[h] zvezda uzvisio i svojim blagopolučnim i visokomogućim naslednikom, koji budu po njegovim bogoupravljajemim stopam hoditi, put k besmjertiju pokazao i otvorio. Svemogući, preblagi višnji tvorče, smiluj se na stvorenija tvoja i take premudre i čelovekoljubne cesare i cesarice proizvodi češće na svet, koji će svu Evropu, Serbiju, Bosnu i Hercegovinu, naši[h] stari[h] milo otečestvo, Bolgariju, Greciju i ostale božjem raju podobne zemlje od tiranstva, gluposti i varvarstva izbaviti i osloboditi! Nek mumla ko je lišen razuma na mudrost i nauku kao sovuljaga na sunce, govoreći da one izmišljavaju nova mudrovanija; ne slušaj ti zato nikoga. Što pametni ljudi fale, s tolikom željom i trudom ištu i svrh svega na svetu ljube i počituju, ono mora dobro biti. A ko viče na nauku? Oni koji nahode sve svoje 6lagopolučije u čanku i bokalu.
Veruj mi, moj sinko, kad god čujem mladoga Rajića da besedi, uzdišem za mojom mladošću i da imam kakvu vlast, sve bi[h] ove naše manastire u škole i u učilišta preobratio. Zato poslušaj ti moj poslednji sovet: izvadi iz glave to tvoje svetinjičenje; ja ti zadajem moju srpsku veru da iz toga neće ništa biti. Traži nauku i gladujući i žedneći i nagotujući. Ja ti više želim da u jednom malom seocu budeš male dece učitelj, nego u [H]opovu iguman ili arhimandrit. I ako me poslušaš, kako znam da ćeš, blagoslivljaćeš me kad u grobu budem.”
Ovo je poslednji razgovor mojega milostivoga oca i blagodetelja. On nije nimalo nauke imao, no ništa manje bio je jestestvenim zdravim razumom i rasuždenijem odaren. Rodom je bio iz Serbije, iz beligradskoga predela; vsegda veseo, čistosrdečan, pošten i, koliko se više može, blagi[h] i neporočni[h] narava čovek. I zato u celoj Slavoniji, Sremu i Bačkoj, malim i velikim, gospodarem i gospođam ljubezan i blagoprijatan. Bio bi na kratko vreme, jedan minut ili dva, ljutit i naprasan (strast prirodna čistosrdečni[h], i bez svake pretvornosti ljudi). Blizu tri godine, koliko sam pri njemu bio, samo bi se tada na me razljutio kad bi me vidio da bez svake nevolje gladujem. Na tri meseca po našem rastanku prestavi se u Šišatovcu, gdi sam mu bio na pogrebeniju, i oplakao sam ga kako god majku moju. Blagodarim preblagu nebesnu promisal što me je spodobila ovo blagopolučno života mojega vreme dočekati, da pokažem večnu moju blagodarnost pameti njegovoj. Ime i vospominanije njegovo biće mi, dok sam god živ, drago i ljubezno. Nazivao se je Teodor Milutinović.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|