Ево ме међу калуђери; шта сам тражио, то сам и нашао

←Почетак мојега путовања

Ево ме међу калуђери; шта сам тражио, то сам и нашао Писац: Доситеј Обрадовић Живот и прикљученија

Закљученије прве части→

Било је око два сата после подне кад смо ушли у манастирску авлију (јер смо лагано ишли од Ирига до Хопова); истом братија изишли из трапезе и нису били јошт полегли спавати по обичају манастирскоме. Млађи пролазе који куд по доксати, а старешине поседали с игумном пред његовом ћелијом и разговарају се. Како нас упазе с торбом на леђи, познаду да смо странски људи; љубопитни за сазнати узрок нашега странствованија, заповеде нас звати к себи. Пењући се горе, пришапће ми Ника да ја одговарам на оно што буду питали. „Не старај се”, рекао сам му. Било и[х] је око десетак. А кад упазише они други, што су се били којекуд разодали, почеше се скупљати и они који откуд. У једандва минута би и[х] до тридесет. Никад у мом веку нисам дотада толику силу калуђера скупа видио. Била ми се почела крв возмуштавати и јежити кожа, као да сам се хотео препасти, кад ето ти упази[х] однекуда два малена калуђерка, који дођоше и стадоше близу нас, гледајући нас веселим образом. Онда ми поче долазити дрзновеније, мислећи у себи: кад овима ништа није било, неће ни мени. А да право исповедам, нисам никаква узрока имао плашити се, јер су моји драги [Х]оповци, осим сви[х] Фрушкогораца најпитомији; благосклони и благопријатни, весела образа и погледа, пристојно и чисто обучени, једним словом, нису нимало прилични оним калуђером с којима се деца плаше. Између свију њи[х] најбоље сам упазио једнога који у среди свију сеђаше. Брада му пократка, округла, и власи на глави беле како снег, а образ чист и млад, пун млека и ружице; поглед дрзновен, но у исто време љубак и милостив; очи пуне живота и неке особљиве сладости. Како ме је погледао, предобио је све срце моје. Рекао би[х] као да сам га познавао пре млого година и као да ми је својим взором рекао: ја ћу бити твој благодетељ и отац. И кад не би се смијао, на лицу би му неко тихо и природно осмејавање цветало. И правда, како сам после дугим искуством познао, и како ће се видити из ове моје историје, ако је икада човек на свету био без најмањег следа притворности, он је био. Он исти, игуман будући, начне нас питати.

Игуман: „Откуд сте ви, децо?”

Ја: „Из Баната.”

Игуман: „А далеко ли сте накањени?”

Ја: „Овде би ради остати, ако нас примите.”

Иг[уман]: „Што ћете овде?”

Ја: „Наумили смо покалуђерити се.

Иг[уман]: „Имате ли ви оце и матере?”

Ја: „Ови мој друг има матер, а ја сам без оца и без матере.”

Антоније Велики (називљем га „Велики”, јер је и дужи и дебљи од свију био, и браде више је имао он сам него десеторица других): „Да т’ кажем, оче игумне, ја ћу тога малога узети, а Максиму ћу дати пут, јер је несташан као враг и јутрос ми је нов крчаг разбио.”

Иг[уман]: „Оче Антоније, зар сам ја овде ага на Кареја?”

Ант[оније]: „Та немој се, богати, љутити! Ја знам да си ти игуман; ал’ ако га ти узмеш, како си ти љут и напрасан, он ће трећи дан од тебе побећи. Ти знаш да код тебе ђак не може обастати.”

Иг[уман]: „Ако буде као твој Максим, неће ни трећега дочекати.

Пак се окрене к мени: „Ти мали, [х]оћеш ли ти мој ђак бити?”

Ја: „[Х]оћу”.

[Игуман]: „Но, пољуби руку, пак ти не слушај тога великога и брадатога; он говори шта му на уста дође. Ако ти само будеш добар, у свем [Х]опову нећеш наћи бољег од мене. А ти, оче Јанићије, и тако си параклисара, а без ђака си, узми тога другога. Он је појачи, баш како ваља за параклисару.” Потом да заповед да нас одведу у трапезу и даду јести. Кад изиђемо из трапезе, пођемо свак своме старцу. Ја нађем мога игумна сама гди хода по ћелији. Упита ме јесам ли изучио псалтир; кажем да јесам. Да ми један псалтирић да види како читам. Био је задовољан мојим читањем. Каже ми да ће он спавати, а да ја могу ходати по манастиру и около куд ми драго, или, ако [х]оћу, могу узети коју књигу с астала и што читати. Он пође у камару спати, аја почнем прегледати књиге. Нађем зборник, часловац, псалтир, месецослов, каноник, полустав, требник, алфавит духовни. Најпосле отворим једну велику страшну књижетину; видим, житија сви[х] свети[х] на три месеца: марта, априла и маја. Ха, помислим, ова је за мене! Једва је подигнем, изиђем пред врата келијска, метнем је на један каручни сандук, а ја седнем доле и почнем читати житије свете Евдокије, први дан марта месеца. Прама овима стварма, које у овој књиги нађем, остану пролози за ништа. С каквим усердијем и топлотом срца сам читао! И све од речи до речи упамтио! Камо тада књиге оне које су данас у рукамˊ! Е, време златно, за вавек изгубљено! Из Сциле утечем, пак упаднем у Харивду, из пролога у житија! Сирото дете, бедна младост, до смрти непрежаљена! Но, онда ја сам мислио: ко је срећнији од мене? Житија читати, таке књиге велике! Нигде тога на свету нејма!

Ко не зна шта су житија, нека чује од хиљаде само једну малену повест, које сам ја не читао како се чита, него са свим грлом гутао и прождирао, које сам веровао како год јевангелије и над којима сам тако горко плакао да сам вид очни покварио. Нек чује, велим, пак ако има срце чловеческо, нек ме не жали, и нек над мојом бедном младостију не уздахне ако може! У житију преподобнога Пајсија стоји написано да је Христос сишао с неба и дошао у пустињу да га посети. Преподобни Пајсије опере Христу ноге. По млогом разговору отиде Христос; вода с којом су ноге опрате остане у леђену. Ето ти однекуда дође ученик Пајсијев, тражи воде да пије. Нејма; похарчена вода. Вели му старац да пије воду из леђена. Ови гледа воду; мутну и блатну види, и која заудара на зној; неће да пије, говорећи: „Како ћу ја помије пити?” Говори му старац: „Бре, пиј, пиј, јер ћеш се кајати”, и То много крат. Док му се додија, не толико од жеђи колико да се на покаже сасвим непослушан, помисли у себи: затворићу очи пак ћу је пити, макар да би[х] се знао отровати. Оде, гледа у леђен. [Х]оћеш! Нестало воде из леђена. Виче старца: „Старче, нестаде воде; сад леђен пун бијаше, пак у један ма[х] остаде празан и сув као длан.” „Ха“, одговара старац, „нисам ли ти ја рекао: пиј, не накањуј се, јер ћеш се кајати.” А кад му каза каква је то вода била, и прочаја.

Ево, браћо, с хиљаду хиљада оваких бас[а]на пуна су житија светих. Ово сам веровао и над овим сам горке сузе проливао. Глупи и најсујевернији египетски дервиши би ли могли смешнију и луђу басну измислити? Срамота, не само светога христијанскога имена, него целога человеческога рода, да се оваке и овима подобне бесловесне басне у христијанским књигам находе, да се читају и да се верују. Они који не знаду, пак верују оваке згадне и срамотне фабуле, њима ће милостиви бог за њи[х]ово незнанство и простоту простити; но они који знаду, а не вичу колико год са свим грлом могу, пред богом и пред људма, да се То не трпи, онима неће се простити, јер је ово грех против Светога Духа. Архијереји божји, свештеници мирски, који читате свето евангелије, вичите! Вичите к народу; ваша је то дужност! Зато сте оци и пастири. Не издајте чисто Христово ученије! Благи спаситељ ни на што тако није се срдио, кротки божји агнец ни на што тако није се гневио колико на сујеверје, на лицемерје и на лажљиву и притворну светињу. Не бојте се народа; милији ћете, дражи и чеснији народу бити кад му отворите очи ума и кад га просветите. Добар је народ и благ; ако ли у чему погрешава, не чини из зла срца, него из незнања. О црковни предстатељи, немојте сакривати евангелску истину!

Нек ми се допусти јошт само једно да споменем. Други пут каже да му је свети цар Констандин на посештеније дошао, пак, између други[х] разговора, и ово му је рекао: „Правда да сам се и ја трудио, колико сам могао, за раширити евангелску истину и науку и за привести многи народ к богопознанству; но, да сам знао у каквој сте слави ви монаси код бога, ја ни за што друго не би[х] се старао, оставио би[х] свет и царство, отишао би[х] у пустињу и био би[х] монах.” Нека сад задржи смеј ко може!

А пролог: насред цркве божје, рече старац то, и учини оно, и сотвори блуд. [Х]оћемо ли се, браћо, забога, једанпут освестити? То је ствар така, да једва је човек на исповеди каже; а наш пролог, као да се с нечим поноси, каже насред цркве шта је његов старац учинио. Какав му је то старац, срам га био! Ја опет просим мојега љубезнога читатеља да ми прости што ове непристојне вешти назначујем. Злоупотребљенија и зли обичаји, ако се не буду како достојни[х] поруганија представљати и обличавати, не могу се, иначе, у омразу довести и истребити. Време је да к мени дођем.

Мој игуман, кад устане, нађе ме над књигом. Било му је зачудо да једно дете мојега возраста не иде којекуд трчати и скакати, имајући допуштење. Рекне ми да му мало читам. Ја почнем читати како год из псалтира. Пита ме, читам ли тако из сваке књиге и разумевам ли шта читам. Кажем да из сваке, ако је српска и влашка, и да разумевам. Попогледа меј мало с вниманијем, пак ми начне говорити: „Нама[х] тај час узми твоју торбу, пак иди куд ти драго. Право је рекао Антоније да ти нећеш код мене ни три дни бити.” Ја сам био изван себе. Мислим, какви су ово људи! Пре два сата милостиво ме је примио, а сад гони; да сам му што скривио, не би[х] жалио. Онда он опет: „Знаш ли зашто те терам?” Ја: „Не знам.” Игуман: „Ако ти будеш добар и послушан, тако како читаш, ти ћеш код мене, док сам ја жив, остати. Но бојим се, кад ти чујеш како ја читам, ти ћеш ми се смијати, а ја сам љут, пак ето ти кавга готова.” Кад ја то чујем, ода[х]нем мало, одговорим му: „Немојте ви мене терати, ја се вами нећу ругати.” Онда он изиђе пред ћелију, пак гди год кога упази, зове, виче и казује како ја читам, све као вода. Једва дочека сутра подне, метне ме да читам у трапези житије. По ручку узме ме с[а] собом у Ириг. У петнаест кућа водио ме је, почевши од господина протопопе от Шакабент[а], казујући свима да ја боље од њега читам и да он не сме преда мном читати. Био сам као на ватри од стида. Хотео би[х] да се куд уклоним, да нисам ту кад с ким о мени начне говорити, но залуду; заповедио би ми да се не мичем с места; док сам и ја као огуглао, пак би[х] слушао као да се о другом ком говори. Дивио сам се чистосрдечију његову; и колико ме је он више фалио, толико сам га ја више љубио и у високопочитанију имао. Близу три года провео сам при овом благонаравном и пречесном игумну; смрт његова раставила нас је. Но како сам се у време ове три године у мојем милом [Х]опову светиничио, и како нисам, то ћу мало понашире описати; јербо ако је икад у мени штогод дивије светиње било, то је у [Х]опову било, док сам се јошт међу детињством и јуности находио, и док ме јошт подстреканија телесна нису заокупила била. Но, пре него почнем мој начин житија у [Х]опову, нека накратко јавим што се је с мојим Ником урадило.

Он је весма трудољубив био, цркву чистећи, свеће и све што је у цркви, намештајући тако да његов старац весма је с њим задовољан био. Но, по месецу дана ето ти његове матере, с мојим старијим братом Илијом, која, како уђе у ограду манастирску, стане насред авлије, пак почне псовати и ружити калуђере, вичући да ако јој нама[х] дете њено не даду, да ће тај час сажећи манастир, цркву и калуђере, говорећи да ако су калуђери ради децу имати, нек се жене ка и остали људи, пак нек рађају и [х]ране децу. Неки Дионисије Хорваћанин, из Гаревице родом, речит човек и одвећ дрзостан, сиђе к њој да види што је стоји вика и да вику с виком предусретне, но, нађе се у великом русвају и тако се смете да није пред њом ни писнути умео. Такова је то Амазонка била, да би на сто Дионисија ударила. Кад ова своју вику предвостручи и подигне, рекао би чисто да се упали манастир и планине наоколо затутњају. „Брже ми дете на среду“, викне с громовитим гласомна Дионисија, „јер ако те шчепам, сву ћу ти браду очупати и очи ћу ти ископати! Не рађају се деца каоношто ти мислиш, ниједна веро црна!” Ови није знао којим се је путем вратио. Брже-боље пошљу јој сина, којега, кад упази у мирски[х] хаљина и види да се није био јошт поцрнио, утоли се.

Мој брат Илија није таки жесток био. Момче само три года старији од мене; да сам хотео, могао би[х] и њега наговорити да остане. Каже ми да ме мој баба Никола поздравља, који да није болестан и он би дошао био, не да ме натраг врати, него само да ме нагледа; да он већ види како сам ја тако наумио да мене нико не задржа, а да је од све невоље млого боље да се у нашем мирном вилајету гди покалуђерим, него куд у Турску да одем; да не хитим одвећ с калуђерењем, но да чекам барем јошт три године; а како се придигне, да ће доћи посетити ме. Но, није се предигао, но по малом времену преставио се. Бог преблаги милостив му био за његову к мени отеческу милост! На ови начин мој Ника врати се с матером својом и мојим братом, а ја останем миран и покојан.

Мој је сав посао био држати чисто ћелију старца мога, очитати му који акатист и канон и у трапези житије; све проче време могао сам чинити што [х]оћу. Мени никад није мило било залуду стајати. У неколикоп месеци очитам сва житија. И осим свију омили ми се житије мога имењака. Пише се о њему да и он, дете од седам година будући, остави родитеље и оде у калуђере, и прочаја. Смили ми се име ово и одсудим, да кад се пострижем и мога на крштењу имена одречем, да ћу то име изабрати. Тако сам и урадио.

После мало времена мој старац осети да ја без шале намеравам посветити се, не окушајући другда хлеба ни воде по дан и по два. Советовао би ме и карао, говорећи ми да то ништа не ваља; да је нам доста и преко мере уређене посте чувати, да је он видио многе дивије светиње као ја и да су све то лажи или лудости биле; да је време светињичења прошло и да у данашњи дан сва је светиња поштеним човеком бити. Накратко, нађем у њему мојега истога бабу Николу. Његово говорење метало ме је у удивљеније; Но познавајући га чистосрдечна и правде љубитеља, нисам могао не веровати му. А с друге стране, сматрајући братију како се сви веселе живој риби и старом вину, јошт више сам у увереније његових речи долазио.

Мој старац, куд би год ходио ради дела манастирски[х], узимао би ме са собом. Мени није мрско било путовати; но, једва би[х] чекао да дођем у манастир да читам житија. С њим сам обишао сав Срем, Славонију и Бачку. Он је свуд био добро примљен за своје весело и, у исто време, препоштено опхожденије. Како би гди дошао, казивао би да он има ђаче свеца, да свак стоји на опазу и да добро гледа што ће пословати; да се он боји јести и пити преда мном, а смејати се и шалити за главу не сме. Силом би ме натеривао да ручам, називљући ме дивијим свецем, и често би ми овако говорио: „Упамти ти моје речи. Ти си сад лудо дете, зато гладујеш као сиромашки пас; мирски будући, нећеш меса да једеш, а кад будеш калуђер, нећеш имати кад чекати ни да се испече; бићеш као Турчин кад се намами на крметину”. Ја би[х] га питао како он то зна. А он би ми одговорио: „Прво, што си одвећ рано почео, пак чрез дуго време ће ти се омразити, а друго, из твога склоњенија к читању. Нећеш ти вавек житија читати; омразиће ти се једанпут; почећеш и друге паметније књиге читати. А ја сам то у свем мојем животу присмотрио, да сви они који млого читају, мало посте.” Мој би одговор био: „А како су у старо време свети оци много и читали и постили?” А он би на то: „Све ти мени кажеш шта је пре хиљаду година било. Онда су други обичаји били, а сад су други. Што је онда било, знаду они који су онда живили; а ја знам шта сад видим. А знаш ли шта си ми неки дан из оне руске књиге читао, да и између свети[х] отаца било је свакојаки[х]; кад су исти они који су на првом сабору Арију проклели, нама[х] после сабора предали цару Константину више него сто меморијала тужећи се један на другога. А цар Константин, као разуман управитељ и политик, за курталисати се једанпут црковни[х] људи кавге и ината, заповеди све оне меморијале јоште непрочитане сажећи, пак се окрене к светим оцем гово-рећи: „Ми вас за свеце држимо и оглашујемо, и јесте, хвала богу; а ви предајете тужбе један на другога. Ја, грешан човек будући, како ћу свеце судити? Оканите се, људи, процеса; вас, ако што између себе криво имате, бог ваља да суди. На ови начин постиде се сви и посраме и престану од доношенија и тужбе. У истој књиги читао си ми шта га су пута неки сабори од пет и шест стотина отаца неке ствари узаконили и утврдили, које су други сабори после њи[х] одбацили и проклели, и оно шта је узакоњено, и оне који су узаконили; јоште к тому да у самом Цариграду било је више од двадесет и седам сабора који су проклетству и анатеми предати. И да не дођоше Турци, да их не смире и помире, досад, бог и душа, било би и[х] јошт толико; и не знам би ли ко остао непроклет.

А какви су ти они оци били који су на Златоустога седамдесет лажљиви[х] пунктова измислили? Онде нису били малени оци, него први и највећи. Право је рекао цар Константин, да ће бог имати шта и светим оцем судити. Видиш ли да је и онда свакојаки[х] било? Ја прост, како ме видиш, по мојој памети на[х]одим да су сад бољи црковни пастири, јер нити се толико инате, нити се анатеми предају као у прво време. Ја нисам знао шта ћу му на све одговорити; ништа мање од мога обичнога тврдоглавства нисам хотео нимало одустати. Нека говори ко што [х]оће, ја ћу постити те постити. Прође то лето и зима. На пролеће постригу ме и даду ми моје пожељено име Доситеј.

Како сам тај пост провео, мучно ће ко веровати. По три дни другда ништа не би[х] окусио, пак би[х] се гди на таван сакрио и све би[х] метанисао, челом у земљу ударајући, док би ми се завртио мозак; једва би[х] на ногу од тешке глади стајао. Находио сам у житијам да неки од пустиника по цели[х] седам дана, а неки по четрдесет, ништа не би у уста уложили. Силио сам се не би[х] ли и ја како могао до седмог дна дотерати, но залуду; нисам могао више него до три дни, јер у четврти дрктала би ми колена, чувствовао би[х] јаки бол у утроби, и долазио би[х] у несвестицу. Мој добри и разумни игуман, видећи да моја будалаштина све то виша бива, каже ми чисто да он тога више неће трпити да при њему на[х]одећи се сам себи убица будем, но сваки дан у време уречено да с другом братијом једем; ако ли нећу, да на друго место гди идем липсавати од глади, а не код њега. Ја сам одговорио да ја нисам први који је постио седам цели[х] дана; има који су постили и четрдесет, како Мојсеј, Илија и сам спаситељ наш. Мој старац, како је љутит био и напрасан, мало би му ваљало (ови сами пут, Од све три године што сам при њему био, разљутио се на ме како ваља); пак у свем свом гневу ову ми предику учини: „Какво је то твоје безобразије, Мојсеју, Илији и Христу да се уподобљаваш? Немаш ли толико памети да расудиш да су оно чрезјестествене ствари биле и божија чудеса, те су могли људи четрдесет дана не једући живити? Мојсеј на Гори синајској будући, а Илија бежећи по пустињи, била је потреба да бог с њима чудо учини. А што се усуђујеш спаситеља спомињати, то је твоје крајње безумије. Можеш ли ти по води као по суву ходити, мртве воскресавати и проча спаситељева чудеса чинити? Што си ти? Балавче једно. Пак [х]оћеш да бог с тобом чудо чини. Но, једна за стотину, или да једеш као и други људи, или — пут за уши.” Срећа моја што сам страшив био, а отишао би[х] заисто кудгод у планину. Много би[х] пута пошао тражити какву развалину и пештеру; но, како би к вечеру било, а ја ти бежи на-врат-на-нос у манастир.

Велике недеље поведе ме мој игуман у Карловце и на Велики четвртак архиепископ Павел Ненадовић рукоположи ме на дијаконство. У исти дан било је по обичају „умовеније ног” и служили су с митрополитом множество архимандрита и игумана. По служби, пре него седну ручати, ови разговор учини митрополит мојему старцу: „Ето ти, оче игумне, ја испуни[х] твоју вољу: хиротониса[х] твога малога [Х]оповца на дијаконсгво. Но, ви сви упамтите моју реч. Како је њему одвећ мило много читање, он задуго у [Х]опову места неће згријати.” Ја сам међу множеством у сали негде у бужаку стајао и слушао ово говорење. Нисам се могао начудити што је овим људма. И митрополит исте памети мога старца! Бог ми ш њима! Како би мене читање из [Х]опова отерало? Гди ћу ја толико књигâ наћи као у [Х]опову? Тај дан по ручку вратисмо се у манастир.

Ја - млад ђакон и мален калуђер, мило ми је било служити с чредом и без чреде. Свуд се било огласило да сам светац; по сели почело се разглашивати да и чудеса чиним. Болесници, који би у манастир долазили, мене би искали да им молитве читати. Не знам из којег узрока, колико сам се чинио светац, ништа мање за младу чељад молио сам се Врло усрдно, а за старе баке није ми ишла молитва од срца. Многи би сведочили да су и[х] моје молитве исцелиле. Ја сâм нисам знао шта ћу од свега тога мислити; да је некима после моје молитве лакше и да сви не умиру, то мора нешто бити! Што ми је сад најсмешније: мој добри и незлобиви игуман почео се био уверавати да ја имам неки дар чудотворенија за моју топлу и усрдну веру. И заисто, ако би за вером стајало, мене у то доба нико жив није могао надверовати, јер сам ја све што год кажу пролози, житија и отачници, слепо, без никаква двојеумија и размишљенија, веровао. Мени би се у то време смртни грех видио сврх чеса либо најмање и расуждавати, ја некамоли сумњати. Био сам као најпростији и најревнивији Турчин, који, све што год пишу и кажу дервиши, верује; и да му ко рекне да то није могуће, би га нама[х] [х]анџарем пробô. Читајући шта су неки радили који су се Христа ради будале чинили (нека свак ово добро забележи: Христа ради будала), долазио бих у искушеније: а како би било кад би[х] се и ја будалом учинио, па да људи не знаду да сам ја светац, него да мисле да сам јуродив? Турци су у овом пункту одвећ ортодокси, јер они свакога, ко је лишен ума, за свеца почитују; но да су христјани кад мотли у ово прелаштеније пасти, имајући у руку премудру и здраву евангелску науку, томе се није могуће довољно начудити. Но, по свој прилици, преварили су се неки, наопако разумевајући апостола Павла речи: „Ми јуроди Христа ради.” А ко је гди читао да је благочини и светонаравни апостол наг по сокаку трчао, како су они чинили који су апостолске речи накриво и лудо толковали? Но, шта не чини глупо и нерасудно сујеверије!

Ја сам све то онда веровао, и ко би се најмање шго противрећи усудио, био би пред мојим очима јеретикос и хулитељ. Оваку пространу и широку веру имајући, нисам ли ја могао по свакој правици чудотворенија дар изискавати? Љубезни читатељу, ти ми се смејеш, и право имаш. И ја се сам себи смејем; нити је право само другима смејати се; добро је и себи каткад. Ми се смејемо онима који су негда магарцу, на ком је Христос ја[х]ао, празник празновали; а сами се себи не смијемо вериге празнујући. Но, ово је природно нерасужденију; свак се туђој сујеверици посмејава, а своју почитује и за свету држи. А ако ћемо по души право судити, кад не пристоји Христово магаре празновати, много мање — апостола Петра вериге. Љубезни српски народе, немој ти мени за зло примити што ја нека наша злоупотребљенија обличавам; време је већ, за живога бога, време да почнемо слободније и разумније мислити! Докле ћемо туђе погрешке осуждавати, а наше сакривати и оправдавати? Нико се неће ва век века исправити и побољшати друге укоравајући. Разуман и правдољубив чловек од себе најпре почиње, себе испитује и сматра, себе суди и осуђује, нити себи прашта ако у чем криво има. Ако ли ме ко из своје просте ревности осуди и похули, време ће показати да није право имао. Ништа ми на свету није милије ни љубезније од мојега рода. Но, колико га више љубим, толико сам му више дужан правду и истину представљати и говорити. Рад сам срцем и душом, после бога који ме је создао, мојему милому народу угодити, обаче не лажући и истину светлу као сунце под ноге бацајући, притворно и лицемерно за атар пишући. А знам да мој поштени и славни српски род то од мене неће ни искати.

О овој материји засад довољно; при другој прилици више ће се о том беседити. Мој простосрдечни игуман, с ким би год о мени говорио, ј заклињао би се да сам светац. Но, придодавао би к тому: „Бојим се, неће та светиња задуго дурати.” (Тако је и било.) И сва би ми братија то исто прорицали, да се залуду мучим, да се јошт НИКО није у [Х]опову близу Ирига посветио, да нећу ни ја. Неки би ми се ругао, неки смијао као детету, а неки би ме жалио, казујући ми да је и сам у младости тако прелаштен и обезумљен био као ја, но, друге године друга памет у глави. Испочетка сам мислио да они све то из зависти раде; не будући свети, не би ради ни да се ко други посвети. Но, мало-помало, чрез дуго време лепо ти ме учинише, те изгуби[х] вољу к светињичењу. Да нисам страшив био, те да сам куд у планину отишао, ко зна шта би било; али сâм у планину, — за главу; а други се нико не нађе да са мном пође, и тако ти остадо[х] лепо до данас. А нека ми ко не замери што ћу правицу рећи: и моја су ми житија на неки начин доста крива, јер би[х] на[х]одио многе који су добро јели и пили и господски живили, пак су међу свете метнути; а многи живили су како су год хотели, пак у саму старост покајали се, и ништа мање нису стражњи остали. Ово је све чинило да сам се волновао кад на једну, кад на другу страну.

При свем том, читање књига, од дан до дан, све ми је то милије бивало. Житија сва, не само сам очитао неколико крат, него и свако сам накратко исписивао; и на ови начин знао сам и[х] сва као наизуст; после тога, „Обед духовни”, „Вечеру духовну”, „Беседе Златоустове”, „Маргарит”, „Камен вери”, „Светога Јефрема” и друге различне књиге црковне, све сам ја то с великим вниманијем и усердијем прочитао, и што би ми се најугодније видило, исписивао би[х]. Ова сва читања ту су ми ползу принела, да сам [се на] наш стари славенски језик привикао; а с друге стране, била су ми штетна као свима онима који најмањега разуменија логике не имајући, како би кадри били расуждавати оно што читају, напуне главу свакојаких поњатија, мненија и противречија, пак ходе пуни ветра, чинећи им се бог зна шта знаду. А не умејући судити и расуждавати сврх оног шта знаду, ништа не знаду; или би много паметнији били да не знаду ни оно што знаду, јер би барем при општем человеческом уму и разуму остали, пак би били као остали људи. Мој је мозак био пун смуштенија вавилонскога, но онда ја нисам се могао сам себи начудити како је могуће да толике ствари знам, пак би[х] се све молио да ме бог сачува у смиренију да не паднем у високоумије и гордост. А та моја иста молитва происходила је из труле, смрдљиве и потајне понирљиве светињске гордости. И, заисто, нејма ти лукавије ни високоумније гордости од светињске, ни опачније кривоглавице и лудости од којекаквог читања без расужденија.

Имао сам у љубави неког младог јеромонаха Василија Осечанина, јер је и он весма љубио читање. Ови ме советује да читам Баронија, којега, читајући, усладим се у историје. Мој игуман сам није нимало привикнут био к читању, али је весма миловао слушати од мене да му казујем шта сам читао, а сврх свега по вољи су му биле историје. Зато, гди би год могао наћи гражданске росијске историческе књиге, узимао би и[х] мени на прочитаније. На ови начин почне се возбуђавати у мени жеља и другојачији[х] књига осим црковни[х]. Мој старац, видећи ме сасвим предата читању, непрестано би ми пофторавао да ћу куд у свет поћи за науком и придодавао би да, кад би имао довољно трошка, би ме послао у Кијевопечерску лавру да се учим. Притом и вишепоменути Василије, кад би се год са мном разговарао, похваљивао би ми науку и жалио би што не зна латински језик, којега је почео био мало учити и знао је неколико дијалога илити разговора, пак би и[х] све преда мном говорио и толмачио би ми их. Баш као да су се договорили били да ме подстрекавају, нова некаква желанија у мени поджижући. Падне ти истом моја гордост, аки би[х] и ја нешто знао. Латински језик, то је језик; а ја, бедни дурак, ни речи не знам! „Квис, квид, квомодо, уби, убивис, убикункве”, то је звечало у мојим ушима слађе него сиринско пјеније; а ништа од свега тога не знати! Боље би било да се нисам на свет ни родио. Изгубе ти моја житија, лавсаик и отачник све поштење. Од тога часа — збогом [Х]опово и сва твоја красота. Гди ученија нејма, ни латинскога језика, ту нејма ни живота. Нама[х] би[х] куд у свет тумарио да ми није било жао оставити мојега доброга и благонаравнога старца, кога сам с правом синовском љубовију љубио и почитовао.

Почнем зачињавати и сачињавати моје плане. Гди би се могао један дијакон учити разве у Кијеву или у Москви? У ово време непрестано би се код нас говорило о славној Великога Петра кћери, императрици Јелисавети. Ја, непрестано у уму и у срцу имајући Кијев, Москву и Росију, владетељницу тих страна непрестано чујући да се помиње, и образ њејзин на много места изображен видећи, натурално морао сам кадгод о том и сањати. Видим једном на сан росијску цесарицу на престолу, сву као у сунце обучену, која ми дâ из своје руке једну књигу отворену с разни језици, говорећи ми: „Учи се!” Пробудивши се од сна, толковао сам мој сан по мојем желанију.

У то исто време митрополит, за нешто срдит на мојега старца, сметне га с игуменства и заповеди му да пође на неко време у Шишатовац, нити му се дозволи да мене с[а] собом поведе. Он, полазећи у речено место, даде ми петнаест дуката (мало је више имао за своју особиту к свом манастиру верност). При нашем растанку, ови ми разговор учини:

„Мој синко, чини ми се да се нећемо више у животу видити; ја знам да ћеш ти куд либо за науком поћи. Жао ми је што ти више не могу дати; живећи у једном манастиру имућ[н]у, нисам желио да моји[х] особити[х] новаца имам. А сад жалим што нисам колико-толико заштедио, те би те сад боље могао оправити; но, с ово мало можеш до Кијева доћи. А онде, ако будеш трудољубив и у науци подвижан, небесни промисал неће те оставити без хлеба. Пустиње, пештере и светињичење извади из главе; томе се данас разумни људи ругају. У данашњи дан, ко се год за свеца издаје, или је каква лажа или фантазира. Учење жели и тражи, колико више можеш; нема горег живота од беспослична и унљива. Колико сам те ја познати могао, ако се ти ученију не предаш, ти ћеш жалити што си се покалуђерио; ти ниси ни за какав други посао него за књиге.

Колико сам ја прост и неучен, мени је милије видити ученог младога Рајића, него четири в[а]сељенска патријарха који би били без науке као ја. Видио си га како је млад и без браде, али кад стане беседити, ми сви с великим брадама гледамо га као да смо из дивијег вилајета дошли. Ја ти за мене кажем, стидим се и срамим моје седена образу браде. Наш сав живот пролази у старању и у говорењу за казане ракијске, за каце, бурад и обруче; наша је сва наука у томе да познамо колико је ком вину и шљивовици годинâ. Иди за науком; с њом ћеш свуд престати и твоје живљење поштено заслужити. Мој синко, прошла су она глупа и слепа времена кад се је међу нами говорило: „Боље је шест вранаца у каруца него шест школа у глави.” Сад се је време преокренуло. Учен човек, ако ће и пешице ићи, сваки га поштује, а неучена, видећи гди се вози на вранци, „Вранци вранца вуку” — говоре, и право имаду!

Ти видиш како ме љуби господин барон Марко Пејачевић. Откако смо се год познали, љубимо се како да смо рођена браћа; наше се нарави тако слажу да се никад један другом омразити не можемо. Он ми непрестано фали науку и каже да у садашње време принципски синови, ако нису учени, мало поштења имаду. Он има обичај рећи да богат човек без науке (ваља овде разумети такога богаца који с богоданим својим богатством никаква добра општеству и роду својему не чини, дар божији закопан и сакривен држећи) подобан је волу с позлаћени рогови. Казује ми да цесарски и краљевски синови и кћери сву своју младост уч[е]ћи се проводе и сав живот - у читању књига. Ја само чујем имена науке и философије, нити знам црне ли су или беле; али толико памети и расужденија дао ми је бог да могу расудити да те ствари морају бити врло потребне, полезне, велике и славне, кад цари и краљи без њи[х] не могу бити.

Неки дан си ми казивао шта си читао у оној росијској историји, колико се је Петар Велики старао за увести у царство своје свакојаке науке, и чрез То велико је и бесмертно име, паче свију земљедржаца, који су пре њега на свету били, задобио; славу народа свога до сами[х] звезда узвисио и својим благополучним и високомогућим наследником, који буду по његовим богоуправљајемим стопам ходити, пут к бесмјертију показао и отворио. Свемогући, преблаги вишњи творче, смилуј се на створенија твоја и таке премудре и человекољубне цесаре и цесарице производи чешће на свет, који ће сву Европу, Сербију, Босну и Херцеговину, наши[х] стари[х] мило отечество, Болгарију, Грецију и остале божјем рају подобне земље од тиранства, глупости и варварства избавити и ослободити! Нек мумла ко је лишен разума на мудрост и науку као совуљага на сунце, говорећи да оне измишљавају нова мудрованија; не слушај ти зато никога. Што паметни људи фале, с толиком жељом и трудом ишту и сврх свега на свету љубе и почитују, оно мора добро бити. А ко виче на науку? Они који находе све своје 6лагополучије у чанку и бокалу.

Веруј ми, мој синко, кад год чујем младога Рајића да беседи, уздишем за мојом младошћу и да имам какву власт, све би[х] ове наше манастире у школе и у училишта преобратио. Зато послушај ти мој последњи совет: извади из главе то твоје светињичење; ја ти задајем моју српску веру да из тога неће ништа бити. Тражи науку и гладујући и жеднећи и наготујући. Ја ти више желим да у једном малом сеоцу будеш мале деце учитељ, него у [Х]опову игуман или архимандрит. И ако ме послушаш, како знам да ћеш, благосливљаћеш ме кад у гробу будем.”

Ово је последњи разговор мојега милостивога оца и благодетеља. Он није нимало науке имао, но ништа мање био је јестественим здравим разумом и расужденијем одарен. Родом је био из Сербије, из белиградскога предела; всегда весео, чистосрдечан, поштен и, колико се више може, благи[х] и непорочни[х] нарава човек. И зато у целој Славонији, Срему и Бачкој, малим и великим, господарем и госпођам љубезан и благопријатан. Био би на кратко време, један минут или два, љутит и напрасан (страст природна чистосрдечни[х], и без сваке претворности људи). Близу три године, колико сам при њему био, само би се тада на ме разљутио кад би ме видио да без сваке невоље гладујем. На три месеца по нашем растанку престави се у Шишатовцу, гди сам му био на погребенију, и оплакао сам га како год мајку моју. Благодарим преблагу небесну промисал што ме је сподобила ово благополучно живота мојега време дочекати, да покажем вечну моју благодарност памети његовој. Име и воспоминаније његово биће ми, док сам год жив, драго и љубезно. Називао се је Теодор Милутиновић.

Извори

• Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.