Ranjen Jovo u goricu ode
I odnese sokola na ruci,
Sokolu je Jovo govorio:
Siv sokole siva tico moja,
Podvi de se nebu pod oblake,
Pa razgoni tice svakojake,
Pa mi odbi pero od labuda.
Da ja pišem u Novom đevojci,
Nek se moli svojoj staroj majci:
— Da joj dade trave prebirane,
— Da previje moje ljute rane. —
