Dušan Silni/7

Dušan Silni
Pisac: Milorad Popović Šapčanin
POJAVA 7

POJAVA 7
VRATKO, SAVA i prećašnji.

VRATKO (Naglo stupi izmeću obojice):
Sad je na mene red. (Altomanu i drugovima). Čekam vašu grmljavinu. Ćutite? Razmišljate možda šta činite? Mislite i treba da mislite, ne bi l' se u glavama vašim zalegla i koja hladnija i zrelija misao!
BRANKO MLADENOVIĆ (Neodlučno):
Gospodine...
VRATKO:
Nisam gospodin, nisam vlastelin, nisam Nemanjić! Govorite istinu: ja sam pred vama demom, odvratan i crn! Sve je zlo, što nije od vas; sve propast i ponor što ne potiče iz vašega suda. Uzmite moje sede vlasi, pa savetujte! dajte mi mladost vašu, pa da ratujem: oboje — ne! Šta će nam Albanija, šta li Makedonija? Ko pita to gospodina kralja, da nije možda kakav novi, meni nepoznati pomazanik? Osvajamo jug, a zašto me sever? Država u kojoj je još zastalo pameti, svoju veliku misao čuva za sebe. Carevi i kraljevi troše krupne novce, a krupne misli ili ne kazuju nikako ili samo u — svršenom činu! Kantakuzin, sutra imperator vizantijski, traži naše potpore: Zar to nije dokaz naše žive moći? Govorite!
BRANKO MLADENOVIĆ (Neodlučno):
Tu živu moć, gospodine župane želimo sačuvati za sebe.
VRATKO:
Za sebe?
BRANKO MLADENOVIĆ:
Za nas, za srpsku vlastelu. Šta će na dvoru i makedonska gospoda?
VRATKO:
Makedonska gospoda? Zar to nije naša roćena krv. Vređati ih, to je samom sebi zabadati nož. Kralj je njihov ka' i vaš.
ALTOMAN:
A Grci, a Albaniti?
VRATKO:
Zar je nemudro pričvrstiti ih za se? Da ih odgurnemo od sebe — želite li to? Kuda će prezreni i otisnuti? Opet u naručja Vizantiji, u neodoljiv savez protivu nas.
BRANKO MLADENOVIĆ:
Baš za te napade od Vizantije želimo sačuvati našu moć!
VRATKO:
Recite mi, ko vas danas napada?
BRANKO MLADENOVIĆ:
Ugarski kralj.
BRANKO RASISALIĆ:
Rim!
VRATKO:
I Ugri i Rim izgubiće u gramzljivim šakama svrab, kad ojačamo ugled našeg samodržavnog gospodina kralja. Od kako, progledasmo u ovim zemljama, sjaj našega dvora nikad ne zasija sa današnje visine. Vas je izdao vid; ne bojte se što
vi i ne nazirete iz bliza, Ugri i Rim vide vrlo razgovetno iz daleka. Ovo je prvi put, da imperator vizantijski dolazi na naš dvor — šta hoćete više?
BRANKO MLADENOVIĆ:
Ali on upravo još nije car.
VRATKO (Oštro):
Kažem imperatoru! Za to jamčim ja, za to jamči kralj. Šta hoćete vi? Da vam gospodin kralj doće pred vaš sud, da vam bude parac? Drznovenost! Ili vam se neće ginuti? Ostaviše borbu nama... idite ... na čast vam vaša krv! Vi ste i roćeni za tešnjar: češite se i grebite po tesnim trljacima i klisurama Trivalije!... Za kraljevu službu potražićemo i vernije i srčanije borce...
BRANKO MLADENOVIĆ (Odlučno, uhvativ za mač. Isto tako i drugovi):
Ni reč više, gospodine župane ili...
SAVA (Koji je dotle s pažnjom slušao, priće meću njih):
Dosta! Rćav početak, suviše krt kamen za osnov novoga carstva. Mače u korice (čuju se zvona) i počnite vaš veliki rad molitvom nebesnome caru. Ko njega nema u svojim legijama, povezao je krila svojim orlovima. Kratka je sila careva zemaljskih: jedini je borac, koji uvek pobećuje, Bog. (Svi pobožno priklone glave).

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milorad Popović Šapčanin, umro 1895, pre 129 godina.