Dušan Silni/5
| ←POJAVA 4 | Dušan Silni Pisac: Milorad Popović Šapčanin POJAVA 5 |
POJAVA 6→ |
POJAVA 5
PRIBAC, BRANKO MLADENOVIĆ, BRANKO RASISALIĆ, ALTOMAN, VOJISLAV VOJINOVIĆ
BRANKO MLADENOVIĆ (Koji se prvi pojavi):
Stoj!
PRIBAC (Pogledav ih mirno, posle male počivke):
Mene tražite?
BRANKO MLADENOVIĆ (Oštro):
Tebe!
PRIBAC:
Udalji se, sine! (Lazar ode). Mene tražite? (Sta-ne među njih). Pred vama sam, gospodo!
BRANKO MLADENOVIĆ:
Šta znači ovaj prevrat u dvoru?
PRIBAC (Mirno):
Prevrat?
BRANKO RASISALIĆ:
Obesvećivanje starine!
ALTOMAN:
Uvreda precima!
VOJISLAV VOJINOVIĆ:
Sramota potomcima!
PRIBAC:
Gospodo, pomognite mi da vas razumem.
BRANKO MLADENOVIĆ:
Šta znače ove današnje novine? Ovo nije imperija vizantijska!
BRANKO RASISALIĆ:
Još ne sude ovde Paleolozi!
VOJISLAV VOJINOVIĆ:
A, vaistinu, neće ni Kantakuzini!
PRIBAC:
I ja s vama velim: neće.
BRANKO MLADENOVIĆ:
Zašto porušiste stari dvorski red? Još od Prvovenčanoga blagočastivi se piše kralj, a već nekoliko povelja videh u logoteta, i na njime stoji vasilevs.
PRIBAC (Mršti se, ali ipak hladno):
I to vam buni krv? Ostavite tu krasnu srdžbu za drugi put!
BRANKO RASISALIĆ:
Rugaš nam se, starino?
PRIBAC:
Ne! Gnevni ste, pa vam se u maglenoj duši priviđa.
ALTOMAN:
Još ćeš reći da su i ove nove uredbe priviđanja?
PRIBAC:
Nove uredbe? (S malo žestine, pa odmah, savladavši se, mirno). Ne rekoh ništa.
BRANKO MLADENOVIĆ:
Kad lukavstvo ćuti, grmi istina! Zar ne vređa tvoje staro uho, kad čuješ; zar ti ne mrkne vid, kad vidiš ovu mrzost, ovo doseljavanje tuđinštine u našu državu? Što na dvoru svetost beše još od Nemanje i Save, zar je danas izgubilo sjaj? (Pokazujući ikonu). Zar vas‘nije stid od ove svete Troručice?
BRANKO RASISALIĆ:
Koja će možda još sutra ustupiti mesto kakvoj grčkoj Panagiji.
VOJISLAV VOJINOVIĆ:
Kupljenoj za srpske perpere!
PRIBAC:
Gospodo, umoran sam, potreban mi je mir.
BRANKO MLADENOVIĆ:
Mir je davno u grob legao, sahraniste ga vi! Ko mari za spokojstvo u srpskim zemljama?
PRIBAC:
Ne govorite tako...
BRANKO MLADENOVIĆ:
Govorimo, i govorićemo tako! Pamtite li još da ima srpska zamlja Bosna, da u njoj sedi ban, koji se ruga svima nama, i tebi, i Vratku, i Kralju? Jest Stevan Kotromanić, upornik i otpadnik, rije i javno i mučki, dok jednog dana vaskoliki ne strmeknemo u njegove rovine. Znaš li to, veliki kraljev savetniče?
PRIBAC (Oboriv glavu):
Znam.
ALTOMAN:
Dominikanci i Franjevci roje se kao stršljenovi...
BRANKO RASISALIĆ:
Pa Bogomili!
VOJISLAV VOJINOVIĆ:
Pa papin inkvizitor!
BRANKO MLADENOVIĆ:
Jest, otac Fabijan, koji ne izbiva iz Bobovca! Tek što nije stigla vest: ban bosanski, Stevan Kotromanić, primio rimsku veru.
PRIBAC:
Na žalost, tako je.
BRANKO MLADENOVIĆ:
Pa kad je tako, što sedimo mi, ili ne — šta radimo mi?
ALTOMAN:
Prebijamo se po Makedoniji i Albaniji, kao bludni sinovi!
BRANKO RASISALIĆ:
Osvajamo, a nas eto osvojšne u dvoru Makedonci.
VOJISLAV VOJINOVIĆ:
I Albaniti...
BRANKO MLADENOVIĆ:
Šta će ovde ta nečista krv, ti stranci, ti... ne znam kako ni da kažem?...
BRANKO RASISALIĆ:
Vlahobugari!
ALTOMAN:
Sve, samo ne članovi srpske gospode...
PRIBAC:
Ne tako naglo, ni nemudro, ni žestoko... Kralj je velik, i silan, i mudar...
BRANKO MLADENOVIĆ:
A njegovi savetnici? Šta radi Pribac, uvaženi logotet...
PRIBAC:
Rekoh, udelite mi mir...
BRANKO MLADENOVIĆ:
Šta govori župan Vratko, najodličnija starina u lozi Nemanjića? Ćutite, žmurite! Uvili se u pokornost, opasali kukavičkim ćutanjem! Čujete li, vidite li vi?
PRIBAC:
I čujemo i vidimo ...
BRANKO MLADENOVIĆ:
I puštate da se čini lom... pokor, koji gnevi munje u grobovima njihovima. Šta znači ovaj dolazak Kantakuzinov?
PRIBAC:
Pitaj Olivera!
BRANKO MLADENOVIĆ:
I Oliver, i Dean, i Prelju i sva ta dovežena gospoda ne tiču se nas; tebe mi pitamo, tebe druga otaca naših, tebe veliki gospodine logotete... ili je možda dolazak Jovana Kantakuzina tajna?
PRIBAC:
Gost.
SVI:
I ništa više?
PRIBAC:
Ja jasno rekoh: Kraljev gost!
ALTOMAN:
I za ljubav njemu izbaciste iz dvora stari običaj? Krv jurne u glavu, obnevidim, kad pomislim na jučeranji doček. Stari zakon veli: vlastela sreta kralja sišav s konja, odmah zatim slazi kralj, celuje se s gospodom u grudi, pa onda u usta. A videste li naše jučeranje sramote? Poslazili s konja kao otroci, a oholi grčić prođe bez silaženja i bez celivanja... Ne zvao se Altoman, ako mu još jedan put izaćem na susret.
BRANKO MLADENOVIĆ:
I sad sve ide sunovrat: znate li, braćo, kako se sad zove veliki kraljev konjušar — hipokomos!
BRANKO RASISALIĆ:
Kako, kako!
BRANKO MLADENOVIĆ:
Hipokomos, a kraljev peharnik, zove se, čujte samo! — emohijar!... Čekajte još koji dan, pa pa ćeš ti, Vojislave, biti protostrator.
BRANKO RASISALIĆ (Ironično):
A ja?
BRANKO MLADENOVIĆ (Isto tako):
Protostavarije...
PRIBAC (Ustane. Živahno):
Gorčina, koju kanuste na dušu, beše prijatan lek: klonulost je otišla. Gledajte kako sad pravo hodim, gledajte! Snaga, koja je u meni možda na zahodu, plamti najtoplijim bleskom, osetih kako zamirisa mladost: to je vaš duh u meni, plemenita gospodo, vaš duh! (Nestane ga meću stubovima).
BRANKO MLADENOVIĆ:
Opasan starac: živi, da dovrši poraz naš. Pratimo mu trag! Kao crv pod korom pregriza sveze naše s kraljem. Gospodo, pripazimo jezike! Evo Makedonaca.
|