Nema lepšeg grada od Budima,
Ni debljega lada od jablana,
Pod njim spava neženjen Dragojlo.
Prnkrade se Smiljana devojka,
Te se pope jablanu na grane; 5
Odroni se suza od obraza,
Ona pade Dragojlu na lice,
Dragojlo se trže iza sanka:
"Jao mene, do Boga miloga!
"Vedro nebo, grozna kiša pada! 10
"Nit' sam ženjen, ni ću se ženiti,
"Dok ne uzmem Smiljanu devojku."
To začula braća Smiljanina,
Pa Smiljanu u grad zazidaše;
Al' govori Smiljana devojka: 15
"Oj Boga vam, moja mila braćo!
"Ostav'te mi pendžerić na gradu,
"Da ja gledam, kud Dragojlo šeta:
"Nosi li mu konj visoko glavu;
"Je l izdrO zlaćenu maramu, 20
"Kojuno sam tri godine vezla,
"A sve mlada krijući od majke;
"Nit' je kogod drugi za nju znao,
"Osim moje najmlađe snašice,
"Koja mi je zlato kupovala." 25
Srpske narodne pjesme, skupio ih i na svjet izdao Vuk Stefanović Karadžić, knjiga prva, u kojoj su različne ženske pjesme, državno izdanje, Biograd, Štamparija Kraljevine Srbije, 1891, str. 385-386.
