Anica se j' materi molila,
Da ju pusti za goru na vodu.
Zame vidro i po vodu pojde,
Al za gorom dragi konja poji.
On Anici junak govorio: 5
Bora tebi mlajahna divojko,
Oćeš moga napojiti konja,
Ja ću tvoga kad ti budeš moja?
Al govori Anica divojka:
Al ja tvoja budem al nebudem, 10
Ja ću tvoga konja napojiti.
Meni tvoja majka neda za te,
Ni Anica jedina sestrica.
Boga tebi, mlajahna divojko:
On zlat prsten, koga sam ti ja dal, 15
Ti ga deri a nedaj ga meni,
Tebe hoće bolja srića naći,
I na bolje i na bogatije.
Nije prošla ni nedilja dana,
Daj divojku bolja srića našla, 20
Sve na bolje i na bogatije.
I on joj je junak govorio:
Boga tebi mlajahna divojko,
Kada budeš svati pasivala,
Nemoj proći mimo dvora moga. 25
Ona zato haje i nehaje.
Ona svoju svaću opravila,
Sve va svilu i va bumbažinu,
Sve va zlato i va belo platno.
Ona grede priko polja ravna, 30
Mimo dvora mimo Ivanova.
Na vratih je Ivanova majka
I ona je stara govorila:
Mili Bože čuda velikoga,
Lipe svaće još lipše divojke! 35
Al je Ive majki govorio:
Prokljeta ga moja majko bila,
Zač bi ono moji svati bili,
Moji svati i moja divojka!
Od mila mu j' puknulo srdačce, 40
Na četvero pak na devetero.
Al govori mlajahna divojka:
Prokljeta ga Ivanova majko!
Voliš Ivu crnoj zemlji dati,
Nego meni mlajahnoj divojki. 45
Al je ona Ani govorila:
Volim Ivu crnoj zemlji dati,
Nego tebi neporednoj snahi.
Hrvatske narodne pjesme, sakupljene stranom po primorju a stranom po granici, sabrao Stjepan Mažuranić, učitelj, svezak I, u Senju, tiskom i nakladom H. Lustera, 1876., str. 137-139.
