Аница се ј' матери молила,
Да ју пусти за гору на воду.
Заме видро и по воду појде,
Ал за гором драги коња поји.
Он Аници јунак говорио: 5
Бора теби млајахна дивојко,
Оћеш мога напојити коња,
Ја ћу твога кад ти будеш моја?
Ал говори Аница дивојка:
Ал ја твоја будем ал небудем, 10
Ја ћу твога коња напојити.
Мени твоја мајка неда за те,
Ни Аница једина сестрица.
Бога теби, млајахна дивојко:
Он злат прстен, кога сам ти ја дал, 15
Ти га дери а недај га мени,
Тебе хоће боља срића наћи,
И на боље и на богатије.
Није прошла ни недиља дана,
Дај дивојку боља срића нашла, 20
Све на боље и на богатије.
И он јој је јунак говорио:
Бога теби млајахна дивојко,
Када будеш свати пасивала,
Немој проћи мимо двора мога. 25
Она зато хаје и нехаје.
Она своју сваћу оправила,
Све ва свилу и ва бумбажину,
Све ва злато и ва бело платно.
Она греде прико поља равна, 30
Мимо двора мимо Иванова.
На вратих је Иванова мајка
И она је стара говорила:
Мили Боже чуда великога,
Липе сваће још липше дивојке! 35
Ал је Иве мајки говорио:
Прокљета га моја мајко била,
Зач би оно моји свати били,
Моји свати и моја дивојка!
Од мила му ј' пукнуло срдачце, 40
На четверо пак на деветеро.
Ал говори млајахна дивојка:
Прокљета га Иванова мајко!
Волиш Иву црној земљи дати,
Него мени млајахној дивојки. 45
Ал је она Ани говорила:
Волим Иву црној земљи дати,
Него теби непоредној снахи.
Хрватске народне пјесме, сакупљене страном по приморју а страном по граници, сабрао Стјепан Мажуранић, учитељ, свезак I, у Сењу, тиском и накладом Х. Лустера, 1876., стр. 137-139.
