Dnevnik jednog dobrovoljca/XIII
| ←XII | Pisac: Pera Todorović Dnevnik jednog dobrovoljca |
XIV→ |
Da produžim opis jučeranje borbe.
Odbijeni na prvom jurišu,1) mi se stanemo spremati za drugi. Zađemo prikupljati ljude rasute po česti. Nalazili smo ih u gomilicama po Z—4, po 5—6. Šćućurili se u zelenom gustišu pa ćute. Neko zapalio cigaru, neko priteže obuću ili zagleda oko puške.
— Šta tu radite?
— Sedimo, vala.
— A što, bolan?
— A da šta ćemo drugo?!
— Hajd'mo napred.
I oni su polazili, a svakome je lebdila na licu kao neka sustala misao koja je, posle uzaludnog traženja ishoda i razrešenja, malaksala, svila se oko usana, pala na čelo, ulegla se u zenice, te dala celom licu neki tužan a opet podrugljiv izraz, izraz u kome se meša nemar umora i ravnodušnost očajanja, žudnja za životom i podsmeh smrti koja već stoji nad glavom sa zamahnutom kosom. Činilo se da svakom od njih zamiru na usnama ove reči: — »Ono vajde nema od celoga ovog našeg posla. Možemo mi i svi izginuti, pa opet ništa neće pomoći. Ali ipak trapuljaj napred! Šta ćeš, kad se tako dognalo, da je to opet najpametnije što se u ovom glupom položaju može učiniti?«
Kod jedne gomilice nađosmo sredovečna Crnogorca. Zavezao obraz nekom prljavom peškirinom, kroz koju mu prosanula krv, pa čačka svoju metalnu simsiju. Uza se drži pušku sa prslim i rascvetanim grlićem. Kad pođosmo mi, pođe i on s nama.
— Ama kuda ćeš ti, brate, kad vidiš da si ranjen?
On pritište šakom polovinu usana, da mu ne mrda ranjen obraz, pa mi onom drugom polovinom usta prošušketa:
— Ogrebali me Turci po obrazu, a ko mi u obraz dirne moramo se naplaćivati.
Svi se nasmejaše ovoj igri reči.
— Ama, bojim se biće ti rana opasna pa ćeš propasti. Da si bar otišao da te kakav lekar previje, pa posle makar opet došao; što mu drago. — Ne, boža ti vjera, gospodine, nemo' mi kvariti ćeif sad na ovi vakat. Dok ja nađi ećime, dok oni meni udari svoje plastere i melene, tu će i mene proći ovi sadašnji sevdah na Typke, pa poslije niđe i ništa. O'ladi ce čovek i onemari pa je ka' i svaka druga babetina; mo'š mu ako i po trbuhu koljati, pa opet ništa. Puštaj ti meke 'vako rastutnjala ako šćaše što bit'. Za ranu ne mari. Zavlačio sam prs' — nije duboka.
— Ali, čoveče, ti ni puške nemaš. Vidiš da ta tvoja krntija nije sad nizašto.
— Ja, izdade nevjernica u najtvrđu muku. Ali, gospodine, ja kao espapim ovo je boj — vatra je. A mi nastupi na Turke, a će ce ko od našijeh raniti, pa boga mi i poginuti — ljudi smo smrtni — te eto meni puške ako hoću u obadvije ruke po jednu.
— O, brate!... Nekako bih ja opet voleo da se ti vratiš.
Crnogorac se ljutnu.
— A što, gospodine, da ce vratim baš ja? Mniš valjade nevjesta sam pa će me saprijeti ova pašija grebotina! Crnogorac ljutito poteže rukom zavoju, i bi ga zderao da ga ne uzdržah.
— Ne, čoveče, ne budali! Baš stoga što vidim da si junak, bi mi i bilo krivo da uludo pogineš.
— A ko gine u pametnu, gospodine? Ko gođ gine, gine pomalo uludo. Mudrijaši sjede kod kuće kraj pepelišta. Ama po đe-što mudrija je naša ludost no sva njina pamet.
— Ali ti eto i na jedno oko ne vidiš od preveza, pa kako ćeš tako?
Crnogorčevo lice opet dobi blag, osmenut izraz.
— Lasno ću ja to! Pametnoj glavi i jedno oko dosta. — On se tužno osmenu polovinom usana. — Bar sad ne moram svaki čas prižmurkivati na lijevo kad nišanim, no mi 'vako stoji vazda na gotovu — zatvoreno...
— E hajde de, neka bude na tvoju, kad baš hoćeš. A kako ti je ime kad si takav junak?
— Meni, vala, Marko Krstov, a zovu me, onako kao da rečeš po prozivu Putaljica.
— A odakle si rodom?
— Sa sred lješanske nahije u Crnu Goru, ako možeš znat'! Tamo sam se, znaš, rodio, ali sam davno siša' amo y Šumadiju. Trbuhom za kruhom, bogami, gospodine. Nemaština smo ti ljyta...
Išli smo u lancu prikupljajući neprestano gomilicu za gomilicom. Dvojica do mene razgovaraju se:
— O Bućkalo.
— Šta je, Trbo?
— Ako poginem, bre, evo imam ovde pod pojasom 17 novi' austriski cvancika i tri čerkeza. Izvadi da ne uzmu Turci... (dolazi psovka Turaka), pa ako ostaneš živ i vratiš se u Beograd, plati mama-Ani, Julinoj majci, neku moju podužicu. Prala mi žena moju rđu, pa neću da me mrtvoga ružno spominje. Dužan sam joj tako jal' će biti 18 groša, jal' rublju. Ona to zna; neće ona reći više no što je. To njoj isplati, a ostalo neka ti je bogom prosto: popij sa družinom za moju dušu kod naše crnooke Sevde. E... e... ej, Sevdo, Sevdo, moja garava Ciganko! da l' ćemo se još koji put zagrliti? Kaži joj, bre, Bućo, ako se živ vratiš, da sam je se i na samrtnom času slatko i veselo setio...
— Gde to, gde, veliš, da imaš para? — pita neko treći sastrag.
»Trbo« se kucnu prstima po pojasu na levom kuku: — Evo ovde.
— Dobro bar da znam da ti noćas na spavanju — ukradem.
— Ta znam ja da si ti kesaroš, otkad te je.
— A ti si imao posla s kesom pre no što te je i bilo na ovom svetu.
— Istina, bre, Simo, koliko si batina izvukao po vašarima za sečenje keca?
— Dve manje nego ti, Trbo.
— 'Ajde, bre! — »Trbo« malo poćuta, pa onda dodade: — Mope, neka smo mi živi i zdravi, pa makar mi ti i ukrao pape. Koja ti vajda i da ih ukradeš, kad znaš da ćemo ih opet zajedno popiti, pa bile kod mene, bile kod tebe?!
Čudan razgovor pred stupanje u borbu, uz kobno guđenje granata nad našom glavom i zviždanje kuršuma oko naših ušiju! Sravnjivao sam, ovo sadašnje bezbrižno ćeretanje sa onim zabrinutim ćutanjem i napregnutim osećajem strašnoga iščekivanja s kakvim su ovi isti ljudi pre jednog sata ulazili u borbu. Ista opasnost, a kako razno raspoloženje! Otkuda to? Je li ovo već sviknutost na vatru, ili bezbrižnost očajanja? Kakav je to red misli, kakva je to filosofija u kojoj ovi sirotani crpe snagu da ovako mirno idu smrti u čeljust?! Zašto oni ginu? Kakva ideja njih kreće napred? Je li to gorak i težak život koji je za njih izgubio svaku draž? Ili je možda vera?...
Jedan Rus razmahnuo rukom koliko igda može, pa se tako energično krsti, da mu po čelu, gde udara sa tri prsta, ostaje crven kolut. Moj Crnogorac Marko veli mu: — Motaj, vala, Ruso, motaj, ma ti ništa ne pomaže.
Rus se iskrlješti na njega:
— Kakъ ničego ne pomožetъ tы?... 'Išъ nehristъ kakoй! Na smertь idetъ a ne hočetъ daže stavitь na sebя pečatь hristiіяіnskuю; da eщe drugimъ podsmѣhivaetsя. Busurmanъ, tы, čto li?! I Pyc opet produži energično da se krsti i da nešto šapuće.
— Da mješte krsta bješe udario na se čelikovi pancijer, šćah ti vjerovati da pomaga; ama krst? — mučna rabota! Od njega može biti da bježe nečastivi, ali kuršumi, boža mi vjera — ne!
U tome se bijasmo prikučili Turcima te otvorismo pucnjavu. Posle pô časa puškaranja opet ih potiskosmo i opet zauzesmo ivicu šume. Sad smo ponovo stajali pred onom nesrećnom iskrčenom poljanicom, na kojoj pre jednoga sata onako ljuto postradasmo pri jurišu. Poljana je bila zasejana trupovima naših izginulih drugova. A Turcima je bilo dosta i pô sata, pa da im svima poodsecaju glave i da ih svuku gole nage. Ha typckom streljačkom rovu videlo se nekoliko pobodenih motaka, a na njima — glave naših drugova. A u rovu nisu bili turski bašibozuci, već sve nizam. Ja se ne varam. Pri prvom jurišu ja sam ih tako izbliza video.
Potresajući prizor! Ljudi, što su maločas stajali s vama i uz nas: bodri, snažni, čini ti se prsima bi grad razbili, leže sad pred nama kao neme, hladne, nakažene trupine. I to sve tako neočekivano, tako brzo, tako naglo — dok bi udario dlan o dlan. Nešto ce buni u čoveku i on se sili da ne veruje u ovu strašnu stvarnost; pokušava da svojim neverovanjem protestuje protiv nje. Zbilja, zar svemoć i nemoć, zar život i smrt, zar sve i ništa stoje jedno uz drugo tako blizu, da je dovoljno jedan mig, jedan tren pa da jedno drugo potpunce zameni?! One glave, na onim motkama onamo, pre pô sata su mislile; ona krvava srca malo čas su kucala i osećala svom snagom zdravih i krepkih ljudi. I sad najedanput presečen ceo taj svet misli i osećaja. Jedno parčence olova, u vrednosti od dve pare, palo je y ono skupoceno, sitno i zapleteno tkivo što se zove život čovečiji i — svi su konci zamršeni, sve žice života pokidane. Bedni li smo ti mi ljudi!..
...Preko krvavih trupova što leže pred nama, i u kojima svaki od nas gleda svoju rođenu skoru sudbu, mi cmo produžavali puškaranje s Turcima. Naučeni prvim jurišem, mi se sad nismo upuštali na čistinu ni kidisavali na turske rovove, jer i sad nas je bilo malo, i prošli bi kao i prvi put. Zadovoljili smo se da se ovako iz blizine puškaramo s Turcima i da ih držimo u škripu, dok nam otkud god ne dođe kakva potpora. Držali smo se tako skoro pô sata, ma da nam turski karteč nije davao oka otvoriti...
Najedanput s našega levoga boka, s one strane gde je graf Kanovnjicin bio zametnuo borbu, zapištaše turske trube da sva gora odjeknu. Svirali su na juriš. U tanku pisku truba brzo se pomeša i potmula tutnjava: »alah, alah«... I sve to na 300—400 koraka od nas ulevo. Mi ce skoro mašinalno okretosmo polu-levo i skresasmo puške na tu stranu. No sad digoše urnebes i Turci iz streljačkog rova što beše pred nama. Nas kao da obuze plamen sa sviju strana. Bili smo u unakrsnoj vatri...
Počnemo odstupati bez reda i bez komande. No opet zato naše odstupanje sad ce nije izmetnulo u begstvo. Valjda po nagonu, tražeći zaklona, mi smo odstupali od drveta do drveta, braneći se dobro podržavanom puščanom vatrom. Nijednoga teškoga ranjenika ne ostavismo Turcima, a bilo ih je u našoj grupi četiri. Izneli smo čak i jednoga ubijenog Rusa: »da ga Turci mrtvoga ne pogane« — kao što rekoše njegovi zemljaci. Marko Crnogorac dobio je još jednu »pašiju ogrebotinu« na butini. Peškirina mu spala, te mu iz otvorene rane na obrazu struji krv, a nogavica mu sva mokra od krvi iz rane na butini. »Bućkalo« je lako ranjen u glavu. Šta je bilo s »Trbom« niko ne zna, tek s nama ne beše kad izađosmo izvan domašaja turske unakrsne vatre. Turci nas nisu gonili. Uputim ranjenike da potraže zavojište. Ona gomilica što beše sa mnom žaljaše se da nema metaka, a komordžija nigde ni od čuda. Šta da radimo? U ovom drugom nastupanju mi upravo nismo imali komandanta. Mene su ljudi pomalo slušali, pa i to ne kao vojnika, no kao nekakvog »gospodina čoveka« o kome upravo nisu znali šta je. U glavnome pri ovom drugom nastupanju radio je svaki kako je sam najbolje znao i umeo. Predložim (jep o zapovedanju ovde ne može ni biti reč) da idemo ylevo, tamo gde još traje borba, pa da ako usput nađemo kakoga komandanta, kakvo poveće odeljenje, kome bi se mogli pridružiti. Moj predlog odobre. Mrtvoga Rusa njegovi zemljaci zavuku u jedan žbun, s obećanjem da će, ako ostanu živi, doći s popom da ga opoju i pogrebu, a sad bi, vele, bilo grexota ostavljati borbu za žive radi njega mrtvog. »I mrtvi imaju pravo, ali pravo živih preče je i starije.« Lepa filosofija od prostih ljudi.
Pođemo, i hvatajući sve ulevo, nađosmo se na jednoj čistini, a iza nas ugledasmo streljački lanac naših stajaćih vojnika gde žurno nastupa. Nas kao da sunce ogreja. Ja sam se radovao što skidam sa sebe sad svaku odgovornost. Evo ovde ima komandanata, ima oficira, ja ćy ce umešati s ovim vojnicima, pa kud oni tu i ja. No u taj mah neko me stade drekom vikati ostrag. Obazrem se i ugledam Komarova ispod jedne kruške gde viče i obadvema rukama mlata da trčim njemu.
Bio sam crn od puščane gari i prašine, sav izgreban, razbarušen, donja usnica prsla od žeđi a krv umazala svu bradu.
— Šta, jeste li ranjeni?
— Nisam.
— Hvala bogu. Ali gde su naši konji?.
— Vaši gde cy ne znam, a ja sam moga dao jednom komordžiji pred stupanje u borbu.
— Pa gde je vaš konj? Dajte mi vašega konja.
— Šta znam gde je? Bog zna kud je njega sad odveo komordžija.
Da glupa položaja!
Na jedno pedeset koraka od nas grmi jedna naša baterija (čini mi se Mostićeva). Turska granata pogodi jednoga konja iz zaprege; on se izvrte na leđa, stade grčevito mlatati nogama, na usta mu udari bela pena. Vojnici se ustumaraše oko njega. Oficir viče: »seci amove... boga... sveca...« Turske granate pršte svuda oko nas zasipljući nas zemljom i prašinom sa sviju strana. S leve strane doleću i kuršumi. Major Ilija Marković, čiji bataljoni baš tada ulažahu u borbu, stao nasred polja, oči mu kao u mrtve ribe, zinuo, podigao i raširio obadve ruke, vrat ispružio a glavu malko pognuo napred, kao ono čovek kad čeka da ga pop miroše ili pokropi vodicom — pa tako stoji i ćuti. Ne znam šta li mu je ta pozitura trebala da znači! Ili možda se to tako valja kod komandanta. A mene opet potpr'o Komapov: »dajte konja«, pa »dajte konja!«
— Ali otkuda, zaboga, da vam ga dam, kad konja nigde nema?
— Al' vi ga nađite... ma gde! ma kako! Pa onda kao da i sam prozre suvišnu mudrost te svoje naredbe: »ma gde« i »ma kako«, jer i ne pokuša dalje nastojavati da je izvršim, već izli sav svoj gnev na moju pušku.
— Bacite tu glupu pušku iz ruke. Šta će vama puška?
— Zašto? Ja sam se ovom puškom dosad borio.
— Ali kad vam kažem bacite je; bacite je odmah tu na zemlju. — Ja sam ce još malo kao ustezao, no kad Komarov ponovo viknu srdito: »Ta čujete li što vam ce zapoveda?« — ja spustih pušku na zemlju, a u sebi pomislih: »Budi bog s nama! Šta li je ovom čoveku?«
— Dakle, velite, nigde nema konja?
— Ja bar ne znam gde bi ih sad mogli naći.
— Onda hajdemo peške iz ovoga grada od granata; ovo je strašni sud.
Kad smo već bili prilično odmakli, Komarov, ne dižući sa zemlje oborenih očiju reče polako, kao da je govorio sam sebi: — Suđeni čas ne pita kad će doći. On ulazi na vrata bez kucanja. Ali ko mu sam ide na susret — pre ce nađu. Granata nije nikome rod — pa ni đeneralima... Izgledalo je kao da se Komarov ovim nešto izvinjava. Uopšte činilo se kao da je nešto jako zbunjen. Da nije stoga, što je poglavito on svojim netačnim izveštajem da su Turci napustili bujimirsku kosu, učinio te smo se upleli u borbu s Turcima na ovoj strani gde smo imali vrlo malo trupa? Zastanemo na jednom brežuljku da vidimo kako ide borba iza nas. — Ah, kakva nesreća! — uzviknu Komarov — naši odstupaju preko vinograda... Posle klimnu glavom očajno i dodade: — No ja njih ne krivim, na svakoga ima po tri Turčina. Ali prokleti Karadžić! On se još ne čuje, još ne udara! U tome vajkanju dođosmo na brežuljak više prugovačkoga šanca, gde je stajao Černjajev. Bio je skoro sam. Sve je ordonanse nekud razaslao. — Valjade da traže Karadžića! Hodao je uzbuđeno, srdito i jednako je očajno pogledao na onu stranu kuda je odveo Karadžić devetnaest bataljona.
— I Karadžić se još nigde ne pokazuje živ — reče Černjajev Komarovu. — Evo na, pogledajte (on mu dodade dogled i pokaza rukom u pravcu Rsavaca) — nema ga i sve ga više nema, a već je prošlo četiri časa po podne. Međutim Hrvatović je već odavno napao. Siroma' Horvatović! On mora da je još u većem očajanju no i ja ovde.
U tome dojuri na konju jedan oficir. Tako je bio zaduvan da jedva promuca:
— G. general... dolazim iz prve bojnice... Ako boga znate — pomoć!.. Turci uvode u borbu sveže trupe... Ako brzo ne dobijemo pomoć, propali smo. — Idite. Napregnite sve sile; držite se još malo... ja ćy učiniti sve što mogu. Oficir odjuri a Černjajev se očajno stade pljeskati rukama: — Šta ću, šta ću sad? Kamo mi vojske? Gde je sad Karadžić? Gde je?..
No Černjajev kao da je imao više sreće no tačnih podataka o razmeštaju svojih bataljona. Baš u tome očajnom trenutku iskrse iz šumice iza nas jedan bataljon. Černjajev kad ga ugleda samo razrogači oči i umalo ne podskoči od radosti. Osvrte se — nigde ni jednog ordonansa. — G. T........., — trčite opet vi. Ma koji i ma čiji bio onaj bataljon, odmah, odmah ga uzmite i brzo brzo ga vodite tamo otkuda su tražili pomoć.
Da sam se malo zadržao, ko zna da l' me Černjajev u onom trenutku i pri onakvom raspoloženju ne bi proglasio za — izdajnika. Srećom mudri komordžija bio je doveo moga konja amo. Sigurno mu je to bio lep izgovor da se ukloni od kuršuma: »E, znate, moram da vodim gospodinovoga konja u štab...« Poletim bataljonu i povedem ga napred sve u kasu. Kad dođosmo do one nesrećne i ovde tako često pominjane guste šumice, naiđemo na naše gde u neredu odstupaju.
— Rasturite se u lanac, pa ne propuštajte nikoga; terajte sve napred.
— Zar ceo bataljon u lanac? — upita neko.
— U lanac — proderah se ja (hi, hi! Još malo pa ja, bogami, komandant i pô. Hi, hi!) i poteram konja duž redova. Bataljon se rasu, prepreči put odstupnicima i okrete ih napred. Jedan oficir ispade iz šume. — Evo vam jedan svež bataljon, gospodine; vodite ga napred — pa mu onda priteram konja i prišanem: »To je sve što vam Černjajev još može dati. Više nema ni jednog vojnika. Pazite!« Da li sam ovim ohrabrio ili uplašio g. oficira, to sam Alah zna, ali ja sam dobro mislio. Oficir odvede bataljon a ja se vratih natrag. Iz daljine sam se osvrtao i videh da stvar odmah okrete na bolje — naši su potiskivali Turke.
Već su zaranci, a borba se jednako vodi. Topovska grmljavina potresa ceo predeo, a u krupnu topovsku riku meša se sitno groktanje pušaka. Naša ce bojnica rastegla najmanje na četiri sata hoda. Od Rsavaca pa čak tamo do preko Morave dižu se kule i mlazevi puščanog i topovskog dima. Sunce na zarancima pozlatilo im vrhove, a laka večernja zamaglica već im zastire temelje. Vršine im se jednako gube: pramičak po pramičak dima otkida se od sjajnih vrhova i polako plovi u daljni nedogled; a temelji im se jednako obnavljaju sve novim i novim klupčadima i smotuljcima dima što bez prestanka izbijaju iz pušaka i topova.
— Šta je s onom baterijom? — reče Černjajev upirući dogled na kosu više sela Prugovca. — Ona poodavno ne puca, a pred njom se vidi dim od turskoga streljačkoga lanca i on joj se primiče. Da nije demontovana? T........., uzmite desetak konjanika pa trčite, vidite šta je s onom baterijom. Kad sam bio već na konju, Černjajev dodade, izvirujući jednako sa dogledom: — Ne može biti da je ta baterija ostala bez zaštite!.. Ali Turci su blizu pred njom; zašto baterijska zaštita ne puca?! Zašto baterija ne bije kartečom? T........., uzmite što više konjanika... uzmite svu moju pratnju. Ali xoćy da mi ona baterija bude sačuvana pošto poto. Trčite.
Sa jedno dvaestak konjanika potečem niz potok. Jedna turska baterija s Bujimira opazi nas i odmah nam posla nekoliko granata. Mi se rasusmo da ne budemo nišan, pa tako potrčasmo nizbrdicom, da se dvojica-trojica premetnuše zajedno s konjima.
Stvar je stajala rđavo s našom baterijom. Pešaci odstupali, i nije da beže, već ih sretosmo u gomilicama gde ošljare polako i mirno se razgovaraju. Baterija ostala gola. Turski lanac primakao joj se s fronta na 500—600 koraka, a kosom kroz šumu provlači se brzo drugi turski lanac da obiđe bateriju i preseče joj odstupnicu. Položaj baterije bio je pogibeljan. Da izdire kosom — ne može izdirati kroz urvine, klade, panjeve i česte šumarice. Da se spusti u potok pada uzmiče drumom — ne sme, jer nema kad — turska će je pešadija pristići. Izgledalo mi je da je cve, sve propalo. Spas je još ležao u tome ako se mogne zaustaviti i povratiti naša pešadija da zaustavi napredovanje Turaka dok se baterija povuče. Viknem konjanicima da se proderu što god mogu: »ypa!« pa onda upadnemo u onu rasutu masu naših pešaka i počnemo ih vpaćati. Malo milom, malo silom, nekoga zamoli, nekome privikni, nekoga pogurni rukom, a nekoga, bogme, obriši malko i sabljom pljoštimice — tek mi naše pešake vratismo. »A de! a bre!« Dok oni uhvatiše jednu vrzinu i neki jalak, kojim behu ošančene neke njive, te otvoriše vatru na turski lanac. Sad viknem trubačima da sviraju na juriš, a mi konjanici u gomili potečemo napred i povičemo: »ura.« Kako se put savijao oko jedne brdske okuke, to Turci nisu mogli ceniti koliko nas ima, videli su samo da je konjica i da trči k njima, pa misleći valjda da napada kakvo pojače konjičko odeljenje, odmah počeše formirati kare. Sve ih ovo zaustavi u napredovanju, a međutim dva naša konjanika ispentraju se na kosu, gde je stajala naša polubaterija, izveste je o stanju stvari i ona ce brzo smandrlja s kose, uhvati drum i odjuri u kasu uz brdo prugovačkom šancu.
Čim odstupi baterija, naše pešake nisi više mogao ničim zadržati. Oni se rasuše kosama. Mi konjanici htedocmo ce vratiti drumom, ali kad opazismo u daljini jedno pojače tursko konjičko odeljenje gde nam se u kasu približuje, spremno da nas napadne i goni, mi nađosmo za »savetno« da mrdnemo u levo i da se dohvatimo koce i šume. Usput stignem ruskoga kapetana Maksimova. Jedva se vukao. Konja mu ubili Turci te u padu konj povredio nogu i njemu. Ustupim mu konja a sam pođem peške prugovačkom šancu gde je sad stajao iskupljen skoro ceo đeneralni štab. Černjajev se odvoji iz gomilice, izađe preda me na dvaestak koraka, i... i nekoliko trenutaka docnije dr. Vladan već je pravio dosetke: »A.. a.. a! airli, da bog da! Neka je so srećoju sefte: evo i jedan komunac ulete u ordenlijski ćup.« Pa ce onda primače sa podrugljivim osmehom i malko se naže: »Bre, bre, bre, ordenče! Čekaj da vidim čije ovo ime nosi P... T...... »na levoj strani kraj srca«« (čita na medalji): »M. M. Obrenović ІV. knjaz srpski.« A? Je l' tako?
— Tako, doktore.
— Kaži mi pravo, kako ti sad kuca pod ovim tvoje komunsko srce?
— Sasvim kao i pre, doktore.
— No Černjajev i ne zna koliku je uslugu time meni učinio. Čik, dete, napadaj me sad u tvome »Starom oslobođenju« kao ordenliju! Uostalom iz đeneralnog štaba, pa još za ordenlije, i nema više puta i povratka u komunu.
— »Će ce nameri za braću,« doktore. Za tova ič briga da mu ne bereš! Ono ni iz »komune« nema puta za u glavni štab i među ordenlije, pa mene, eto, vetar opet donese među vas. Još lakše će me odneti.
— Jok, džanum, jok; tuka ćeš ti sas naze.
Borba je trajala do mrklog mraka, no pred noć se okrete za nas nabolje. Černjajev dovuče odnekuda (čini mi se od Karadžića) četiri požarevačka bataljona, te ove sveže trupe potiskoše Turke u njine stare položaje.
Da završim opis ovoga teškoga dana jednom bônom slikom. Kad mrak pade na zemlju, bojna rika umuče, a vojska se postepeno povrati u logorište oko prugovačkoga šanca. Stojeći na jednom brežuljku, gledao sam kroz sumrak kako iz daljine iz mraka niču gomilice, čete, bataljoni — svi ćutljivi i grdno izmoreni. Isprva nigde glaska, samo se čuje potmuo bât od koračanja stotina ljudi. Posle se čuju komande: četa stoj! smirno!... voljno..., a odmah zatim zalepršaju se vazduhom stotinama dubokih uzdaha i hukanja od umora. Puške ce slože u piramide, a vojnici se razbiju u gomilice po 2—Z, po 5—6, po 10—15, grupišući se po poznanstvu i prijateljstvu. Rođaci i prijatelji iz jednoga sela, podeljeni u razne bataljone i odvojeni u I i II klasu, sad se traže i dovikuju da zajedno provedu noć. Sad se saznaje i raspituje ko kome pogibe, ko kako prođe u strašnom okršaju. Logorom ovlada žubor, uzvici i dovikivanja.
— O, Simo!
— U... u... u...
— E da što?
— Evo jedne panjine, ama ne mogu da je izvalim.
Vojnici traže drva i lože vatre, da ih, onako umorne, kao što oni vele, ne »preseče« noćna stud. Sekire lupaju, granje i vrljike vuku se.
— Hociš li što, Jovane?
— Nosim jedan proštac.
— A što, bolan, samo jedan?
— Ne mogado' više ugrabiti. Naiđosmo amo na ogradu nekoga jadnika, pa kad navali vojnik, vi'š, ka' i vior diže sve za tili časak. Ostade sam čistac. Ja jedva ugrabi' ovaj proštac, pa i to umalo ti se ne pobi' oko njega s jednim burazerom. Uvatio on za jedan kraj pa vuče i viče: »moj je.« Ja opet ukrutio za drugi kraj, pa vučem i vičem: »moj je,« te se umalo ne pobismo, a proštac niti je moj ni njegov, već ko zna kojega je jadnika. Ala će da zakuka kad dođe pa ugleda kako mu se od ograde ni trag ne poznaje; sve raznela vojska.
— I ako je. Šta mi ga tu žališ? Raznose i moje kod kuće. Bajagi ti je tamo nama u Šumadiji bolje.
— Mope, bar tamo kod nas nema vojske.
— Nema vojske ali ima svetine.
— Prekrsti se samo, moj Panto, pa reci: vala tebi bože što nisam graničar. Vidiš li da će ovaj svet ovuda ama baš dibidus da propadne. I ginu, i kuće im izgoreše, imanja im propadoše, i vamilije, pusto, u svet prskoše. Bar nama se još zna gde nam je ognjište i znamo da ono malo sirotinje i čeljadi što je — na njemu je. A ovi jadnici?..
Po logoru se zasvetlucaše vatre.
I za me je bila jedna. Namestim ce kpaj ypaljenoga panja, pa izvadim lulu razbribrigu da njome teram setu i crne misli.
Znate li kakvi ocećaji spopadaju čoveka kad se vraća s groblja, na kome je sa pokojnikom zakopao i parče srca svoga? Tako sam se otprilike ocećao i ja. Smrt je danas tako mnogo igrala oko mene, da mi je i sad bila prisutna. Blede slike izginulih boraca jednako su mi bile pred očima. Činilo mi se kao da još jednako čujem jauke i ropce teških ranjenika. Oni živi ljudi po logoru oko mene izgledali su mi kao stanovnici groblja, što su tek noćas ustali iz svojih mračnih boravišta, da se sutra opet u njih povrate. Sedeći u ovakvom raspoloženju najedanput osetih da me sastrag zagrliše dve male, koštunjave, suhe i hladne ručice, a na samom uhu nekakav slabačak, potmuo detinji glas prošaputa mi: — Čičo! pusti i mene da se tu malo ogrejem!
Mene prođe jeza... da li ja ovo sanjam?... naglo se okretoh... moj se obraz: očeša o jedan uveo, hladan obraščić; pogled mi susrete dva velika, crna, neobično sjajna oka, gde se zorno upiru u me, a sa jadnih bleđanih i usanulih detinjih usna opet slabačko prozvučaše reči:
— Je li da ćeš me pustiti, čičo?
Sav potresen, ja se naglo obrnuh, ščepah ovu neznanu priliku i posadih je sebi na koleno da je spram vatre bole vidim šta je i ko je.
— Jao, čičo, mnogo si me stegao za ruke; boli me.
— Ko si ti, dete?! — uzviknuh ja još preneražen.
— Hi, hi, Stojan mi je ime. Ama nemoj da me stežeš toliko; boli me.
— Ko si ti? čiji si? odakle si? otkud ovde u logoru? među vojskom?
— Bežanac, mali Stojan bežanac!... Aj, mamo, mamo, moja slatka mamo! nemoj da mi plačeš; tebe će tvoj Stojan da susa, susa, susa! Nemoj da mi umreš, mamo moja slatka! tebe tvoj Stojan voli... i miluje... milus... milus...
I ova mala prilika nasloni glavu na moje grudi, jednom me rukom strasno zagrli i steže, a drugom me milovaše po obrazu. Zatim najedanput skoči, otrže se od mene, pobeže dva-tri koraka, prileže potrbuške na travu, jednu ruku diže kao da nekoga, ko leži pored njega, miluje po glavi i reče: — Ćuti, ćuti, Stojanko. Eto Turci u selo, da nas ne čuju. Ćuti...
Pa pošto je tako malo poležao, on viknu:
— Bu, du, ete Turci, vatra, beži....
Skoči i pobeže u mrak. Pošto sam se malo pribrao, pođem za ovom detinjom prilikom. Kod prve vatre upitam vojnike: videše li da ovuda prođe jedno dete.
— Eno ga onamo kod one druge vatre gde se greje.
I ja ugledah kroz mrak kako spram nesigurne i blede svetlosti jednoga logorskog ognja blistaju dva sjajna, crna oka.
— Pa ko je ono dete? Otkuda ovde u logoru?
— E moj, gospodine, ovo je ubita žalost! Vele da je otud nekud od Knjaževca. Turci mu pobili sve ukućane, a kuću zapalili. Njega jadnika valjda je sam Bog spasao, ali je eto siroče od stra' poludilo, pa koja mu vajda sad i od života...
Ja niti smedoh dalje raspitivati za ovu žalosnu istoriju, niti se približavati ovome malom i nesrećnom svedoku njenom, ovome tužnom spomeniku odbegle svesti...1)
Logorske su se vatre već davno pogasile, ponoć prevalila, mrtva tišina caruje nad uspavanom vojskom, ja počarkujem moj dogoreo pan i pišem dnevnik, a kadgod uprem pogled u tihu noć, čini mi se kao da mi otud iz mraka svetle ona dva sjajna oka maloga Stojana, a u glavi mi se ponavljaju ovi lepi stihovi iz Dragaševićevoga »HajdukVeljka«:
Svi spavaju, i Srbi i Turci,
Sve je nemo i ponoć je nema,
Čadori se rasejali beli,
Ko na groblju grobovsko kamenje,
Ah grobovi i postaće sami,
Trava biće crvenoga lista,
A cvetovi od krvave pene...
Junake će zemlja da zapreće,
Iz tog praha i pene krvave
Vaskrsnuće đaurska sloboda...
Oh, da li će?..
Neka ti je ovoliko dosta krvavi četrnaesti avguste!
Jutros, 15 avgusta, dođe mi u ruke jedna turska proklamacija upravljena na Srbe. U njoj Porta poziva »verni srpski narod« da se mirno preda Turskim komandantima, pa će biti u svemu zaštićeni i pošteđeni. Milo mi je što se nije našao Srbin izdajica da napiše ovu proklamaciju, jer, sudeći po »stilu« i jeziku u proklamaciji rekao bih da jy je pisao: ili kakav Poljak koji se bavio u Srbiji, ili kakav Bugarin koji ce učio u Zagrebu. Tek Srbin nije. Da ovaj urnek Turske mudrosti ne bi propao, saopštiću ga ovde od reči do reči i onakvim istim pravopisom kao što je u originalu:
»Srbi,
»Vi ste djeca onih otaca i dedova, koji cijeli pet stotine godina su živili pod pokrovitelstvom Visoke Porte u savršenom spokojstvu i bezopasnosti. Kao vašim otacam i dedam Visoka Porta je razdavala svoju milost i pravcu, isto tako nije prestala odelovati blagodetelstvo i pokrovitelstvo i vama, koji ste nihne djeca.
»Zaista e da i Srbi su cenili ova velika blagotvorstva, koja su primili od carskog pravitelstva, čuvajući i svoju narodnost, i ima nekoliko vreme ništa drugo nesu gledali već interesa i blagodenstva svog otačastva, a budući poslušni savetam starih i razumnih ljudeh, koji su se brinuli o svome dobru i spasenju, u ovih najzadnijih četirideset godina, u kojama su se javljali toliko ratove i razmirice po svjemu svjetu, Srbi opet su postojanstvovali u svoju ljubav i vernost prem Visoke Porte i živili su vrlo spokojno. A i Visoka Porta bila je zadovoljna od ovog razumnog povedenja vernih svoih podanika Srba, tako što, osim privilegije, koje im bjaše darovala ot pre, odobrila im i neke nihne žele, a naročno, da bi pokazala što ne deli Srba od drugih svoih podanika Musulmana i ne-Musulmana, da bi s time dala još edan znak poverenja, poverila je srbskome knezu i službu o čuvanju kreposte, što se u Srbiju nalaze.
»Pri sve to neki činovnici vrhovnog upravlenja Srbije, da bi postigli svoju alčnost, učiniše orudije iskrenost Srba, prevariše neke od naroda i dadoše pomoć Hercegovcima i Bošnjakama, koji su se uzbunili protiv carske države. I kad im je bilo savetovano ili sa strane carskog pravitelstva ili sa strane velesila, oni su krivili narod, a time uvrećali i Srbi i one nesretnike, kojima su oni pomagali, dokle na posljetku doveli su u svom otačastvu tući upravitelja i komandara, po naredbe kojih morali su protiv svoje vole vaoružiti srbsko naselenje puškama i topovima, i tako su napali na svoje susjede, s kojima su cjele petstotine godina živeli kao braća, popaljeći i pustoši ći nihne sela i kuće.
»A budući da je knažestvo srbsko edna čast od Imperije, a žiteli čast od imperatorskih podanika, javno je što nihove intjeresi, a takođe i povrede odnosi se na Imperiju, zbog toga Visoka Porta ako i ne bi želila da se uvredi Srbija, ali da bi pokazala kakve su dužnosti onih, koji zloupotrebljavaju svoje privilegije, i da bi potušila nihovo razdražene, bila e nasilovana šaljati vojsku.
»Za carstvo velike su zagube i skrbne djela gledati i slušati što bivaju ubijstva i povrede u bitkama među vojskama i nihne protivnike. Žao e što od merke pravitelstva bivaju tolike zagube u ednom mjestu, gdje toliko nevina domočadja i nemoćne ljuđe se gaze!
»Oni koji upravljaju srbske poslove, namjesto brinuti se za polzu i blagostanje strane i naselenja, ogoljuju narod, a novaca, koji oni uzimaju od nihne ruke, dadoše ji za topove, puške i voene potrebe. Time oni htedoše zadovoliti svoju gordost i alčnost, zato upotrebiše ove novce, koje narod bjaše sačuvao zbog obdržanja svoje familije i srodnike, opet o negovom opropašćenju.
»Srbi!
»Nek vam budi izvjestno, što Musulmani i ne-Musulmani, sve podanike bez isključenja su čada carstva. Nema u ovome svjetu čovek, koj bi željo zlo svojim djecama, dakle, kad Visoka Porta šile vojsku, ona nema namerenje opustošiti ovu stranu i razoriti naselenje, ali samo i samo da kazni one, koje bez ikakvog uzroka dovedoše ove povrede narodu, koj je toliko vreme živjo spokojno, i one koji sa oružjem u ruke protive se carskom pravitelstvu.
»Poštovani i dobri građani, muže i žene, mali i veliki, i svi žiteli su poda zaštitom carstva, i Visoka Porta nikad nije izmenila, niti će izmeniti dobrih svojih raspoloženja i saobrašćenja sprem srbskoga naroda.
»Najveća nada i želja Visoke Porte je to, što u bunu, koju neki rđavi i zli ljudi učiniše zbog svoju korist, da ne bi postradali poštene žitele materijalno i telesno, i da ne bi se uništilo nihovo otačastvo, a naročito da nađu zaštitu žene, stare i bedne ljuđi. Zbog toga izdade se ovih dana zapoved od Visoke Porte svim komandantima što, kad bi srbski žiteli s koga ni bi mjesta i sela došli kod komandanta carske vojske, i predali svoje oružje i zamole milost, da im se da zaštita ujedno s nihovom dobarem i familijom; a ako se nađu neki među vojske, ili drugi, koji biše zloupotrebili živote i imanje na edno tako pod zaštitom prijeto selo, ili na nekoliko ljuđi, onda da se zloupotrebitele strogo kazne.
»Oni, koji ovakovim načinom predadu svoje oružje i pokore se, ako bi se opet otklonili od puta podanstva i vernosti, da se kazne zbog toga po strogo.
»Ovim izjavom javlja se Srbima, što oni koji žele da povere svoj život, svoje imanje i svoje domočadje pod zaštitom carskog pravitelstva, i obećaju sa svom srcom, što neće zlupotrebiti carsku milost, moraju nezabavno otpraviti se lično ili posredsveno kod komandanta, koj se najbliže nalazi, i da iskažu svoje žele.
»Oni, koji i za ovom izjavu ne polože svoje oružje, no postoju u putu buntovničestva i zlodejstva moraju se kajati.
»U svakom slučaju nek se božja pravica ispuni.
1 Avgusta 1876.«
Ove proklamacije prvo su se pojavile kod Hrvatovićeve vojske. Preneo ih je, vele, jedan starac seljak otud preko granice.
Izjutra je izgledalo kao da nam ovaj dan (15 avgust) proći bez borbe. Sem maloga prepuckivanja na predstražama svuda je inače bilo mirno. No pred podne Turci nas okupiše biti iz svojih baterija. Osobito su mnogo granata bacili na brežuljak više prugovačkoga šanca, gde je bio razlogoren glavni štab.
— Da bežimo odavde — reče moj prijatelj, otac M. — da nam ne presedne i banica i pečeno pile. (Otac M. beše nam doneo u logor dobru čact, potkrepljenu velikom buklijom vina).
Dočepamo po jedan snop pšenice (to su nam bili fotelji), pa bež' za brdo. Otac M. bio je narodni poslanik na skupštinama koje su većale o ovome ratu. Između nas se otvori ovakav razgovor.
— E, moj oče M., vi u skupštini većaste o ratu, većaste o nekoj vajnoj kontroli narodnoj, mi novinari opet sanjasmo o Solunu i Jedrenu, pa gle našta izađe: došljaci Rusi zapovedaju po svojoj volji, a mi se evo bijemo oko Aleksinca.
— Naši zahtevi u skupštini nisu saslušani i uvaženi. Mi smo mnogo što šta predviđali što se sad dešava, i da smo poslušani, naš bi posao danas drukčije izgledao. Ne mogu da govorim; bilo je u tajnim skupštinskim sednicama; ali ako jednom dođe vreme da se iznesu na javnost svi radovi iz tajnih skupštinskih sednica, videće se ko je bolje pogađao.
— Ama, zbilja, oče M., pripričaj mi što god iz tih vaših tajnih sednica.
— Molim te, nemoj mi to tražiti. Istina, rat je sad tu već i nema se šta više kriti, ali rečeno je da bude tajno, pa neka tako i ostane. Tek posle dugih navaljivanja otac M. jedva pristade da mi tek »po što-šta« pripriča i njegovo kazivanje otpoče ce ovako:
— Da uzmemo malo poizdalje. Ti se sećaš, da je pri kraju 1874 god., posle uzaludnih pokušaja Marinovićevoga ministarstva da radi sa skupštinom, došla ministarska kriza, y kojoj je ministar unutrašnjih dela Čumić udario podvalu svom predsedniku ministarstva, te se kriza završila promenom ministarstva (pri čemu je Čumić postao min. predsednik) i odlaganjem skupštine do 14 januara 1875 god. To vreme dok je skupština odložena, upotrebio je Čumić da se »učvrsti.« Imalo je da se izvrše četiri naknadna izbora: u Jagodini, Jadru, G. Milanovcu i srezu zviškom, a dan izbora bio je 4 januar 1875. »Učvršćujući se,« Čumić je pred izbore i na sam dan izbora počinio sa svojom policijom tolika bezakonja, da je još i pre sastanka skupštine njegov pad bio već izvesan. 14 januara 1875 otvorene su kneževim ukazom sednice odložene skupštine. Na prvom se koraku pokazalo da Čumić sa onakom skupštinom neće moći s mesta da mrdne. I zaista, 20 januara Čumić već razašilje svima načelnicima telegram kako je »celokupno ministarstvo dalo ostavku«. Nastade ministarska kriza (upočetku je bila uvažena ostavka samo ministru finansija i spoljnih poslova), sednice skupštinske biše odložene na neizvesno vreme. 20 jan. sklopljen je »nov« kabinet, a 24 jan. to novo čiča Danilovo »ministarstvo pomirljivosti i dobre volje« dođe prvi put u skupštinu. Starac Danilo neko je vreme kuražno i trpeljivo podnosio kišu interpelacija i sve bombe koje cy iz skupštine sipale protiv njegovoga ministarstva »pomirljivosti i dobre volje«, pa se onda najedanput starac nakostreši i razagna skupštinu. Ako se ne varam baš 13 marta skupština bi raspuštena. Rasterav skupštinu, čiča Danilo preduze da »raščisti teren.« Prvo uguši radikalne opozicione listove: tvoj »Rad« u Beogradu i »Oslobođenje« u Kragujevcu, a čini mi se i Uroševu je »Budućnost« nekoliko puta uzapćavao.
U drugoj polovini juna pukla je prva ustanička puška u Hercegovini oko Nevesinja. Vredno je upamtiti da tada u Srbiji nije bilo nijednog nezavisnog lista. Ristićev »Istok« i »neverna vera svakog gospodara« »Vidovdan« bili su jedini organi »javnog mnjenja« u Srbiji. Dok se u Hercegovini razvijao ustanak, čiča Danilo je u Srbiji »raščišćavao zemljište« za nove skupštinske izbore. Pritisak je bio grdan, apšenje Adama po Krajini, Tajcića po Dragačevu, progonjenja po Kragujevcu i mnoga druga nasilja. Pred same izbore izađe u zvaničnim novinama naredba na sve policajce da strogo paze da »buškarači« i »zlonamerni ljudi« ne agitiraju za izbore. Tim je pokušano da se uguši naš radikalski upliv na narod i da ostane široko polje policijskim agitacijama, a vele da je taj »mudri« raspis »konceptovao« tadašnji ministar prosvete Stojan Novaković, ali ja to ne verujem.
— Bepyj slobodno, oče M.. zato ti ja mogu jamčiti. Ja taj Novakovićev koncept imam u rukama.
— Ama, bogati, veliš? Otkuda ti, brate ako boga znaš?
— Našlo se.
— Ama gde ga nađe?
— Našli ljudi u Novakovićevoj kući na onom mestu, gde se obično bacaju stare hartije.
— E, jeste vragovi. No da ti pričam dalje: Z avgusta 1875 biše izbori skupštinski i ispadoše ne može biti nepovoljnije po vladu. Sem ostalih radikalaca narod izabra tada ponovo za poslanike i Ranka Tajsića iako je on za vreme izbora ležao u zatvoru. Odmah zatim ču se da je ministarstvo dalo ostavku. Tada nekako i vi u Kragujevcu ponovo pokretoste »Oslobođenje«, baš čini mi se u početku avgusta.
— Da, 10 avgusta.
— Tako će biti. 15 avgusta sastali smo se prvi put u Kragujevcu. Čiča Danilo sa svojim ministarstvom bio je još ranije u Kragujevcu, i toga dana dođe nam u skupštinu samo »radi viđenja,« kao što on reče. Mi smo pristupili konstituisanju skupštine. Da je ovo Danilovo ministarstvo bilo već pečeno, mi odmah videsmo i po tome, što pri izboru kandidata za predsednika skupštinskog stari naši protivnici iako konzervativci Garašanin, A. Popović i pop Đuričković glasaše za naše radikalne kandidate: Adama, Miliju, Krupeževića,1) Vukovića, Šumkarca i Blagoja Božića. »Vidovdan« opet, koji je dotle valjao na nas drvlje i kamenje, nazivajući nas »komuncima,« »Adamovcima,« »bezgaćnicima« i svakim čudom, najedanput sad okrete list i poče liberalima, kako ce konzervativci u »krajnjem slučaju« mogu udružiti sa radikalcima, pa će onda biti od liberala trista čuda. Sve su ovo bili jasni znaci da je Ristić na pragu već da zameni Danila, i da je ovo Garašaninovo i Aleksino glasanje za radikalce prkos i pretnja novom ministarstvu, koje se već javljalo na horizontu. I zbilja, 18 avgusta bilo je to biranje kandidata za skupštinskoga predsednika, u kome su se Garašanin i njegovi tako pokazali, a već 19 avgusta čiča Danilo javlja da je nov kabinet obrazovan. J. Ristić i Radivoje bili su u novom ministarstvu. Odmah zatim skupštinske sednice odložene su za sedam dana.
— 27 avgusta bila je prva skupštinska sednica, u kojoj su se javili novi ministri i pročitali knežev ukaz, da se za pretsednika skupštine potvrđuje Kaljević. 28 avgusta knez je otvorio skupštinu, a zatim naskoro vratio se u Beograd. Mi smo ostali da pravimo adresu. Danju radimo to i još neke sitnije poslove, a noću držimo tajne sednice. Da ih ne nabrajam. Dovoljno to: u tim, većinom noćnim, tajnim sednicama ministri nam jednako podnose neke telegrame na malim parčadima hartije, u kojima pogranični načelnici (ponajviše užički i čačanski) javljaju kako mnogi begunci iz Hercegovine i Bosne prelaze na srpsko zemljište, kako se ta sirotinja pati i propada, kako Turci na našu granicu itd. Ministri su govorili da treba pomagati braći. Tada smo u jednoj tajnoj sednici odobrili 10.000 dukata i 12.000 pušaka za ustanike i pomaganje njine nejači; nešto je od ovoga još za Danilove vlade bilo izdato.
— Više od 10 dana proveli smo oko adrese. Mislim baš tako oko 13 septembra Ristić i Radivoje odneše adrese knezu u Beograd, a već septembra pročita se u skupštini ukaz knežev kojim poziva skupštinu u Beograd.
— U Beogradu smo neko vreme radili druge neke predmete, pa tek opet učestaše neke depešice od pograničnih načelnika i neka saopštenja skupštini. Tajne sednice većinom su držane noću. Ministri su tražili nov kredit za potpomaganje ustanika. Oni su govorili samo to, da valja potpomagati braću. Mi u opoziciji govorili smo da smo i mi zato da se braći pomaže, ali smo tražili da se jednom izađe načisto kuda vodi i gde će nas dovesti to pomaganje? Ono će nas najposle uvući i uplesti u sam rat. Treba li ratovati ili ne? govorili smo mi, o tome se može razno suditi. Ali jedno je jasno: mi nećemo da nesvesno budemo uvučeni u rat. Treba znati težinu i zamašaj pojedinih postupaka. Treba znati kuda što vodi. Mi hoćemo čistu situaciju. Neka nam vlada otvoreno kaže kako ona misli o ratu. Xoće li ga? neće li ga? uopšte šta ona xoće i šta namerava? Mi nismo deca. Ako budućnost Srbije zahteva da ona sad ratuje, mi hoćemo svesno da uzmemo to teško breme na se, a ne da nas vlada nekim svojim doskočicama i nameštenim izveštajima postepeno, sve pomalo i neosetno, uvlači u događaje, dok se jednom ne nađemo začuđeni pred situacijom, gde, hteli ne hteli, moramo ratovati. Čisto i jasno: mi nećemo da nas Ristićeva vlada nesvesno uvuče u taj rat; već, ako je taj korak potreban, hoćemo da ga učinimo sa punom svešću. Stoga neka se prvo vlada izjasni misli li da treba ratovati ili ne? Zatim da nam podnese potanak izveštaj kako stojimo sa vojničkom spremom, kao i to kakvi su naši odnošaji sa drugim državama, i u slučaju rata čemu bi ce imali od koje države nadati?
— Na sva ova naša jasna pitanja vlada je odgovarala strašno dvosmisleno, izbegavajući brižljivo svaki jasan i odsečan odgovor. Na pitanje: hoće li ona (vlada) rat? odgovarala je: »Naša je dužnost da pomažemo braći, pa, bogami, šta bude.« Na pitanje: kakva nam je vojena sprema? odgovarala je: »E, pa nije tako rđava, nije! da vidite i dobra je, bogami.« Na pitanje: kako stojimo sa drugim državama? odgovarala je: »Dobro stojimo, dobro; xoće, pomoći će nas, sigurno će pomoći; kako ne bi!« — i tu nam je sad pročitan nekakav zvaničan dokumenat od Rusije, nešto »zaprpuljeno i zamrmuljeno,« u kome nam se daju neke nade, ali se ništa jasno ne obećava. Izgledalo je kao da bi Rusiji bilo po volji da zaratimo, ali nam otvoreno ne veli ni ratujte, ni nemojte. Eto pri takvom stanju skupština je u Beogradu votirala još 20.000 dukata na potpomaganje ustanika i da im se nabavi jedna brdska baterija. Mi smo pri tome tražili da bude neke kontrole nad trošenjem tih para. Jedan od naših reče: »Jako se bojim da ovo, što se ovako u pomrčini rešava, pomrčina i ne pojede.«
— Dok se ovako radilo u skupštini, ne znam kako su se razvijali odnošaji između kneza i Ristića, tek jednog dana Ristić dođe u skupštinu (čini mi se 24 septembra) i objavi da je njegovom Ministarstvu uzeta ostavka i da će knez izabrati drugu vladu koja će raditi sa skupštinom.
— Ovo nas je iznenadilo. Prvo, zašto Ristić daje ostavku kad ima u skupštini znatnu većinu? Drugo, ovo kao da su neke nove »mode,« da vlada u neku ruku pred skupštinom daje ostavku. No još novija »moda« imala je da nastupi tek sad.
— Čim ministri ovo izjaviše, momci počeše u skupštinskoj dvorani nameštati neke stolove i fotelje, pa tek što ministri izađoše, u skupštinu uđe — knez! Mi nismo znali šta upravo da mislimo. Po ustavu zna se da knez samo dvaput dolazi u skupštinu: da je otvori i zatvori. Ali otkud sad knez u skupštini usred njenih sednica?!
Knez je bio sam. Izgledalo je da je jako uzbuđen. Pošto nazva Boga, prva mu je reč bila:
— »Braćo, imate li vi poverenja u mene?
— U skupštini zavlada mrtva tišina. Mi smo bili kao okamenjeni i poduže vreme niko ne odgovori ništa. Dok je trajalo ovo ćutanje, knez je jednako ctpeljao očima po skupštini i menjao se u licu. Mi postepeno dođosmo k sebi od iznenađenja i tu ustade gornjo-milanovački poslanik Vujo Vasić te reče: — »A ko se to usudio reći, gospodaru, da mi nemamo u tebe poverenje. Mi ga imamo, imamo ga potpunce — i skupština poče da viče: živeo.
— Zatim nam je knez govorio da on hoće u ovako teškim prilikama da govori neposredno s narodnim predstavnicima, po primeru svojih starih; spomenu nekoliko reči o »situaciji,« reče da je smatrao da je u interesu zemlje i prestola da ovu vladu otpusti; ali pre no što naimenuje novu vladu pozvaće sebi u dvor narodne poslanike, i to samo narodne, da se s njima razgovori.
— I zaista, mi budemo pozvani u dvor. Knez nam reče da će nam postaviti tri pitanja: 1) Treba li ratovati? ili drugim rečima, treba li pomagati ustanak energično, pa ma nas to i u rat uvuklo? 2) Treba li ce spremati za rat? i Z) Treba li da se učini zajam za vođenje rata? — »Ali da bi mogli svestrano promeriti kako da odgovorite na ova pitanja« — tako otprilike reče knez — »ja ću vas prvo upoznati sa pravim stanjem stvari. Prvo da vam kažem kakvi su nam odnosi sa drugim državama. Počnimo od države koja nam je najsrodnija — od Crne Gore. Moja vam je vlada govorila da su naši odnošaji sa Crnom Gorom ne može bolji biti. To ne stoji nikako. Naprotiv, naši su odnošaji vrlo zategnuti. Ja sam u poslednje vreme pokušavao da se dođe do nekoga sporazuma i nešto je učinjeno zaista. Ali to je vrlo neznatno. U slučaju rata među našim vojnim operacijama ne bi bilo nikakve sveze i zajednice. Tako je sa Crnom Gorom.
— »Moja vas je vlada, dalje, uveravala da se možemo nadati u slučaju rata da će ustati i Rumunija i Grčka, i da s ovim državama imamo prisno prijateljstvo. Ja tako ne mislim. Naši su odnošaji s tim državama prijateljski, ali u slučaju da mi zaratimo, ne možemo računati na njino sadejstvo. Rumunija je samim tim geografskim položajem i etnografskim razmeštajem tako upućena, da nema upravo šta više tražiti u Turskoj, niti šta od nje dobijati. Njene se težnje i aspiracije okrećy Erdelju; to je Austro-Ugarska gde bi Rumunija imala šta da traži. Zašto bi se dakle Rumunija upuštala u opasan rat s Turskom od koje nema šta više dobijati? To je nevepovatno, i na Rumuniju ne možemo računati. Grčka je na nas ljuta za 1867 g. što je Srbija nije pomagala u kritskom ustanku. Grci nam prebacuju da smo se tada koristili njinim ustankom te iznudili od Turske gradove. Taku bi ulogu otprilike Grčka sad igrala spram nas. Ona bi vrebala zgodan trenutak da se koristi time što bi Turska bila s nama u ratu, da što od Turske mirnim načinom iznudi. I od Grčke se dakle ne možemo nadati stvarnoj pomoći.
— »Za Austro-Ugarsku moja vam je vlada govorila da bi nam u slučaju rata ta država bila naklonjena, da bi propuštala sve naše vojne nabavke i činila nam sve prijateljske olakšice, koje može činiti jedna prijateljska neutralna država. Ni to nikako ne stoji. Austro-Ugarska nam ne može želeti nikakvoga uspeha već i po tom, što su naši državni interesi i njeni računi na Istoku dijametralno protivni. Njoj nikako ne ide u račun da naš ugled na Balkanskom Poluostrvu skoči, da mi postanemo veći i moćniji, jer zazire da tako okrepljeni ne postanemo privlačna tačka za srpski elemenat u Ugarskoj. Čitava istorija našega uskrsnuća kao države svedoči da je AustroUgarska našem podizanju vazda stavljala prepreke i s planom mu smetala. Ni sad ne može biti drukčije. Po tome, u slučaju rata mi se pre možemo nadati da će nam Austro-Ugarska smetati no pomagati.
— »Što se Rusije tiče, ona nam je bila vazda prijateljska država, i ako nam ne pomogne — odmoći nam neće.
— »To su naši odnošaji sa stranim državama. Što ,se tiče pripreme ustanka u Bugarskoj i St. Srbiji, moja vam je vlada govorila da je »sve spremljeno i gotovo.« Ja vam pak mogu peći da nije spremljeno ništa i nije gotovo ništa.
— »Što se tiče naše vojene spreme, ona je nepotpuna i nedovoljna. Za artiljeriju nemamo dovoljno konja ni takuma za zapregu. Dalje nemamo sabalja, revolvera, truba; nedostaju nam transportna i sanitetska sredstva. Prema svemu ovome ja nalazim da nije vreme za rat i da mi ne možemo ratovati, a sad bi želeo da čujem i vaše mišljenje.
— Glasalo se poimence, knez je sam prozivao, i na prvo postavljeno pitanje: ko je za rat? svi su odgovorili protiv, sem njih 7—8 koji glasaše za. Ne opominjem se sad sviju koji su bili za, sećam se samo da je tu bio Vujo Bacić, Uroš Knežević i još njih nekoliko. Posle je knez stavio pitanje: ko je zato, da se ozbiljno spremamo za rat, kad se oko naših granica već vodi borba? Tu smo svi jednodušno glasali za spremu. Tpeće je pitanje bilo: ko je zato da se učini zajam od dva milijuna dukata za spremu i vođenje rata? Opet su svi glasali protiv sem njih 7—8 koji su i pri prvom pitanju glasali za. Ostali, koji su bili protiv tako velikog zajma, hteli su da se vojene spreme čine iz redovnog budžeta, ili da se za svaku nabavku posebice traži skupštinsko odobrenje, a ne da se ovako odsekom odobri tako ogromna suma.
— Zatim je predsednik skupštinski Kaljević sastavio novu vladu. Radovi su u skupštini pošli redovno. Bivalo je opet tajnih sednica, gde je izrađen zakon o rekvizicijama, zakon o sređivanju polja itd., jer se i te zakonodavne mepe smatrale kao sprema za rat. Tada je većano i o onom vojnom kontrolnom odboru. Mi smo mislili da u taj odbor sem skupštinara uđu i neka stručna vojena lica, da taj odbor u slučaju rata bude na domaku vojske i upravo upravlja ratovanjem i vrši najstrožiju narodnu kontrolu nad svima i svakim. No to se posle izvrnulo u nešto deveto, kao i sva naša druga rešenja...
Otac M. baš je bio u toj reči, kad se otvori jako puškaranje na našoj prednjoj liniji; jedna granata zapišta i udari baš pred nas. Dođe i druga, treća. Otac M. savi anteriju pa nadre na jednu stranu, a ja na drugu. Bežeći, ja ga još ulitah: — Pa šta bi posle? Kako dođe rat?
— Ne znam, ja sam posle dao ostavku — reče otac M. — i dodade već iz daljine: — Bi evo ovo — pokazujući rukom na granatu koja je gudila vazduhom.1)
Izvori
[uredi]- Antologija srpske književnosti [1]
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Pera Todorović, umro 1907, pre 117 godina.
|