Dnevnik jednog dobrovoljca/V
| ←IV | V Pisac: Pera Todorović Dnevnik jednog dobrovoljca |
VI→ |
Noću između 7 i 8 avgusta dobivena su mnoga izvešća: s levoga krila (od sv. Stevana), s fronta (od Katuna), s desnoga krila (od Tešice i Vukanje), — od svuda javljaju da se Turci kreću, pribiraju, koncentrišu. S naših predstraža spram Niša javljaju: »U turskom logoru spram nas svu dragu noć čuje se neka vreva, komešanje, sve je u pokretu; iz daljine se čuje rzanje i bat konja, tutnjava artiljerijskih kola, žagor ljudskih glasova — sva je prilika da ćemo sutra biti napadnuti«. Opšti utisak sviju ovih izvešća bio je taj, da je Ejub sa svojom vojskom stigao pred aleksinačku liniju i sad se sprema da on na desnoj, a Ali-Sajib na levoj obali Morave osvoje još neke naše prednje položaje (na desnoj obali Morave: položaj sv. Stefana, koji sačinjavaju krajnje levo krilo aleksinačke obranbene linije, gde je stajao potpukovnik Malinovski s 5 bataljona, i Katun s našega fronta, gde je stajao major joda Petrović sa 4 bataljona i jednim eskadronom. Na levoj obali Morave Tešicu, gde je stajao pukovnik Milutin jovanović sa 5—6 hiljada ljudi, i Vukanju gde je bio kapetan St. Benicki sa jednim bataljonom) — pa onda da udruže svoje sile i sloški nagrnu na Aleksinac. Usled ovih izvešća razaslate su na razne strane naredbe koje su imale sve jedan karakter: da komandanti sa svojim odeljenjima budu jako na oprezu i da što češće javljaju sve što se na njinoj strani bude dešavalo.
Bilo je daleko iza ponoći, kad u srpskom štabu nastupi mir, umorne štablije raziđoše se po sobama, lampe ce pogasiše, i zamalo pa je sve spavalo u dubokom snu. Ja ostadoh da dežuram u kancelariji. U celom je domu vladala mrtva tišina, samo se u avliji čulo odmereno koračanje stražara. Otvorim prozor I pogledam napolje u noć. Hoć nije bila mesečna ali je dosta vidna. Po logorima su davno dogorele vatre i providljiv sumrak i tišina pritiskivali su celu okolinu. Bila je vrlo sveža, gotovo 'ladna noć; ja upitam stražara:
— Je li 'ladno, vojniče?
— Bome ladno, gospodine.
U tome se začu iz daljine ukanje sove; glas se ponovi triput i čudno se razlegao po noćnoj tišini. Stražar reče: »Na tvoju se glavu svršilo, rđo glavata!« Ja zatvorim prozor i prućim se na divan; spopadoše me setne misli. Mislio sam na daleke znance i prijatelje, na sve, što mi je milo i drago; na tebe, draga Srbijo, čija se sudba sada rešava, i dok mi ovde toliko zebemo za tobom, u turskom stanu sigurno, baš sad smišljaju kako bi ti pre došli glave. Petli oglasiše zoru, kad me izmučenoga bdenjem i mislima savlada san.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|