Дневник једног добровољца/IV
| ←III | IV Писац: Пера Тодоровић Дневник једног добровољца |
V→ |
Још пре зоре узрујао сe цео штаб. Пуковник Милутин Јовановић, командант суповачке војске, јавља да су га зором напали Турци јаком силом; да нападају на Суповац, Голешницу и Змијину Главу (погранична места на левој обали Мораве 10— 15 километара више Алексинца). То се дакле АлиСајиб креће. Али шта хoћe он? Да продре у моравску долину? А располаже ли он толиком силом, да може сам предузети продирање у моравску долину? Ко зна! тек он удара врло енергично и пук. Мил. Јовановић јавља да једва одолева турској навали и да се зорли држи у својим положајима.
Од Хрватовића вест да се Турци на целој тимочкој линији повлаче, да су Књажевац напустили и оставили у околини само слаба одељења нерегуларне черкеске коњице. Из Лукова опет јавља потпуковник Лаза Јовановић да је код Зајечара остао Осман-паша и ту се на брду Краљевици утврдио са 15 батаљона низама, 2000 Черкеза и 200 Татара (исказ једнога заробљенога Татарина), а сва се остала војска повукла из зајечарске околине и одступа Нишу. Кад се све ово узме у обзир и кад се још дода, да су још 3 августа черкеска одељења почела нападати на наше положаје код св. Аранђела (положај на нашој граници на путу од Грамаде Алексинцу) и да су се нишке страже на Поповој Глави узрујале и почињу бивати немирне (а пре се ни живе нису показивале из својих шанчева) — онда се готово са сигурношћу може узети, да се Ејубова војска повлачи са Тимока и прибира се да од Ниша упадне у моравску долину. Дакле Турци су изабрали овај други план. Черкези, што су нападали на св. Аранђела, сигурно су Ејубове авангарде, а данашњи нападаји Али-Сајиба на Суповац сигурно су предузети у цељи да забаве српску алексиначку војску, док Ејуб доврши свој марш и прибере се на нашој граници испред Алексинца, на десној обали Мораве, одакле би пребацио мостове преко Мораве, ступио ca Сајибом у свезу, па онда удружени повели заједнички нападај на Алексинац. Тако је рачунао и ђенерал Черњајев и одмах изда наредбу Хрватовићу да се са својом војском крене на Књажевац, да га заузме, ту да се опет утврди на Тресибаби, па оставивши у утврђењима појачу посаду кoja ће пазити на кретање Турака од Зајечара, с осталом војском да пође поред српске границе за Ејубом, да напада његову позадницу (аријер-гарду) и да му прети с леђа. Лешјанину je такође заповеђено да се што ближе примакне Зајечару, да мотри на држање Османа у Зајечару, па ако буде згодан тренутак и да га нападне и, ако je могуће, заузме Зајечар. Пошто су предузете ове мере на тимочкој линији да нама амо на Морави даду одушке од удружене навале Ејубове и Али-Сајибове војске, генерал се поче спремати да са резервама из Делиграда похита Алексинцу. Мени рече да спакујем најнужнији део штабне архиве, па кад се крене штаб, да идем и ја у Алексинац.
Док се штаб спремао узруја се и делиградска војска и замало, па је све било на ногама и под оружјем. Осам батаљона сиђоше у дугим редовима са својих логоришта са висова око шанчева, постројише сe на друму и одмаршираше Алексинцу. У овој ужурбаној спреми, при погледу на ове дуге редове војске, који одмереним кораком одоше на бојно поље, откуда се већ пролама грмљава топова, има нечега што одушевљава и уздиже. Ту човек наједанпут осети да пред њим и пред сваким појединцем стоји велико дело кoјe сe само сложним, укупним силама може повољно решити; човек сe наједанпут осети зближен са свима личностима које га окружавају, одношаји одмах постану некако ближи, искренији, изгуби се она свакидања укочена уздржљивост и етикеција, а наступи нека срдачност: с човеком, с којим никад речи у животу ниси проговорио, говориш тада као са старим познаником.
Штаб је био брзо готов, кретосмо се Алексинцу. Мени паде у део да поделим место у колима са штабним свећеником, г. протом Ј. Ј. Напред је ишао Черњајев ca својом свитом, за њим неколико кола, а за њима наше кочије. А у кочијама отац прота ca пуно којекаких ћилимова, јастука, бунада, шалова, сандучићa, кутија, стакала, два грдна револвера и једном красном пушком од шест метака, на форму револвера, а до оца проте ја са мојом архивом. Код Нерићевога хана (механа на путу из Делиграда у Алексинац) сустигосмо оне батаљоне што су марширали за Алексинац. Ђенерал рече војсци неколико одушевљавајућих речи, па онда пођосмо даље.
Грмљава топова и праска пушака бивала је све јаснија. Дан је био диван и свеж. Јутрења магла тек се уздигла, а ваздухом се разлила нека прозрачна светлост, нека блага тишина, неисказано свежа, величанствена и заношљива, а кроз ову тишину проламала се тутњава топова, као звуци удаљене грмљавине. Овај светао дан, ова тишина у природи, ова потмула тутњава с бојнога поља, све је то чудно дејствовало на ме, и ја се удубих у неке невеселе мисли. Док сам ја тако оборене главе пушио моју цигару, отац прота једнако ме је запиткивао:
— Је л' те, молим вас, а јесте ли се ви јутрос чим год прихватили?
— Не знам, нисам, чини ми се.
— То, видите, није добро; наште срце не ваља се трускати у колима; може вам се смучити. А зашто се нисте мало заложили?
— Нисам имао кад, заборавио сам, шта ли.
— О, ја на то никад не заборављам. Макар триста послова чекало, прво ваља заложити свој казан — то је моје правило, и ја га сe свето држим.
— Није свакоме дато, оче прото, да живи, што но реч, по нотама.
— Мени је, видите, то дато, ја имам моју дијететику и то ми јe светиња. Не знате како је то добро, и како се човек лак oсeћa кад се јутром мало прихвати, али само мало; иначе поквари ручак. Ја сам јутрос појео две рибице (харинге) и мало ајвара с лукцом и зејтином, одозго сам спустио две чашице добре шљивовице, па онда попио шољу црне јаке кафе — ја, знате, увек носим са собом добре кафе; ево и сад имам пуну кутију — па не можете веровати, како се сад добро осећам.
Отац прота опипа се при том по своме црвеном пoјaсy који сe угледно вио око гојазног, округлог трбушчића.
У томе баш попесмо се на један брежуљак и нaш кочијаш тек наједанпут викнy пренеражено: »Ао! грдних душмана, богородица их посекла! Погледајте, господине, шта га села гори. Еј јадна Мораво; јазук (штета) за овако лепа села!«
Ја дигнем главу и имао сам шта видети. Моравском се долином повијао густ дим, као голема усталасана река, а сав предео преко наше границе, колико се оком може догледати, беше у диму и пламену. Дим се у грдним стубовима извијао под ведро небо, ту се разилазио и као магла притискао цео предео. Местимице облаци дима су тако густи да су јасне сунчане зраке једва пробијале кроз њих. То су дакле Турци попалили сва села у нишком пашалуку, која смо ми били заузели, крстили их »Новом Србијом«, а њине становнике наоружали. Турци се дакле свете својој раји, што је уз нас пристала.
Што смо ближе долазили Алексинцу, видели смо све више села где горе. Ту разазнасмо да не горе само села преко наше границе, већ и нека испод малог Јастрепца на нашем земљишту. Дакле, Турци су већ продрли преко границе. Преко од нас на супротној (левој) страни Мораве виделе су се гомиле народа где беже друмом. — То измиче наше становништво (већином жене, деца и старци) из горње Мораве, куда су Турци упали. Мени се стеже срце од бола при овом ужасном призору и при помисли да ће можда и она села која се сад онако дивно беле кроз густо зеленило воћњака, за мало час буктати у пламену и постати црне развалине. Пуцњава је била тако страшна да сам мислио ово је страшни суд и ниједан, који je сад тамо на бојном пољу, где се бије ова паклена борба, неће изнети живу главу! Отац прота прво је посматрао цео призор, па онда рече: »Пропаст твоја од тебе, Сионе! Пропала генерација! Искварио се наш свет, господине, омекшао, пролукавио се, прошеретио се, бежи, неће да се бије! Е! богме, тако мора пропасти; ето сад мy гope cелa, ја, тако је то«. Ја не одговорих ништа, само погледах оца проту.
— А како ви мислите о томе? — упита ме он с осмејком и стаде трљати руке. Ја му опет ништа не одговорих. Пошто је мало поћутао отац прота, опет поче:
— А је л' те, молим вас, јесте ли ви где год читали о томе, како се хватају харинге; јутрос сам их знате јео, па ми паде на памет. Ја се опомињем да сам негде читао да оне под јесен у великим јатима...
Ја га прекидох питањем:
— Мислите ли ви, оче прoтo, да пред оном турском војском, што се тамо туче, има дервиша, који је одушевљавају и фанатизирају?
— О, зацело их има!
— А мислите ли да њино присуство и њине беседе распаљују одушевљење у војсци?
— Распаљују, распаљују, вера много може, она фанатизира и челичи.
— Лепо, дакле, ви сте, оче прото, српски дервиш, па хајдете да учинимо овако: ја ћу узети сабљу, а ви крст у руку, па кад она војска, што маршира за нама, стигне у Алексинац и пође у бој, ми да идемо пред њом и да је одушевљавамо нашим примepoм и беседама! Пристајете ли? — Хе, хе, хе, шта вама пада на ум! Нашто је то? не вреди, знате; могао би човек погинути, а то није наш позив.
— Доста, не смете, дакле! Па што ми онда говорите о страшљивој, исквареној генерацији! Те »страшљиве генерације« ено тамо, где се по ономе паклу носи с азијатским халама, а ми овде седимо на мекој бунди и занимамо се моралисањем. Отац прота ућута и до Алексинца не проговорисмо више ни речи. У Алексинцу се штаб смести у кућу трговца Манојловића. Увече дође доста опширно извешће о данашњој борби. Наши су били изненађени тур ским нападима и Турци су одмах заузели неке наше предње положаје; затим су продужили нападаје врло енергично и упорно; Суповац је наскоро пао и наша се војска повукла Тешици, где се борила до 7 часова у вече. Турци нису могли лепо да развију сву своју силу, јер их је с деснога крила стешњавала Морава, а с левога јастребачки висови, и то је јако помогло, те им је наша војска на уском пролазу могла дати отпор. Очекује се да ће Турци сутра поновити нападаје и старати се да превале преко малога Јастрепца (планина на нашој граници, више Алексинца, на левој обали Мораве). Наши губитци прилични — артиљерија се одликовала.
И тако, Али-Сајиб јe стао ногом на српску земљу.
Извори[уреди]
- Антологија српске књижевности [1]
|