Divja jabuka i ružica
| ←Koze i Jupiter | Divja jabuka i ružica Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Tri adske furije→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
U šupljinu divje jabuke uljeze roj pčela i napuni ju meda. Onda se ona počne ponositi i hvaliti s medom u sebi. „Nerazumna i luda gordosti!” — reče joj ruža —„Što se s tuđom sladostiju ponosiš? Učini ti, ako si kadra, da sladost meda uđe u plod tvoj, ako želiš udostojiti se da te ljudi hvale i blagoslivljaju.”
Agesilaju, lakedemonskomu vojevodi, počnu neki koji su u Persiji bili raskazivati i hvaliti odjejanije, bogatstvo i veličestvo cara persijskoga: „Što vi tu u vetar besedite?” — reče im onaj. — „Kažite vi meni je li on mudriji, iskusniji i dobrodjetelniji od mene? I ako to nije, on je ništo sprama meni.”
Onaj što prolazi onuda, je li to arhimandrit manastira N? Zar ne znaš? On je sad episkop N-ski ... Pak zar zato on onako glavu diže i okreće kao Kreuza na teatru? O, gordosti! Dostoinstvo episkopstva njemu nije kadro dati ni zrno nauke, pameti, ni dobrodjetelji više nego ima. Ali ima na godinu toliko hiljada karagroša! Gore jošt za njega, po tome može mnogo gori biti, a pametniji ne, ako nije dosad bio. Može li to biti, i kako? Može vrlo lasno, ovako: pre toga ako je i imao koju slabost za podučiti to dostoinstvo, koje valja da se daje čestnjejšim i najboljim u narodu, nije joj se sasvim puštao; a sad, imajući u šaka to što je želio, i uzdajući se u tolike hiljade karagroša, pokazaće se sav kakav jest u naturi. — Ovi kratki razgovor može s vremenom biti polezan za one koji se spremaju na takova dostoinstva: da se ne uzdaju da ćedu od njih podučiti one vrednosti koje ne imadu, nego pače da se vesma staraju s svojeličnom dostojnostiju uzajmljeno dostoinstvo da opoštene i ukrase. Ovo se zove slast meda u svojstveni plod preneti.
Imam u komšiluku jednu poznanicu kojoj je ime Dijakrisis. Ova, kako što napišem, hoće da joj pročitam, i često mi čini sverh svačesa različna primječanija. Kad sam joj ovo pročitao, rekla mi je: „Ne misliš li ti da će se za ovo ko na te srditi?” „Ko je dobar i pametan, — odgovorio sam — „a ko nije takov, za njega, hvala bogu, danas niko ne mari. Pritom, i ko bi bio taki prostak da se na ovo srdi? Črez to bi on sam pokazao da mu je pčela na klobuku, a ko samo prvo pravilo politike zna, toga će se zdravo čuvati.”
Mi svi koji smo na zemlji, koliko ćemo jošt ovde stajati? A ovo što parati, i s nje žive meso na parčeta kidati, dok je tako umore, pak onda s njom na vatru.
Ko ne priznaje ovaka dela za bezbožna, pogana i prokleta? Ovo, braćo moja, u cerkovnoj istoriji ovako od slova do slova stoji. Sada sravnimo ovakih svetaca dela sa presvetom evangelskom naukom, pak ćemo lasno viditi kako stoje, i može li, ko boga zna i počituje, ovo znati a drugima ne kazivati? Ko ne žali one bedne zaslepljene varvare, kakovih jošt i danas ima na svetu, koji su u takove bogove verovali i njima služili, kojima su sinove i kćeri svoje na žertvu prinosili, klali i na vatri pekli, o čem i Psalmopjevac napominje govoreći:
„Ipožroša sini svoja i dščeri svoja bjesovom! Takovi bogovi koji istrebljenije i umaljenije roda čelovečeskoga iziskuju, i koji se u beščelovečnom nepovine dece krovoprolitiju uslaždavaju, šta su drugo razve besni volci i ljuti i nemilostivi demoni? Oni koji carskoga namesnika kamenjem u glavu udaraju; oni koji celomudreno i živo Ipatijino telo na parčeta kidaju, — šta su drugo nego, pod lažnim imenem hristjana, pustinjika i svetaca, besni psi, ljuti ubice i demoni? A da kako se njihova telesa posvetiše, i mirišu, — lasno će ko pomisliti. Evo kako: „Imjejaj uši slišati, da slišit!” I današnji dan u egipetskim grobnicama nahode se balsamirata nerastljena telesa od tri hiljade godina; sva mirišu, i iz nekih materija masna teče, zejtinu podobna, i prekrasno miriše. Sada Inglezi takove mumije s hiljadami dukata kupuju, a u ono bedno vreme kad su hristjani počeli mošti za svete i čudotvorne počitavati, sav je Egipet bio pod vlastiju carej grečeskih, sve su mumije njihove bile, niti im je bila potreba kupovati. Mnoga su telesa i hristjani balsamirali, ali ona materija i majstorija s kojom su drevnjejši Egiptjani to činili, poslednjim nije poznata bila. A pametnom hristjaninu ovo je dosta: kad su se ona ista telesa koja su za apostolska držata bila, rastljela, što išteš, što li pitaš dalje?
Razumna i poštena braćo, razumejte me: pravedna i dobra čoveka ja za jeretika ne držim ako će se on za neznanje svoje i kostima klanjati; ali samo počnimo slobodno i razumno misliti, suditi i govoriti: pak onda, što se god za dobro pozna, nek se jošt bolje utverždava, a sve što ne valja samo će od sebe propasti.
I neka nam je ova večna božja istina vsegda i u svačem u pameti i u čuvstvitelnom srcu: da čovek bez zdravoga razuma i bez ljubovi k čelovečestvu, k pravdi, k česnosti i k božestvenoj dobrodjetelji, on je nečovek i zver, bio filosof, bio gospodin, bio hristjanin i zovomi svetac, bio najposle što mu drago.
„Za decu” — reći će mi ko — „take stvari pišeš?” Baš i navlastito za decu našu predragu, zašto sva sadašnja deca bićedu skoro ljudi; a ako ne počnu iz detinjstva razumno misliti posle neće moći. Zašto siromah raskolnik ostaje dok je god živ raskolnik, i zašto sve misli da nesozdani i nepostižimi bog nosi bradu i mustaće baš kao i on? Nizašto drugo nego što je iz detinjstva raskolnik, i onda mu je tako kazato. A ne kaže li mu Spasitelj, i ne čita li on u Evangeliju: „Bog duh jest”? Kaže, i on to čita, ali mu to ništa ne pomaže, jer je on onako u detinjstvu mislio; a od toga sve zavisi kako ko misli u svojem detinjstvu.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|