Deo prvi

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Deo prvi
Pisac: Milutin Bojić


Milutin Bojic1.jpg


           Deo prvi

I

Hladan i strašan mrak se stere
I kruži noćnih tica red,
Olovno nebo orkan dere.

...Te noći Kain usta bled.
Usna mu dršće, greh ga mori;
Oronuo je, mrk i sed.

I nasta tajac. Hrast šumori,
A Kain dršće mršav, bon.
Da li to stena steni zbori,

Kad kroz noć kletve čuje zvon?
Nema je, pusta, crna gora,
No jek se čuje: On je! On!

Na lik mu pada teška mora.
Svega se seća što se zbi.
On luta svetom ne od skora;

Java mu mračna, mutni sni.
U stopu za njim kletva mili,
A u srcu mu strava spi.

Mozak mu bolna pustoš pili:
Vaseljene ga muči mir.
On hoće svemir da zacvili,

Da demona se hori pir.
I on se pita, željan plača:
»Zar zamro je pakla vir?«

II

I opet bura. Vijor jača
I dršću stene, a kroz mrak
Ka njemu jedna sen korača.

Razbojnik jedan crn i jak
Kao sumanut ide. Kuda?
Kain mu ćutke dade znak.

Ko ide?
— Grešnik.
— Šta ćeš tuda?
...Zablesnu munja u taj tren.
Poznadoše se:
Kain — Juda!

III

U oba pogled crn i snen.
Svak težak greh na čelu prti.
Oba kô zver kad lovi plen.

— Judo, kuda ćeš?
— Hoću smrti,
Jer nadvečni me tišti sram.
Učinci mog su dela strti.

Mome se grehu diže hram.
Svud mi je teško. Bol me steže,
Jer nisam u svom kalu sam.

U srce mi se otrov sleže,
Zavist me muči, davi strah.
Smrt moje slave um mi veže:

Kula mog dela biva prah!
Novom se Judi kuje kruna:
Njegov me kužni guši dah.

I krupna suza, žuči puna,
Kô usplamtela kanu žar,
Rastr se krik kô pukla struna.

...Dok ponoć sipa plavu čar,
Vatrena suza klizi, peče
I trag ostavlja strašan: gar.

IV

Spavaju polja. Večnost teče. —
Tad Kain smrtni pusti krik:
»Ko je taj Novi Juda?« reče.

»Izgnanik jedan, čiji klik
U mome srcu mržnju dube,
Jer moga dela uze lik.

Njegove trube podlost trube,
Izdajstvom ratni kriči rog,
A noži glavu bratu rube.
I on izdade Boga svog.
...Njegova slava moju briše.«

I Kain kriknu: »Daj mi tog!

Taj izrod, koji krv ti siše,
Pod moju mora doći vlast.
Daj mi ga. Ništa neću više.

Ja, kom je tuđa patnja slast,
Kog kune čovek, mora, polja,
Sobom ću tvoju sprati čast.«

I reče Juda:
»Tvoja volja!«

V

Preko njiva ih vodi put.
Jedna od druge lepša, bolja.

Svud klasja rastrt ćilim žut.
Kô rog da Gospod izobilja
Prosu na ovaj cvetni kut.

»Šta ćemo ovom zemljom milja?« 
Mišljaše Kain gnevan, plah:
»Međ anđelima tražim cilja?«

...Orlovih krila čuju mah.
Zovu ih k sebi mrki klanci,
Mami ih hladnih gora dah.

Svud paprat. Hrašća svud izdanci.
A plavog neba bleska kraj.
Smeju se reke i proplanci.

»Gde je taj rob moj? Daj ga! Daj!
Ja hoću pustoš, jauk ada,
A ti mi pružaš zemni raj!...«

»Sred sreće posej seme jada!«

I ispeše se na sam rt.
Padina blaga levo pada.

Niz nju se drobi kvarcit krt.
Planinci njome gaze zdravi.
Svud kipi život, bledi smrt.

Daleko reka polja plavi,
Što pet naroda čuva san
I o drevnoj im šumi slavi,

A desno žito, mak i lan
I snažna reka, pokraj koje
Kralj jedan mučki pade, pjan.

VI

Vekovi već se od tad broje,
No uvek kruži sen po sen.
Opelo svaku nrć odstoje.

Pale su kao divni plen,
No iz dubina sad ih kliče
Srušena zemlja i car njen.

A iz grobljišta njinih niče
Spomen na stare krune sjaj
I njin se jauk bolno stiče

S uzdahom Onih čiji kraj
Tu beše kao bratstva znamen,
Kad krvav dođe okršaj.

I svaka stena, svaki kamen
O njima priča: braće cvet
Za brata dade srca plamen.

VII

»Tamo, gde orla staje let,
Gde se kraj stene stena zbila,
Gde se života mrzne kret,

Tamo na hladnom nedru Rila,
Velzevul spava, paklu znan.
Za nj sudba tvoj je žezal slila.

Njemu svoj paklen reci plan.
Jer on od brata sve bi hteo,
Jer bratu, kom je dužan dan

I život, on je zamke pleo.
Hajdemo k njemu!«
Krok po krok...
Gologlav ih je Velzevul sreo.

VIII

Iznese pred njih hladan smok.
A Juda zaspa posle jela,
Kad razgovora pođe tok.

I Kain reče:
»Tvoja dela
Neka za vekom slavi vek!
Nek bi te slava gorda srela!

Fanfara nek te peva jek!«
I u vino mu otrov sasu
I reče: »Pijmo. To je lek!«

Stenom se mamna svetlost rasu,
A Kain tad u očni gled
Zavisti crne sok mu nasu.

Velzevul posta modro-bled.
Nizati tada pijan poče
Beskrajnih želja dugi red.

I kada celu priču doče
I obećanja dobi znak,
Kliknu: »Vodi me sobom — Oče!«

Dok Judu san je svio jak
Pođoše oni, s pića vreli,
Kroz strašan, buran, letnji mrak.

IX

Dah letnjeg cveća polja preli.
Sve spava: stena, šuma, hum,
I umoreni borci smeli.

I divan san im mazi um:
Carskome Gradu ruše zide...
A Bregalnice šumi šum...

I Kain priđe. Vojsku vide.
Svom domaćinu dade mig.
S ramena teško koplje skide.

I briznu krv...
I na čelu se bivšeg brata
Kainov vatren zasja žig.

Reč Pravde reče Gospod Rata.
Pobedom kliče narod sav.
Sred krvi Kain traži hata,

Jer uvređen ga goni lav.
Lešina crnih red se slaže:
Pravednik osta čist i prav.

Gavrani poljem žrtve traže,
A zemljom krvav stoji trag,
Da nezahvalnost bratsku kaže.

Postiđen, ranjen, bos i nag
Kain kroz ratne grabi straže.

A Psalam Srama peva Vrag!...




Vikipedija
Vikipedija ima članak u vezi sa ovim tekstom:


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Bojić, umro 1917, pre 103 godine.