Део први
I
Хладан и страшан мрак се стере
И кружи ноћних тица ред,
Оловно небо оркан дере.
...Те ноћи Каин уста блед.
Усна му дршће, грех га мори;
Оронуо је, мрк и сед.
И наста тајац. Храст шумори,
А Каин дршће мршав, бон.
Да ли то стена стени збори,
Кад кроз ноћ клетве чује звон?
Нема је, пуста, црна гора,
Но јек се чује: Он је! Он!
На лик му пада тешка мора.
Свега се сећа што се зби.
Он лута светом не од скора;
Јава му мрачна, мутни сни.
У стопу за њим клетва мили,
А у срцу му страва спи.
Мозак му болна пустош пили:
Васељене га мучи мир.
Он хоће свемир да зацвили,
Да демона се хори пир.
И он се пита, жељан плача:
»Зар замро је пакла вир?«
II
И опет бура. Вијор јача
И дршћу стене, а кроз мрак
Ка њему једна сен корача.
Разбојник један црн и јак
Као суманут иде. Куда?
Каин му ћутке даде знак.
Ко иде?
— Грешник.
— Шта ћеш туда?
...Заблесну муња у тај трен.
Познадоше се:
Каин — Јуда!
III
У оба поглед црн и снен.
Свак тежак грех на челу прти.
Оба кô звер кад лови плен.
— Јудо, куда ћеш?
— Хоћу смрти,
Јер надвечни ме тишти срам.
Учинци мог су дела стрти.
Моме се греху диже храм.
Свуд ми је тешко. Бол ме стеже,
Јер нисам у свом калу сам.
У срце ми се отров слеже,
Завист ме мучи, дави страх.
Смрт моје славе ум ми веже:
Кула мог дела бива прах!
Новом се Јуди кује круна:
Његов ме кужни гуши дах.
И крупна суза, жучи пуна,
Кô успламтела кану жар,
Растр се крик кô пукла струна.
...Док поноћ сипа плаву чар,
Ватрена суза клизи, пече
И траг оставља страшан: гар.
IV
Спавају поља. Вечност тече. —
Тад Каин смртни пусти крик:
»Ко је тај Нови Јуда?« рече.
»Изгнаник један, чији клик
У моме срцу мржњу дубе,
Јер мога дела узе лик.
Његове трубе подлост трубе,
Издајством ратни кричи рог,
А ножи главу брату рубе.
И он издаде Бога свог.
...Његова слава моју брише.«
И Каин крикну: »Дај ми тог!
Тај изрод, који крв ти сише,
Под моју мора доћи власт.
Дај ми га. Ништа нећу више.
Ја, ком је туђа патња сласт,
Ког куне човек, мора, поља,
Собом ћу твоју спрати част.«
И рече Јуда:
»Твоја воља!«
V
Преко њива их води пут.
Једна од друге лепша, боља.
Свуд класја растрт ћилим жут.
Кô рог да Господ изобиља
Просу на овај цветни кут.
»Шта ћемо овом земљом миља?«
Мишљаше Каин гневан, плах:
»Међ анђелима тражим циља?«
...Орлових крила чују мах.
Зову их к себи мрки кланци,
Мами их хладних гора дах.
Свуд папрат. Храшћа свуд изданци.
А плавог неба блеска крај.
Смеју се реке и пропланци.
»Где је тај роб мој? Дај га! Дај!
Ја хоћу пустош, јаук ада,
А ти ми пружаш земни рај!...«
»Сред среће посеј семе јада!«
И испеше се на сам рт.
Падина блага лево пада.
Низ њу се дроби кварцит крт.
Планинци њоме газе здрави.
Свуд кипи живот, бледи смрт.
Далеко река поља плави,
Што пет народа чува сан
И о древној им шуми слави,
А десно жито, мак и лан
И снажна река, покрај које
Краљ један мучки паде, пјан.
VI
Векови већ се од тад броје,
Но увек кружи сен по сен.
Опело сваку нрћ одстоје.
Пале су као дивни плен,
Но из дубина сад их кличе
Срушена земља и цар њен.
А из гробљишта њиних ниче
Спомен на старе круне сјај
И њин се јаук болно стиче
С уздахом Оних чији крај
Ту беше као братства знамен,
Кад крвав дође окршај.
И свака стена, сваки камен
О њима прича: браће цвет
За брата даде срца пламен.
VII
»Тамо, где орла стаје лет,
Где се крај стене стена збила,
Где се живота мрзне крет,
Тамо на хладном недру Рила,
Велзевул спава, паклу знан.
За њ судба твој је жезал слила.
Њему свој паклен реци план.
Јер он од брата све би хтео,
Јер брату, ком је дужан дан
И живот, он је замке плео.
Хајдемо к њему!«
Крок по крок...
Гологлав их је Велзевул срео.
VIII
Изнесе пред њих хладан смок.
А Јуда заспа после јела,
Кад разговора пође ток.
И Каин рече:
»Твоја дела
Нека за веком слави век!
Нек би те слава горда срела!
Фанфара нек те пева јек!«
И у вино му отров сасу
И рече: »Пијмо. То је лек!«
Стеном се мамна светлост расу,
А Каин тад у очни глед
Зависти црне сок му насу.
Велзевул поста модро-блед.
Низати тада пијан поче
Бескрајних жеља дуги ред.
И када целу причу доче
И обећања доби знак,
Кликну: »Води ме собом — Оче!«
Док Јуду сан је свио јак
Пођоше они, с пића врели,
Кроз страшан, буран, летњи мрак.
IX
Дах летњег цвећа поља прели.
Све спава: стена, шума, хум,
И уморени борци смели.
И диван сан им мази ум:
Царскоме Граду руше зиде...
А Брегалнице шуми шум...
И Каин приђе. Војску виде.
Свом домаћину даде миг.
С рамена тешко копље скиде.
И бризну крв...
И на челу се бившег брата
Каинов ватрен засја жиг.
Реч Правде рече Господ Рата.
Победом кличе народ сав.
Сред крви Каин тражи хата,
Јер увређен га гони лав.
Лешина црних ред се слаже:
Праведник оста чист и прав.
Гаврани пољем жртве траже,
А земљом крвав стоји траг,
Да незахвалност братску каже.
Постиђен, рањен, бос и наг
Каин кроз ратне граби страже.
А Псалам Срама пева Враг!...
