Demon/9
Vuk:
Oh, užasa jošte neviđena!
Teška ruka Boga osvetnika
Spušta s’ tiho na poroke naše. —
Jadna braćo moja, žrtve crnog pakla,
Velje slave srpske stubovi prepukli:
Bratska vas je ruka u survinu vrgla,
Bratska vam je ruka srca okrvila,
Bratska vam je duša dušu ojadila.
(Pogružen pada na stenu.)
(Vila pojavljuje se na visini iza bojišta držeći u rukama gusle.)
Vila:
Na Kosovu izlazilo sunce,
Kosovo je polje osvetlilo.
Kroz čadorje promolilo glavu,
U čadorju zveka od oružja,
Svak’ se paše a Boga prizivlje,
Samo jedan šator onemio
Samrtna je u njemu tišina,
To je šator Miloš Obilića.
Budilo ga sa istoka sunce:
Ustaj, ustaj vojvoda Milošu,
Svud’ se čuje zveka od oružja,
Svak’ se paše a Boga prizivlje
Sam ti hoćeš zoru da prespavaš,
Iz šatora odjekuje tužno:
Ne će Miloš zoru da prespava,
Kleveta ga iz postelje diže,
Odvede ga u tabore turske,
A na noge padiši Muratu — —
Šta je onde Miloš počinio
Zapeva će posestrima Vila!
Nad Kosovom žarko sunce sija,
Od koplja je goru osvetlilo,
Blistaju se u gori štitovi,
Među njima dva se zlatna vide;
Jedan nosi orla dvoglavoga,
Drugi nosi mesec i zvezdicu,
Dva se štita silno udariše,
Orlaš štit je sredom prepukao,
Pod njime se carska glava vidi
Car Lazara glava ponosita
Crnoj zemlji lice oborila. — —
U molitvi usna zadrhtala:
„Prosti Bože, moje teške grehe„
Rođena me deca napustila,
U tuđinstvu oca potražila
Tuđem caru glavu priklonila!
Prosti Bože i dušu mi primi!
Na Kosovu sunce zalazilo,
U krvcu je lice umočilo;
U suncu se dole rumenilo.
Lica bleda polje su pokrila;
Junaci su na noćište pali.
U boju im malaksale ruke,
Iz ruku im mači popadali,
U očima vatra dogorela,
U srcima vrela krvca stala.
Ko se bio uza cara svoga,
Tu će s njime sanak da boravi,
Vila će ga krilma da zahladi,
Svojom pesmom san će da mu sladi;
Ko u boju cara ostavio,
Za tog sanka na bojšntu nema,
Iza sna će vila da ga budi,
Svojom pesmom da mu para grudi.
(Vuk se diže i hoda nemirno.)
Zađi sunce legli su junaci,
Tvoj rumen im ne oboji lice,
Tvojim žarom ne okrvavi srce,
Zađi sunce a da nojca pane —
Izdajstvo je po Kosovu pošlo.
(Vuk se krije.)
A izdajstvo gusta mraka traži,
Zađi sunce, carstvo mraka dođe,
Zađi, zađi — —
(Vuk bega s pozornice.)
Tamo dole na polju Kosovu
Jedno momče na mač naslonjeno,
Belom trakom oči privezane.
Oko mrtvo izboli ga Turci,
Al’ je živo u prsima srce.
Krvno delo prekosovske slave
Iz tebe će pesma da s’ izlije;
Kroz mrak gusti glas će da se vijne,
Dva će mora pesmu da zakrile — —
Dokle pesma ne ispeva slavu,
Dokle pesma ne iskune kletvu,
Dokle slava srca ne zavida,
Dokle kletva dušu ne očisti,
Jek će kroz mrak silno da se vije.
(Zove) Mlad junače, gledaoče slave,
Srećan bio muke ne video,
Dođi sestri u goru zelenu;
Od slave ti britka sablja osta,
Vila ti je gusle opremila,
Mač i gusle svečano znamenje,
Guslama ćeš slavu sačuvati,
A mačem ćeš muke domučiti!
(Daje mu gusle i uzev ga za ruku odlazi s njime.)
(Ulazi jedna četa Turaka s vođom.)
Vođa:
Alah ćerim! Evo još jedne hrpe đaura.
JusuFe, sa mrtvijeh skidaj blago i odjelo;
živo roblje prićeraj u tabor!
(Zastor pada.)
|