Демон/9
Вук:
Ох, ужаса јоште невиђена!
Тешка рука Бога осветника
Спушта с’ тихо на пороке наше. —
Јадна браћо моја, жртве црног пакла,
Веље славе српске стубови препукли:
Братска вас је рука у сурвину вргла,
Братска вам је рука срца окрвила,
Братска вам је душа душу ојадила.
(Погружен пада на стену.)
(Вила појављује се на висини иза бојишта држећи у рукама гусле.)
Вила:
На Косову излазило сунце,
Косово је поље осветлило.
Кроз чадорје промолило главу,
У чадорју звека од оружја,
Свак’ се паше а Бога призивље,
Само један шатор онемио
Самртна је у њему тишина,
То је шатор Милош Обилића.
Будило га са истока сунце:
Устај, устај војвода Милошу,
Свуд’ се чује звека од оружја,
Свак’ се паше а Бога призивље
Сам ти хоћеш зору да преспаваш,
Из шатора одјекује тужно:
Не ће Милош зору да преспава,
Клевета га из постеље диже,
Одведе га у таборе турске,
А на ноге падиши Мурату — —
Шта је онде Милош починио
Запева ће посестрима Вила!
Над Косовом жарко сунце сија,
Од копља је гору осветлило,
Блистају се у гори штитови,
Међу њима два се златна виде;
Један носи орла двоглавога,
Други носи месец и звездицу,
Два се штита силно ударише,
Орлаш штит је средом препукао,
Под њиме се царска глава види
Цар Лазара глава поносита
Црној земљи лице оборила. — —
У молитви усна задрхтала:
„Прости Боже, моје тешке грехе„
Рођена ме деца напустила,
У туђинству оца потражила
Туђем цару главу приклонила!
Прости Боже и душу ми прими!
На Косову сунце залазило,
У крвцу је лице умочило;
У сунцу се доле руменило.
Лица бледа поље су покрила;
Јунаци су на ноћиште пали.
У боју им малаксале руке,
Из руку им мачи попадали,
У очима ватра догорела,
У срцима врела крвца стала.
Ко се био уза цара свога,
Ту ће с њиме санак да борави,
Вила ће га крилма да захлади,
Својом песмом сан ће да му слади;
Ко у боју цара оставио,
За тог санка на бојшнту нема,
Иза сна ће вила да га буди,
Својом песмом да му пара груди.
(Вук се диже и хода немирно.)
Зађи сунце легли су јунаци,
Твој румен им не обоји лице,
Твојим жаром не окрвави срце,
Зађи сунце а да нојца пане —
Издајство је по Косову пошло.
(Вук се крије.)
А издајство густа мрака тражи,
Зађи сунце, царство мрака дође,
Зађи, зађи — —
(Вук бега с позорнице.)
Тамо доле на пољу Косову
Једно момче на мач наслоњено,
Белом траком очи привезане.
Око мртво изболи га Турци,
Ал’ је живо у прсима срце.
Крвно дело прекосовске славе
Из тебе ће песма да с’ излије;
Кроз мрак густи глас ће да се вијне,
Два ће мора песму да закриле — —
Докле песма не испева славу,
Докле песма не искуне клетву,
Докле слава срца не завида,
Докле клетва душу не очисти,
Јек ће кроз мрак силно да се вије.
(Зове) Млад јуначе, гледаоче славе,
Срећан био муке не видео,
Дођи сестри у гору зелену;
Од славе ти бритка сабља оста,
Вила ти је гусле опремила,
Мач и гусле свечано знамење,
Гуслама ћеш славу сачувати,
А мачем ћеш муке домучити!
(Даје му гусле и узев га за руку одлази с њиме.)
(Улази једна чета Турака с вођом.)
Вођа:
Алах ћерим! Ево још једне хрпе ђаура.
ЈусуФе, са мртвијех скидај благо и одјело;
живо робље прићерај у табор!
(Застор пада.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Јовановић Морски, умро 1896, пре 128 година.
|