Demon/7
Car:
Ti još svoju i ne kaza, kneže,
A po pravu prva j’ tvoja, Kratko!
De reci nam šta ti o tom sudiš ?
Jug Bogdan:
Slušam care ovu decu ovde,
Kako lako o porazi zbore —
Bojak biti, silu polomiti,
Ol’ uz svirku mlade odvoditi,
Ovoj deci kao da isto vredi. —
Davna pamtim, mnogo zapamteo,
Al’ to mnogo od zle ruke beše.
Video sam vojsku silnoga Dušana,
Kad veselo pođe da Carigrad uzme, —
Silan care pade — vele od zle boljke; —
Gore beše nama, gledati ga mrtva. — —
— Krilo srpske slave Romanija saždi.—
I Maricu kobnu gledao sam care.
Gde udavi jato srpskih sokolova;
Krvava je reka, — al’ i suza naša
Za minulom slavom krvava bejaše!
Boško Jugović:
Gledao si, babo, srpstvo silovito,
Pa ti ovo danas, vidi se nejako,
Nama j’ ovo silno.
Negda beše boja oko tuđe kuće,
Danas bojem valja očuvati svoju:
Malo nas je, pravo, al’ je snaga velja.
Ko na lava u pećinu pođe,
Žive glave otud ne iznosi!
Jug Bogdan:
Rad bih i ja mudrovati tako,
Al’ mi neda ova stara pamet.
Moja veli da ne valja snažnom
Prezirati slabog protivnika —
A car Murat slab protivnik nije!
Miloš:
Ti ne hoćeš valjda, starnno Bogdane,
Da skrštenih ruku trpimo porugu;
Ti ne hoćeš kneže gledat’ svoju decu,
Dične Jugoviće pomagajuć’ Turkom,
Da sindžire skuju tvojoj unučadi — —
Jug Bogdan (prekida):
Ne dao Bog, sinovče!
Miloš:
Kad se sećaš danas velje sriske slave,
Ti ne smetni s’ uma one krotke Turke.
Pogledaj ih sada, pa mi reci kneže,
Šta bi silni Dušan besnim Otmanima,
Ovde govorio: ti govori za nj’ ga.
Vojvode:
Govori, govori.
Jug Bogdan (iza kratke borbe):
Diž’te vojsku srpski sokolovi,
Per’te obraz, čuvajte ognjište.
Ovako se već ne može više! — —
Slava srpska Srbom dodijala,
Vukašina jedom nadojila —
Krvnom rukom tuđu krunu grabi.
S rođenom se braćom zavadio
Pa pomoći u tućinstvu pita.
— Skupa pomoć, stala ga je glave —
Al’ njegovi gresi ostadoše nama
Da ih pokajemo. (Caru)
Lauša si, care, srećno pobedio,
Beograd si Srbom s nova osvojio,
Sa mačem si nove zemlje privredio,
Al’ ta duga borba osili Murata.
Bratinska nesloga osnaži nebrata,
Te se besno maša za ognjište srpsko.
Nesloga mu naša silan sprežnik beše
Đurađ Kastriota Bosnom ponositom
Bratsku krvcu proli za Murata besnog. —
Božja pravda šćaše da Srbin pobedi; .
Test pobedi al’ ga jošte ne zastraši,
Još osmanska snaga slomivena nije!
Ordije mu nove sa Jedrene speše,
Te se besno maša za srpsku slobodu,
Hoće danak, hoće — grom i pakao!
Ovako se već nemože više!
Diž’te vojsku srpski sokolovi,
Per’te obraz, branite ognjište,
Nesloga nam slavu potamnela,
Sloga će je vaskrsnuti s nova.
Jedan put je Osman na Kosovu
Okusio krvnu gozbu srpsku,
Još jedan put pa će propanuti,
Slava srpska s nova zasijati.
Boško:
Hvala t’, babo, na ovake reči.
Car:
Hvala t’ kneže; svaka ti je rečca
U carevom odjeknula srcu.
Uz Osmana Srbom mira nema —
Šćah se mirit’, on pogazi veru,
Neverniku vera je igračka
Za obmanu onog kom je sveta.
Nevernik je zao sused svuda,
Zlog suseda odgoniti valja.
Jedan bojak jong dobijmo deco,
Vratili smo što je naše bilo.
Naša srčba s nama će se biti
Zlog suseda hoće odgoniti.
(Okrenuv se straži)
Nek uvedu poslanike turske!
(Straža uvodi dva Turčina)
Car Murat je mnogo zakskao,
Sve da j’ manje, dati nam se neće:
Krv da s’ lije tako zbori veće.
Kaž’te vašem unđaru padiši:
Što nesloga srbinova dade,
Sloga srpska hoće mu uzeti.
Među iama mira više nema!
Oli Murat, ol’ će Lazar pasti,
Za dva cara ovde mesta nema!
(Poslanici izlaze.)
A sad deco svak’ pred svoju vojsku,
Sunce zađe; kad se sutra digne,
Osvetnike valja da ogreje,
Osvetnike zlim susedom — Turkom.
Miloš:
Spešićemo, care gospodine,
Letićemo krila si nam dao.
Boško:
Spešićemo, spešiti nam valja,
Zao sused u našoj je kući.
Mitar ode da sačuva narod,
Al’ ne moga sili odoleti,
Novi Pazar, žrgva j’ nova,
Svaki časak što gubimo,
Nevine nas krvi staje,
Krvi bratske, hajdmo braćo! (polaze)
Car:
Stojte deco! Ko se u boj kreće
S čistom dušom treba da polazi,
Valja praštat’ da mu se oprosti.
Deco moja draga, Milošu i Vuče,
Nebratska je kavga meću srodnom krvi
Krivda pregolema i u srećne dane;
A u zlo je vreme, kad polaz’te oba
Bogu na istinu, greh samrtan — deco,
Znam ja šta se zbilo — — (Zapoveda)
Koje prvi iz korica vuko
Neka bratu svoju ruku pruži
To Car hoće! —
(Miloš pristupa namrgođen Vuku i rukuje se s njime.)
A sad priđi, sveti oče Savo,
Te nam praštaj i blagoslov daruj.
Patr. Sava:
Deco moja, čeda jedne majke,
Nado naša, srpskog carstva stubi,
Pokajnici greha pradsdovskih
Pokajte se da vam milost bude,
Opraštajte da vam se oprosti.
Blagoslov je svakoj čistoj duši
Melem blagi buduće milosti,
Blagoslov je svakom čistom srcu
Nada velja u nevolji teškoj.
Preko mene grešnog sluge svoga
Pokajnikom Bog blagoslov šalje.
Volja će vas božja umudriti,
Sila će vas božja ukrepiti,
Da poraz’te huljitelje krsta,
Pobednici da s’ vratite doma.
Deco moja, čeda pravoslavna,
S čistim srcem blagoslov primite!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milan Jovanović Morski, umro 1896, pre 128 godina.
|