Демон/7
Цар:
Ти још своју и не каза, кнеже,
А по праву прва ј’ твоја, Кратко!
Де реци нам шта ти о том судиш ?
Југ Богдан:
Слушам царе ову децу овде,
Како лако о порази зборе —
Бојак бити, силу поломити,
Ол’ уз свирку младе одводити,
Овој деци као да исто вреди. —
Давна памтим, много запамтео,
Ал’ то много од зле руке беше.
Видео сам војску силнога Душана,
Кад весело пође да Цариград узме, —
Силан царе паде — веле од зле бољке; —
Горе беше нама, гледати га мртва. — —
— Крило српске славе Романија сажди.—
И Марицу кобну гледао сам царе.
Где удави јато српских соколова;
Крвава је река, — ал’ и суза наша
За минулом славом крвава бејаше!
Бошко Југовић:
Гледао си, бабо, српство силовито,
Па ти ово данас, види се нејако,
Нама ј’ ово силно.
Негда беше боја око туђе куће,
Данас бојем ваља очувати своју:
Мало нас је, право, ал’ је снага веља.
Ко на лава у пећину пође,
Живе главе отуд не износи!
Југ Богдан:
Рад бих и ја мудровати тако,
Ал’ ми неда ова стара памет.
Моја вели да не ваља снажном
Презирати слабог противника —
А цар Мурат слаб противник није!
Милош:
Ти не хоћеш ваљда, старнно Богдане,
Да скрштених руку трпимо поругу;
Ти не хоћеш кнеже гледат’ своју децу,
Дичне Југовиће помагајућ’ Турком,
Да синџире скују твојој унучади — —
Југ Богдан (прекида):
Не дао Бог, синовче!
Милош:
Кад се сећаш данас веље сриске славе,
Ти не сметни с’ ума оне кротке Турке.
Погледај их сада, па ми реци кнеже,
Шта би силни Душан бесним Отманима,
Овде говорио: ти говори за њ’ га.
Војводе:
Говори, говори.
Југ Богдан (иза кратке борбе):
Диж’те војску српски соколови,
Пер’те образ, чувајте огњиште.
Овако се већ не може више! — —
Слава српска Србом додијала,
Вукашина једом надојила —
Крвном руком туђу круну граби.
С рођеном се браћом завадио
Па помоћи у тућинству пита.
— Скупа помоћ, стала га је главе —
Ал’ његови греси остадоше нама
Да их покајемо. (Цару)
Лауша си, царе, срећно победио,
Београд си Србом с нова освојио,
Са мачем си нове земље привредио,
Ал’ та дуга борба осили Мурата.
Братинска неслога оснажи небрата,
Те се бесно маша за огњиште српско.
Неслога му наша силан спрежник беше
Ђурађ Кастриота Босном поноситом
Братску крвцу проли за Мурата бесног. —
Божја правда шћаше да Србин победи; .
Тест победи ал’ га јоште не застраши,
Још османска снага сломивена није!
Ордије му нове са Једрене спеше,
Те се бесно маша за српску слободу,
Хоће данак, хоће — гром и пакао!
Овако се већ неможе више!
Диж’те војску српски соколови,
Пер’те образ, браните огњиште,
Неслога нам славу потамнела,
Слога ће је васкрснути с нова.
Један пут је Осман на Косову
Окусио крвну гозбу српску,
Још један пут па ће пропанути,
Слава српска с нова засијати.
Бошко:
Хвала т’, бабо, на оваке речи.
Цар:
Хвала т’ кнеже; свака ти је речца
У царевом одјекнула срцу.
Уз Османа Србом мира нема —
Шћах се мирит’, он погази веру,
Невернику вера је играчка
За обману оног ком је света.
Неверник је зао сусед свуда,
Злог суседа одгонити ваља.
Један бојак јонг добијмо децо,
Вратили смо што је наше било.
Наша срчба с нама ће се бити
Злог суседа хоће одгонити.
(Окренув се стражи)
Нек уведу посланике турске!
(Стража уводи два Турчина)
Цар Мурат је много закскао,
Све да ј’ мање, дати нам се неће:
Крв да с’ лије тако збори веће.
Каж’те вашем унђару падиши:
Што неслога србинова даде,
Слога српска хоће му узети.
Међу иама мира више нема!
Оли Мурат, ол’ ће Лазар пасти,
За два цара овде места нема!
(Посланици излазе.)
А сад децо свак’ пред своју војску,
Сунце зађе; кад се сутра дигне,
Осветнике ваља да огреје,
Осветнике злим суседом — Турком.
Милош:
Спешићемо, царе господине,
Летићемо крила си нам дао.
Бошко:
Спешићемо, спешити нам ваља,
Зао сусед у нашој је кући.
Митар оде да сачува народ,
Ал’ не мога сили одолети,
Нови Пазар, жргва ј’ нова,
Сваки часак што губимо,
Невине нас крви стаје,
Крви братске, хајдмо браћо! (полазе)
Цар:
Стојте децо! Ко се у бој креће
С чистом душом треба да полази,
Ваља праштат’ да му се опрости.
Децо моја драга, Милошу и Вуче,
Небратска је кавга мећу сродном крви
Кривда преголема и у срећне дане;
А у зло је време, кад полаз’те оба
Богу на истину, грех самртан — децо,
Знам ја шта се збило — — (Заповеда)
Које први из корица вуко
Нека брату своју руку пружи
То Цар хоће! —
(Милош приступа намргођен Вуку и рукује се с њиме.)
А сад приђи, свети оче Саво,
Те нам праштај и благослов даруј.
Патр. Сава:
Децо моја, чеда једне мајке,
Надо наша, српског царства стуби,
Покајници греха прадсдовских
Покајте се да вам милост буде,
Опраштајте да вам се опрости.
Благослов је свакој чистој души
Мелем благи будуће милости,
Благослов је сваком чистом срцу
Нада веља у невољи тешкој.
Преко мене грешног слуге свога
Покајником Бог благослов шаље.
Воља ће вас божја умудрити,
Сила ће вас божја укрепити,
Да пораз’те хуљитеље крста,
Победници да с’ вратите дома.
Децо моја, чеда православна,
С чистим срцем благослов примите!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Јовановић Морски, умро 1896, пре 128 година.
|