Degdena
— iz okoline Kočana —
Degdena majka pleteše,
sitna je lesa[1] redeše,
i pa je ljuto k’lneše:
„Degdeno, ćero ubava,
ne iskinala saja-ta, 5
Turci ti saja[2] skinale
buli ti lesa rasplele!“ —
Degdena svidno ne padna.[3]
Svite se zbirat večera,
Degdena si se obuva. 10
Vo ćoselerski opinci,
otide Rila maiastir:
od dalek ide i vika:
— „Kaluđerice, sestrice.
Etumenice, majčice, 15
ima li konak za mene?
Ima li prazna ćelija,
i crna riza do zemlja?“ —
„Imame prazna ćelija
i crna riza do zemlja, 20
ama si, ćero, ubava.
Imame mladi đačinja,
će ni gi, ćero, prel’žeš!
Pađaš li kail[4], Degdeno,
kosi-te da ti sečeme, 25
lice-to da ti grubeme,[5]
Oči-te da ti mrežime?“[6] —
Degdena kail padnala.[7]
Kada vu kosi sečeja,
Degdena vikna da plače; 30
kada vu lice grubeja,
i je vikala i nije;
kada vu oči mrežeja,
Degdena vika što može, —
krvava rosa roseše!35