Devojče, Stanojče,
Tri puta goru zađo,
Dok ti majku nađo,
Da gu pitam nešto.
Oće li te dava, 5
Za mene bećara,
Dava ludo, (momče) dava,
Za tebe ne dava,
Dek’ si kuću nemaš,
Kuću ćeramidnu. 10
Ako kuću nemam,
Ja si pare imam.
Kuću ću napravim,
Kuću ćeramidnu,
Kuću na dva boja, 15
Pendžeri do zemlju,
Pa kad vetar duva,
Kuća da se ljulja,
Kada vetar stane,
Kuća da mi pane, 20
A kad slunce greje,
Nigde led da nema.
Ova vesela pesma koja se peva u kolu za vreme igre, ne samo da je široko poznata u samom Leskovcu, već, po tvrćenju Zare Miljkovića, jako je proširena i u Porečju. Mi smo je zabeležili i u Crnoj Travi.
Interesantna je činjenica da se u ovoj pesmi pojavljuje kao ideal kuća ćeramidna. Tome se ne treba čuditi, pošto su za vreme Turaka čifčije stanovali u niskim mračnim kućercima, sagraćenim od pruća i blata, pokrivenim slamom i lozinjama, bez staklenih prozora.
U jednoj starinskoj vranjanskoj pesmi govori se o sličnom idealu, džamali penceru, staklenom prozoru.
Izvor
Sergije Dimitrijević, Narodne pesme leskovačkog kraja, Sveska 2, Leskovac, Narodni muzej, 1988., str. 17-18.
