Devojka nesrećne ruke
| Devojka nesrećne ruke Pisac: Jovan Grčić Milenko |
Devojka je cveće brala,
Pa je plakala...
Pitao nju knežev sine,
Momče mlađano:
»A što ti je srce, sejko,
Tako jađano?« —
»Ruke sam Ti, dragi brato,
Odve nesretne:
Čim uzberem cvetak koji —
Smesta uvene;
Rosica mu čista, mila,
Mahom usa’ne!
Oj, pa kako duša da mi
Tad ne uzda’ne!«
To slušao knežev sine,
Momče mlađano;
Pa zapit’o plačnu devu
Tajno, slađano:
»A kome bi cveće dala,
Dušo milena?« —
»Tebi, brato, jest, tako mi
Srpskog imena!«
»Hoj, pa onda nemoj plakat’
Tako nemilo:
Ja u tebi cveće vidim
Milo, premilo;
A srećne ćeš ruke biti
Onda, biseru,
Kad je pružiš na venčanju
Našem deveru«...
*
Devojka je rečcu čula,
Slatku slađanu:
Utešila sa njom dušu,
Jadnu jađanu...
U Beču, 1868.
Izvor[uredi]
Jovan Grčić Milenko: Celokupna dela, Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta, str 102-103
|