Девојка несрећне руке

Девојка несрећне руке Писац: Јован Грчић Миленко

Девојка је цвеће брала,
Па је плакала...
Питао њу кнежев сине,
Момче млађано:
»А што ти је срце, сејко,
Тако јађано?« —
»Руке сам Ти, драги брато,
Одве несретне:
Чим узберем цветак који —
Сместа увене;
Росица му чиста, мила,
Махом уса’не!
Ој, па како душа да ми
Тад не узда’не!«
То слушао кнежев сине,
Момче млађано;
Па запит’о плачну деву
Тајно, слађано:
»A коме би цвеће дала,
Душо милена?« —
»Теби, брато, јест, тако ми
Српског имена!«
»Хој, па онда немој плакат’
Тако немило:
Ја у теби цвеће видим
Мило, премило;
А срећне ћеш руке бити
Онда, бисеру,
Кад је пружиш на венчању
Нашем деверу«...

*
Девојка је речцу чула,
Слатку слађану:
Утешила са њом душу,
Јадну јађану...

У Бечу, 1868.

Извор

Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 102-103

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Грчић Миленко, умро 1875, пре 149 година.