Devet devojaka
| Devet devojaka Pisac: Jovan Grčić Milenko |
Pitalo se devet devojaka,
Pitalo se sve po devet puta:
Šta će biti za devet godina?
Al’ ih tuga mahom obhrvala,
Jer ne znade jedna drugoj kaz’ti...
Njih slušala s jele kukavica,
Slušala ih pa im besedila:
»Pitajte se, devet devojaka,
»Pitajte se još i devet puta,
»Pa nećete znati na čemu ste,
»Dok ne kaže s grane kukavica!«
Kad to čulo devet devojaka,
Zamoliše sivu kukavicu,
Zamoliše sve po devet puta
Da im kaže razumnim kukanjem
Šta će biti za devet godina?
Njima veli tica kukavica:
»Kazaću vam, devet devojaka,
»Šta će biti za devet godina;
»Al’ čime će cure da naplate
»Kukavici razumno kukanje?«
Njoj govore devet devojaka,
Devet grla u jednome glasu:
»Daćemo ti ’rane izobilja,
I daćemo vode sa kamena!...«
Al’ besedi mudra kukavica:
»Imam ’rane uvek izobilja,
»A i vode pijem sa kamena;
»Već vi meni veru zaverite,
»Srpsku veru koja se ne menja,
»Tvrđu veru od tvrda kamena:
»Da me neće ni jedna prokleti
»Kad sasluša razumno kukanje!«
Kad to čuše devet devojaka,
Zaćutaše, pa se zamisliše,
Devet glava jedno izmisliše,
Jer nabrzo veru zaveriše,
Srpsku veru koja se ne menja,
Tvrđu veru od tvrda kamena:
Koja kune ticu kukavicu
Kad sasluša njezino kukanje,
Nek joj kosa opadne sa glave!
Nek joj pege licem učestaju,
Ka’ po nebu nebrojene zvezde!
Nek joj oči sunca ne gledaju,
Niti raja na onome svetu!...
Kad to čula sinja kukavica,
Doletela na najnižu granu,
Da što bolje reči saslušaju,
I započe nenadno kukanje:
»Čujte mene, devet devojaka,
»Evo čujte, pravo da vam kažem:
»Kad prolete osam godinica,
»K’o laganih osam sokolova,
»I doleti godina deveta,
»Ka’no vihar iz dušmanska sveta:
»U krvi će zemlja ogreznuti,
»U Srba će sreća uvenuti,
»Uvenuće sve što cvatit’ ume,
»Uvenuće srpska gospoština,
»Uvenuće nebrojni junaci,
»Uvenuće ljube obljubljene,
»Uvenuće drage negrljene,
»Među njima devet devojaka,
»Ka’no devet u vrtu cvetova!
»U zemlji će pokor da se gradi,
»Jer će zlobna ruka da zavlada...
»Kosovo će da guta junake,
»Ka’no more pene učestane;
»Sablje će im da ostanu tužne
»Ka’no suvo u gorici cveće;
»Toke će im da postanu tamne
»Ka’no zvezde oblakom zastrte,
»A koplja će da im poistrunu
»Ka’no borje vetrom salomljeno;
»Krstaše će da razdiru Turci
»Ka’no dušu goloj sirotnljn;
»Po zemlji će lelek da proleće
»K’o jauci hrabra samrtnika;
»U suzi će Srbin da s’ oglȇda
»Ka’no mesec u vodici mirnoj;
»Kad god sunce skoči na visinu,
»Prosipaće plamenje krvavo;
»U gori će ’tice da umuknu,
»A zmije će da dobiju krila,
»Odletaće raji na noćišta,
»Mesto pevke, siktaće otrovno,
»I sisaće decu sirotinjsku,
»A deca ih zmijom zvati neće,
»Već otrovnim srcem Turadije!
»Po zemlji će zadrhtati crkve,
»Srpskih cara lepe zadužbine,
»Zvona će im tužno zaplakati
»I plakaće — nebrojeno leta!
»Eto vama, devet devojaka,
»Kaz’la vam je crna kukavica
»Šta će biti za devet godina!...«
Kad to čuše devet devojaka,
Devet srca, a od jedne majke,
Propištaše ka’no devet guja,
Pod kamenom devet prisojkinja.
Prebledeše, srcem pretrnuše
I u mahu veru prevrnuše
Onu veru tvrđu od kamena,
Srpsku veru koja se ne menja,
I proklinju gadnu kukavicu:
»Joj, nesrećna ’tico zlokobnico!
Mi ti ne bi veru prevrnule,
Srpsku veru koja se ne menja,
Tvrđu veru od tvrda kamena,
Ma nam kosa opala sa glave,
Ma nam pege licem učestale,
Ma nam oči sunca ne videle,
Niti raja na onome svetu; —
Al’ sama si veru prevrnula
Kad uzdrma sreću devojačku,
Kad uzdrma ponos u Srpkinja, —
Da Vog da se zrakom ne drmala,
Već u granju salomila krila!...«
I još kletvu dobro ne rekoše,
Sagnuše se devet devojaka,
Dohvatiše devet kamenova,
I ubiše crnu kukavicu...
I mrtvu je jošte udaraju,
Živom rukom sve po devet puta, —
Al’ njih ubi većma kukavica
Odjedanput — pesmom iznenada!
Kuku, nado, žalosno ti krilo!
Kuku, krilo, srećnije nam bilo!..
U Beču, na Bogojavljenje 1869.
Izvor[uredi]
Jovan Grčić Milenko: Celokupna dela, Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta, str 122-126
|