Devet Posavaca i sestrica Dunjica
Rani majka devet Posavaca,
Sve s preslicom i rukom desnicom;
Među njima ćercu jedinicu.
Od mila joj braća ime djela:
Krasno ime - Dunjica sestrica, 5
Kad je Dunja udaje dorasla,
Majka j daje za prvog komšiju;
Majka daje, al braća ne dadu.
Braća daju daleko od sebe:
Tri dni oda preko polja ravna, 10
A četiri preko gore crne.
Ovako su sestri govorili:
„Boga tebi mila sestro naša!
Ti ne idi đe te majka daje,
Nego idi đe te braća daju, 15
Jer je naša ostarela majka,
Oće majka brzo umrijeti.
Braća će te često oblaziti,
I sestri će često dolaziti:
U godini svakoga mjeseca, 20
U mjesecu svake neđeljice,
U neđelji svaki božij danak.”
Tu je seja braće poslušala,
Ona ide đe je braća daju,
A ne ide đe je daje majka! 25
Mjesec pasa i neđelja dana,
Nije braće Dunji u poodi;
Ali pasa i godina dana,
Nije braće Dunji u poodi;
Jošter prođe i druga godina 30
Nije braće Dunji u poodi;
Pa pasala i treća godina,
Nikad braće Dunji u poodi.
Mili Bože čuda golemoga!
Kud gođ ide plemenita Dunja 35
Kud gođ ide, suze prolijeva,
A plačući braću kunijaše.
Tvorcu Bogu suze dodijaše,
Pa pozivlje dva anđela mlada:
„Boga vami dva anđela mlada! 40
Vi salazte na zemljicu crnu,
Pa dolazte Jablanuši crkvi.
Grob otvorte Posavca Jovana,
I dignite iz zemlje Jovana,
Najmlađega brata Dunjičina. 45
Gradite mu konja javorova,
Osedlajte sedlom srebrnijem,
Zauzdajte uzdom od čelika,
Na nj sjedite Posavca Jovana,
Pa ga šaljte Dunji u poodi, 50
Jere su mi suze dodijale
Plemenite Dunje ponosite.”
To anđeli odma poslušali:
Pa salaze na zemljicu crnu,
I dolaze Jablanuši crkvi, 55
Te digoše Posavca Jovana,
Digoše ga iz zemljice crne;
Grade njemu konja javorova,
Osedlaše sedlom srebrnijem,
Zauzdaše uzdom pozlaćenom. 60
Tako oni konja opremiše
I Jovana na njeg postaviše,
Pa ga šalju sestrici Dunjici,
Da k njoj odi i da je poodi.
Tamo ode Posavče Jovane 65
Da poodi Dunjicu sestricu;
Daleko ga seja ugledala,
Malo ga je bliže susretala,
Grli brata objema rukama,
A ljubi ga među oči crne, 70
Pa govori plemenita Dunja:
„Što mi radi ostarjela majka?
Što l mi rade mila braća moja?
Jesu li se braća poženila?
Jesu l snaše sinove rodile?” 75
Ali bratac sestri odgovara:
„Sve je naše u dobrome redu,
I sve stvari u krasnom pogledu:
Zdrava nam je na odžaku majka;
Snašice je nose na rukama; 80
Sinove je majka poženila,
A snašice čeda zabavljaju.”
Stade seja dalje govoriti
I na dalje žalost provoditi:
„Braćo moja, tvrda li ste srca! 85
Kamo vjera kamo l dogovori?
Kamo li su vaši razgovori,
Da ćete me često oblaziti,
Jedinici sestri dolaziti,
Već pasaše tri godine dana 90
Da sestrica suze prolijeva
Ne videći brata ni jednoga
Nit ikoga od plemena svoga!
Veće sam se u crno zavila...”
Opet bratac sestru razgovara: 95
„Utješi se mila sestro moja,
Ti ne plači niti suze roni,
Već se bratu Jovanu prikloni!”
Tu je seja brata poslušala,
I njegova konja uvatila. 100
Konja vodi u podrume donje,
A Jovana u čardake gornje;
Konju daje ječam i sijeio,
A Jovanu vince i rakiju.
Mijenja mu svake slatkarije 105
Kojeno se u dvoru naode.
Al eto ti čuda velikoga,
Brat ne kuša toga ni jednoga!
Konjic neće ječma ni sijena,
Niti zobi ni vode studene; 110
Jovan neće vina ni rakije,
Nit sestrine časne slatkarije.
Sestra brata među oči ljubi,
Pa mu tepa, zašto se ne služi?
Bratac seji ljepše privatio: 115
„Što me nudiš mila sestro moja?
Dok sam devet braće oženio,
Ja sam svoje srce napunio
Svake časti srdačne radosti,
Pa ne mogu ni piti ni jesti. 120
Neg daj sestro dobra konja moga,
Da ja idem dvoru bijelom -
Staraće se na odžaku majka
Što joj nije najmlađega ranka,
A snaše će prozore slomiti, 125
Gledajući otkud ću rupiti.”
Ciknu seja kano zmija ljuta,
A zadrhta poput gorskog pruga.
„Kako ćeš me brate ostaviti!?
Da se tebe neću nagledati! 130
Joj što si mi brate potavnio -
Ko konda si u zemljici bio?
Što li ti je konjic omršao,
Kanda nije zobi ni vidio?”
„Ja sam sejo tako potavnio 135
Dok sam devet braće poženio;
Konjic mi je mora omršati,
Omrša je često putujući,
I još češće sejo, svatujući,
U daleke zemlje proodeći, 140
Iz daleka mome dovodeći...”
Kad sve kaza Jovan što gođ šćede,
On se diže, na konja usjede,
Pa pojezdi preko polja ravia,
Kao zvijezda preko neba sjajna. 145
Za njim teče Dunjica sestrica.
Kad su bili nakraj polja ravna,
Vatiše se gore vilovite;
Al govori Posavac Jovane:
„Vrat se natrag mila sejo moja! 150
Plakaće ti čedo prenejako!
Karaće te svekar i svekrva!
Al Dunjica bratu progovara:
„Kani me se, moj brate Jovane,
Volim svoju glavu izgubiti, 155
Neg se svojim bratom rastaviti,
Dok ne vidim ostarjelu majku,
Devet braće i devet snašica,
I njiovi devet paunića,
Koje jesu u dvoru dobile. 160
Kad pređoše preko gore crne,
Vatiše se polja širokoga;
Moli seju Posavče Jovane,
Da se vrati dvoru bijelome.
Al se seja neće da povrati, 165
Niti oće braca da posluša.
Kad prođoše preko polja ravna,
Ugledaše Jablanušu crkvu.
Ne okreće Posavče Jovane,
Ne okreće svom bijelom odžaku, 170
Već okreće Jablanuši crkvi,
A govori miloj seji svojoj:
„Pođi sejo dvoru bijelome,
A ja idem Jablaiuši crkvi
Da pročatim knjige bogoslovne. 175
Al se seji ni to ne oćaše,
Nit se svojim bracom rastajaše,
Već za njime ustopce iđaše.
Neće Jovan pred crkvena vrata,
Već pod bijelu Jablanušu crkvu: 180
To u redu do devet krstova!
I pod njima do devet grobova!
Na grob prvi konjic nastupio -
Zemlja puče, on ode u abes,
I proždrije konja i Jovana. 185
Osta Dunja kukajući sama!
Pake ide dvoru materinu,
Đe nalazi ostarjelu majku;
Nalazi je usred vinograda,
Kuka, plače, nigda ne prestaje! 190
Kosu reže, njom vinograd veže,
Suze roni, pa ga zalijeva,
A noktima njega okopava.
K njoj dolazi Dunja plemenita,
Božju pomoć nazivala majci: 195
„Božja pomoć mila majko moja!”
„Bog ti dao, draga snašo moja."
Al Dunjica govorila majci:
„Nijesam majko ja snašica tovija,
Već Dunjica, tvoja jedinica! 200
Što si sama, mila majko moja?
Kamo tebi slatka čeda tvoja?
Kamo tebi dvoji devet sina,
Tvoji sina, devet paunova?
Kamo tvoji devet paunica, 205
Aj, tvojije do devet snašica?”
Ali majka ćeri odgovara:
„Boga tebi mila ćeri moja,
Kako j majka tebe opremila,
Sinove sam brzo saranila, 210
A snašica njesam ni imala.”
Kad to čula Dunja plemenita,
Uze majku za bijelu ruku,
Pa je vodi dvoru bijelome.
Tu je majku smrti doranila, 215
Doranila pa i saranila.
Onda bilo sad se spominjalo!
Ko će bolje, prostrano mu polje,
Ko će više rodile mu višnje,
A ko ljepše rodile mu trešnje. 220
Sad uz Boga iemoj govorit,
Višnjeg tvorca na gnjev navoditi!
