Девет Посаваца и сестрица Дуњица

Извор: Викизворник


Девет Посаваца и сестрица Дуњица


Рани мајка девет Посаваца,
Све с преслицом и руком десницом;
Међу њима ћерцу јединицу.
Од мила јој браћа име дјела:
Красно име - Дуњица сестрица, 5
Кад је Дуња удаје дорасла,
Мајка ј даје за првог комшију;
Мајка даје, ал браћа не даду.
Браћа дају далеко од себе:
Три дни ода преко поља равна, 10
А четири преко горе црне.
Овако су сестри говорили:
„Бога теби мила сестро наша!
Ти не иди ђе те мајка даје,
Него иди ђе те браћа дају, 15
Јер је наша остарела мајка,
Оће мајка брзо умријети.
Браћа ће те често облазити,
И сестри ће често долазити:
У години свакога мјесеца, 20
У мјесецу сваке неђељице,
У неђељи сваки божиј данак.”
Ту је сеја браће послушала,
Она иде ђе је браћа дају,
А не иде ђе је даје мајка! 25
Мјесец паса и неђеља дана,
Није браће Дуњи у пооди;
Али паса и година дана,
Није браће Дуњи у пооди;
Јоштер прође и друга година 30
Није браће Дуњи у пооди;
Па пасала и трећа година,
Никад браће Дуњи у пооди.
Мили Боже чуда големога!
Куд гођ иде племенита Дуња 35
Куд гођ иде, сузе пролијева,
А плачући браћу кунијаше.
Творцу Богу сузе додијаше,
Па позивље два анђела млада:
„Бога вами два анђела млада! 40
Ви салазте на земљицу црну,
Па долазте Јаблануши цркви.
Гроб отворте Посавца Јована,
И дигните из земље Јована,
Најмлађега брата Дуњичина. 45
Градите му коња јаворова,
Оседлајте седлом сребрнијем,
Зауздајте уздом од челика,
На њ сједите Посавца Јована,
Па га шаљте Дуњи у пооди, 50
Јере су ми сузе додијале
Племените Дуње поносите.”
То анђели одма послушали:
Па салазе на земљицу црну,
И долазе Јаблануши цркви, 55
Те дигоше Посавца Јована,
Дигоше га из земљице црне;
Граде њему коња јаворова,
Оседлаше седлом сребрнијем,
Зауздаше уздом позлаћеном. 60
Тако они коња опремише
И Јована на њег поставише,
Па га шаљу сестрици Дуњици,
Да к њој оди и да је пооди.
Тамо оде Посавче Јоване 65
Да пооди Дуњицу сестрицу;
Далеко га сеја угледала,
Мало га је ближе сусретала,
Грли брата објема рукама,
А љуби га међу очи црне, 70
Па говори племенита Дуња:
„Што ми ради остарјела мајка?
Што л ми раде мила браћа моја?
Јесу ли се браћа поженила?
Јесу л снаше синове родиле?” 75
Али братац сестри одговара:
„Све је наше у доброме реду,
И све ствари у красном погледу:
Здрава нам је на оџаку мајка;
Снашице је носе на рукама; 80
Синове је мајка поженила,
А снашице чеда забављају.”
Стаде сеја даље говорити
И на даље жалост проводити:
„Браћо моја, тврда ли сте срца! 85
Камо вјера камо л договори?
Камо ли су ваши разговори,
Да ћете ме често облазити,
Јединици сестри долазити,
Већ пасаше три године дана 90
Да сестрица сузе пролијева
Не видећи брата ни једнога
Нит икога од племена свога!
Веће сам се у црно завила...”
Опет братац сестру разговара: 95
„Утјеши се мила сестро моја,
Ти не плачи нити сузе рони,
Већ се брату Јовану приклони!”
Ту је сеја брата послушала,
И његова коња уватила. 100
Коња води у подруме доње,
А Јована у чардаке горње;
Коњу даје јечам и сијеио,
А Јовану винце и ракију.
Мијења му сваке слаткарије 105
Којено се у двору наоде.
Ал ето ти чуда великога,
Брат не куша тога ни једнога!
Коњиц неће јечма ни сијена,
Нити зоби ни воде студене; 110
Јован неће вина ни ракије,
Нит сестрине часне слаткарије.
Сестра брата међу очи љуби,
Па му тепа, зашто се не служи?
Братац сеји љепше приватио: 115
„Што ме нудиш мила сестро моја?
Док сам девет браће оженио,
Ја сам своје срце напунио
Сваке части срдачне радости,
Па не могу ни пити ни јести. 120
Нег дај сестро добра коња мога,
Да ја идем двору бијелом -
Стараће се на оџаку мајка
Што јој није најмлађега ранка,
А снаше ће прозоре сломити, 125
Гледајући откуд ћу рупити.”
Цикну сеја кано змија љута,
А задрхта попут горског пруга.
„Како ћеш ме брате оставити!?
Да се тебе нећу нагледати! 130
Јој што си ми брате потавнио -
Ко конда си у земљици био?
Што ли ти је коњиц омршао,
Канда није зоби ни видио?”
„Ја сам сејо тако потавнио 135
Док сам девет браће поженио;
Коњиц ми је мора омршати,
Омрша је често путујући,
И још чешће сејо, сватујући,
У далеке земље проодећи, 140
Из далека моме доводећи...”
Кад све каза Јован што гођ шћеде,
Он се диже, на коња усједе,
Па појезди преко поља равиа,
Као звијезда преко неба сјајна. 145
За њим тече Дуњица сестрица.
Кад су били накрај поља равна,
Ватише се горе виловите;
Ал говори Посавац Јоване:
„Врат се натраг мила сејо моја! 150
Плакаће ти чедо пренејако!
Караће те свекар и свекрва!
Ал Дуњица брату проговара:
„Кани ме се, мој брате Јоване,
Волим своју главу изгубити, 155
Нег се својим братом раставити,
Док не видим остарјелу мајку,
Девет браће и девет снашица,
И њиови девет паунића,
Које јесу у двору добиле. 160
Кад пређоше преко горе црне,
Ватише се поља широкога;
Моли сеју Посавче Јоване,
Да се врати двору бијеломе.
Ал се сеја неће да поврати, 165
Нити оће браца да послуша.
Кад прођоше преко поља равна,
Угледаше Јабланушу цркву.
Не окреће Посавче Јоване,
Не окреће свом бијелом оџаку, 170
Већ окреће Јаблануши цркви,
А говори милој сеји својој:
„Пођи сејо двору бијеломе,
А ја идем Јаблаиуши цркви
Да прочатим књиге богословне. 175
Ал се сеји ни то не оћаше,
Нит се својим брацом растајаше,
Већ за њиме устопце иђаше.
Неће Јован пред црквена врата,
Већ под бијелу Јабланушу цркву: 180
То у реду до девет крстова!
И под њима до девет гробова!
На гроб први коњиц наступио -
Земља пуче, он оде у абес,
И прождрије коња и Јована. 185
Оста Дуња кукајући сама!
Паке иде двору материну,
Ђе налази остарјелу мајку;
Налази је усред винограда,
Кука, плаче, нигда не престаје! 190
Косу реже, њом виноград веже,
Сузе рони, па га залијева,
А ноктима њега окопава.
К њој долази Дуња племенита,
Божју помоћ називала мајци: 195
„Божја помоћ мила мајко моја!”
„Бог ти дао, драга снашо моја."
Ал Дуњица говорила мајци:
„Нијесам мајко ја снашица товија,
Већ Дуњица, твоја јединица! 200
Што си сама, мила мајко моја?
Камо теби слатка чеда твоја?
Камо теби двоји девет сина,
Твоји сина, девет паунова?
Камо твоји девет пауница, 205
Ај, твојије до девет снашица?”
Али мајка ћери одговара:
„Бога теби мила ћери моја,
Како ј мајка тебе опремила,
Синове сам брзо саранила, 210
А снашица нјесам ни имала.”
Кад то чула Дуња племенита,
Узе мајку за бијелу руку,
Па је води двору бијеломе.
Ту је мајку смрти доранила, 215
Доранила па и саранила.
Онда било сад се спомињало!
Ко ће боље, пространо му поље,
Ко ће више родиле му вишње,
А ко љепше родиле му трешње. 220
Сад уз Бога иемој говорит,
Вишњег творца на гњев наводити!



Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Српске народне пјесме из Лике и Баније које је сакупио и за штампу приредио Никола Беговић, (ПРИЉУБИО СРПСКОЈ ОМЛАДИНИ), Књига прва, у Загребу, Штампарија Ф. Фишера и др., 1885., стр.: 25-33
  • Антологија српске народне лирско-епске поезије Војне Крајине, Изабрала, приредила и предговор написала Славица Гароња - Радованац, Стручна књига, Београд, 2000, стр. 145-151.