Dvoje dragih
O mramore bije more,
Dvor na kamu stoji tom;
A sa strane tu uz dvore
Ubogi se diže dom.
U dvoru je s ljubom mednom
Vitez sedi, junak znan;
A ribaru mladom jednom
Koleba je opet stan.
I u svitak svake zore,
Kad unila noćca mre,
Na široko sinje more.
Sa čunićem ribar gre.
A kad danak opet mine
I zablista zvezdan sjaj,
Iz daleka sa pučine
Povraća se čunić taj.
Bilo zorom, il' po noći,
Uvek s čuna ječi poj,
To mlad ribar u samoći
Slavi ljubav, peva njoj.
A čim jekne pesma ova
I sa pesmom jad i nad,
Vlastelinka, čedo snova,
Kraj prozora staje tad.
Ona čunić gledom prati
Uz neznanu, slatku žud,
I uzdiše bezbroj krati,
I pritiska burnu grud.
Ali sinu jedna zora,
A ne ču se pesma ta,
Sađe ponoć, a sa dvora
Zaman pogled kroz mrak sja.
Vlastelinka sad već bledi,
Sumnja mami gorki plač,
A s osmehom vitez sedi
Pogleduje krvav mač.
