[Dva su brata mnogo živovali]
Dva su brata mnogo živovali,
sestru Neću mnogo milovali,
od milos đu na pazar odveli,
što videli, od sve voj kupili.
I videli noži u nožnici, 5
kupiše voj noži u nožnici.
Na noževe srebrne korice,
na korice zlatne verišće.
Kad su bili domu na večeri,
posvidi se kučki Pavlovici. 10
Kad je bilo noči u ponoči,
uzela je Nečini noževe,
te ubode tova muško dete,
i ubode do troji volovi,
i ubode tri konja na jasli, 15
i uleze u novi podrumi,
te ispusti devet bačve vino,
i tri bačve od ljutu rećiju.
Pa uleze u novi anovi:
„Dig[1] se, Pavle, nikad se ne digo, 20
ubodeno tova muško dete,
ubodeni do troji volovi,
ubodeni tri konja na jasli,
ispusteno devet b'čve vino,
i tri b'čve od ljutu rećiju." 25
„Da koj li mi taj zulum učini.
Da gledajte redom na sve nože."
Neći nože do kore krvave.
Progovara Neća devojća:
„Tako m’ Boga, moji mili brača, 30
ako budem taj zulum činila,
izvedte me na drum na raskrsje,
rasteče me čerek po čereka,
naćitite drvja i kamenje."
.......................................................
Kude padle teja bele ruće, 35
tamo nikle dve tanće topole;
kude padle teja crne oči,
tam izlezla dva bistra kladenca;
kude padle teja ruse kose,
tamo niklo toj gusto branište; 40
kude padlo toja kleto srce,
tam iskoče Nečine crkvice.
Razbole se kučka Pavlovica,
ležala je devet godin dana,
oči su voj vatile pavučinu, 45
kroz prsti voj muje prolatile.[2]
Pa je pošla sestričine crkve.
Same su se porte zatvorile,
na porte voj duša ispadnula.
Gnjilan, Nišor, Sopot, Dobri Do.
