[Dva su bora uporedo rasla]
Dva su bora uporedo rasla,
Među njima tankovita jela.
To ne bila dva bora zelena,
Već to bila dva brata rođena —
Među njima seka jedinica. 5
Kuda gođ su braća odlazila.
Od svud seki milos donosili:
Iz Mostara jabuke zelene,
Iz Sareva nože okovane.
Žao bilo snahi Pavlovici, 10
Svakako se kuja domišljala,
Ne bi l’ seku braći omrazila.
Najpošlje se jadu dosjetila,
Pa je ona knjigu nakitila,
A na ruke Tanković Osmanu, 15
U knjizi ga vako molijaše:
„Oj, Boga ti, Tanković Osmane,
„Spremi meni svijetlo oružje!
„Pavo mi se u svatove sprema.“
Kad je Osman knjigu proučio, 20
Odma junak opravi oružje.
Dočepa ga kuja Pavlovica,
Zaovi ga nosi u odaju,
Sakri joj ga pod jastuk pod glavu.
Kad u jutru jutro osvanulo, 25
Ona budi Pavla gospodara:
„Dig' se, Pavle, ne dignuo glave,
„Noćas ti se obljubila seka
„SaTurčinom,Tanković Osmanom;
„Sad je Osman pobjeg’o od Anđe, 30
„Ostalo mu oružje pod glavom.“
Trči Pavle seki u odaju,
Podiže joj jastuke pod glavom —
Ukaza se svijetlo oružje.
Ščepa Pavle preko pasa seku, 35
Pa je nosi niz bijelu kulu.
Susrete ga bratac Dimitrije —
Njemu Pavo sve po redu kaže,
Kako jih je zacrnila seka.
Kad’ to začu Anđelija mlada, 40
Od čuda se obneznani jadna.
Kada se je povratila Anđa,
Svojoj se je braći oklinjala:
„Nisam, braćo, vašega mi zdravlja
„Već je mene snaha opanjkala!“ 45
Braća seku u odaju vrate;
Za to oni haju i nehaju —
Opet oni seku milovali.
Kad je druga noćca zamrknula,
Prikrade se kuja Pavlovica 50
Pavlovome konju u podrume
Ona zakla konja i sokola.
Kad u jutru jutro osvanulo.
Ona budi szoga gospodara:
„Ustaj, Pavle, ne dignuo glave! 55
„U zao čas razbludili seku —
„Zaklala ti konja i sokola!“
Skoči Pavle u donje podrume —
U podrumu Anđelija cvili.
„Cviliš, kujo, više svoga djela!“ 60
U tom’ dođe i Dimitar mladi;
On na seku oči iskolači!
„Zašto, seko, da od Boga nađeš
„Prokleto ti naše milovanje!“
Seka im se kune i zaklinje: 65
Nisam, braćo, vašega mi zdravlja
Ma’nu Pavle, da posječe seku —
Zakloni je bratac Dimitrije:
„Nemoj, Pavle, majkine ti rane,
„Opet ćemo konja nabaviti, 70
„Još boljega konja i sokola,
„A nećemo seku do vijeka!“
I tu braća seki oprostiše
I svu prvu milos povratiše.
Rasrdi se kučka Pavlovica, 75
Pa kad treća noćca zamrknula,
Prikrade se u odaju Anđi —
Ukrade joj iz sanduka nože,
Zakla svoja dva blizanca sina,
Pa krvave nože odnijela, 80
Zaovici u sanduk metnula.
Kad je bilo noći u po noći,
Zakukala — kukala joj duša:
„Dig' se, Pavle, ti se ne dignuo,
„Seki ti je život omrznuo; 85
„U zao je časak razbludili,
„U gori joj nože sakovali —
„Zaklala ti dva blizanca sina!“
Skoči Pavle, mamom se pomami,
Iz sna lakog probudio seku, 90
„Daj mi, kujo, okovane nože,
„Od milosti, što smo ti kovali,
Vadi Anđa iz sanduka nože —
Kad krvavi noži do balčaka;
Vrisnu Pavo, kula se potrese. 95
Prihvati je preko tanka pasa,
Pa je baci kuli niz pendžere.
Zdravo Anća pala na zemljicu;
Ali sleće mlađan Dimitrije,
Da joj ondje osiječe glavu. 100
Ljuto cvili Anđelija mlada
I cvileći braću zaklinjaše:
„Moja braćo, majkine vam rane
„I lijepog našeg milovanja,
„Pošljednu mi volju ispunite — 105
„Nemojte me ovdje pogubiti,
„Snaha će me i mrtvu mučiti;
„Već me vod’te u polje zeleno,
„Ondje meni osjecite glavu.“
Smiluju se braća Anđeliji, 110
Povedu je u polje zeleno,
Na polju joj osijeku glavu.
Gdje je njena osječena glava,
Tu se stvori prebijela crkva;
Kud je njena poškrapala krvca, 115
Nuda provre studena vodica;
Kud se njene kose raspahaše,
Sve onuda voćke iznikoše,
Pravo pođu braća Anđušina
Bjelom dvoru Tanković Osmana. 120
Prvu njemu riječ izustiše:
„Kopiljane, Tanković Osmane,
„Kamo tvoje svijetlo oružje?“
Progovara Tanković Osmane;
„To je hvala kaurska balijo; 125
„Da si bio junak od junaka,
„Sam bi doš’o uzeti oružje,
„A i mene pozvat u svatove.“
— „Bolan bio, Tanković Osmane!
„Il’ si jadan, pamet izgubio, 130
„Te spominješ svadbu i svatove,
„Vego kazuj, kamo ti oružje?“
Vidi Osman, da je nakva šara,
Pa izvadi knjigu šarovitu,
Te je Pavlu na koljeno baci. 135
Pozna Pavo svoje ljube pismo,
Pa zavika iz grla bijela:
„Prosti nama, Anđelija seko!“
Oni trče dvoru bijelome;
Hoće Pavo da raskosi ljubu, 140
Ali ne da mlađan Dimitrije:
„Pušti, brate, ne pogani ruka!“
Razbolje se kučka Pavlovica;
Bolovala devet godinica.
Kroz kosti joj trava pronicaše, 145
U travi se ljute guje legu —
Guje su joj oči isisale
Sve pomaže jutrom i večerom
„Ima l’ iko ko za Boga haje?
„Ah, nos’te me zaovinoj crkvi — 150
„Ne bi li mi ona halalila,
„Ne bi li se s’dušom rastavila!“
Ponesu je zaovinoj crkvi;
Kad su oni blizu crkve bili,
Kad iz crkve nešto progovara: 155
„Dalje nos’te vraga i đavola,
„Na polju joj raku iskopajte,
„U raku je živu zakopajte, —
„Još je malo kuja podnijela,
„Što je ona gr’jeha zgriješila!“ 160
Vrću oni crnu otpadnicu,
Pa je živu u raku metnuše,
Posuše je klakom i katranom —
Zapale je živijem plamenom!
Hvala Bogu božije strahote: 165
Tri je puta zemlja isturila!
Kud se njene kosti razasule —
Onuda su pomiljele guje. —
Tako svrši crna Pavlovica.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
