Два су бора упоредо расла (БВ)

Извор: Викизворник


[Два су бора упоредо расла]

Два су бора упоредо расла,
Међу њима танковита јела.
То не била два бора зелена,
Већ то била два брата рођена —
Међу њима сека јединица. 5
Куда гођ су браћа одлазила.
Од свуд секи милос доносили:
Из Мостара јабуке зелене,
Из Сарева ноже оковане.
Жао било снахи Павловици, 10
Свакако се куја домишљала,
Не би л’ секу браћи омразила.
Најпошље се јаду досјетила,
Па је она књигу накитила,
А на руке Танковић Осману, 15
У књизи га вако молијаше:
„Ој, Бога ти, Танковић Османе,
„Спреми мени свијетло оружје!
„Паво ми се у сватове спрема.“
Кад је Осман књигу проучио, 20
Одма јунак оправи оружје.
Дочепа га куја Павловица,
Заови га носи у одају,
Сакри јој га под јастук под главу.
Кад у јутру јутро освануло, 25
Она буди Павла господара:
„Диг' се, Павле, не дигнуо главе,
„Ноћас ти се обљубила сека
„СаТурчином,Танковић Османом;
„Сад је Осман побјег’о од Анђе, 30
„Остало му оружје под главом.“
Трчи Павле секи у одају,
Подиже јој јастуке под главом —
Указа се свијетло оружје.
Шчепа Павле преко паса секу, 35
Па је носи низ бијелу кулу.
Сусрете га братац Димитрије —
Њему Паво све по реду каже,
Како јих је зацрнила сека.
Кад’ то зачу Анђелија млада, 40
Од чуда се обнезнани јадна.
Када се је повратила Анђа,
Својој се је браћи оклињала:
„Нисам, браћо, вашега ми здравља
„Већ је мене снаха опањкала!“ 45
Браћа секу у одају врате;
За то они хају и нехају —
Опет они секу миловали.
Кад је друга ноћца замркнула,
Прикраде се куја Павловица 50
Павловоме коњу у подруме
Она закла коња и сокола.
Кад у јутру јутро освануло.
Она буди сзога господара:
„Устај, Павле, не дигнуо главе! 55
„У зао час разблудили секу —
„Заклала ти коња и сокола!“
Скочи Павле у доње подруме —
У подруму Анђелија цвили.
„Цвилиш, кујо, више свога дјела!“ 60
У том’ дође и Димитар млади;
Он на секу очи исколачи!
„Зашто, секо, да од Бога нађеш
„Проклето ти наше миловање!“
Сека им се куне и заклиње: 65
Нисам, браћо, вашега ми здравља
Ма’ну Павле, да посјече секу —
Заклони је братац Димитрије:
„Немој, Павле, мајкине ти ране,
„Опет ћемо коња набавити, 70
„Још бољега коња и сокола,
„А нећемо секу до вијека!“
И ту браћа секи опростише
И сву прву милос повратише.
Расрди се кучка Павловица, 75
Па кад трећа ноћца замркнула,
Прикраде се у одају Анђи —
Украде јој из сандука ноже,
Закла своја два близанца сина,
Па крваве ноже однијела, 80
Заовици у сандук метнула.
Кад је било ноћи у по ноћи,
Закукала — кукала јој душа:
„Диг' се, Павле, ти се не дигнуо,
„Секи ти је живот омрзнуо; 85
„У зао је часак разблудили,
„У гори јој ноже саковали —
„Заклала ти два близанца сина!“
Скочи Павле, мамом се помами,
Из сна лаког пробудио секу, 90
„Дај ми, кујо, оковане ноже,
„Од милости, што смо ти ковали,
Вади Анђа из сандука ноже —
Кад крвави ножи до балчака;
Врисну Паво, кула се потресе. 95
Прихвати је преко танка паса,
Па је баци кули низ пенџере.
Здраво Анћа пала на земљицу;
Али слеће млађан Димитрије,
Да јој ондје осијече главу. 100
Љуто цвили Анђелија млада
И цвилећи браћу заклињаше:
„Моја браћо, мајкине вам ране
„И лијепог нашег миловања,
„Пошљедну ми вољу испуните — 105
„Немојте ме овдје погубити,
„Снаха ће ме и мртву мучити;
„Већ ме вод’те у поље зелено,
„Ондје мени осјеците главу.“
Смилују се браћа Анђелији, 110
Поведу је у поље зелено,
На пољу јој осијеку главу.
Гдје је њена осјечена глава,
Ту се створи пребијела црква;
Куд је њена пошкрапала крвца, 115
Нуда провре студена водица;
Куд се њене косе распахаше,
Све онуда воћке изникоше,
Право пођу браћа Анђушина
Бјелом двору Танковић Османа. 120
Прву њему ријеч изустише:
„Копиљане, Танковић Османе,
„Камо твоје свијетло оружје?“
Проговара Танковић Османе;
„То је хвала каурска балијо; 125
„Да си био јунак од јунака,
„Сам би дош’о узети оружје,
„А и мене позват у сватове.“
— „Болан био, Танковић Османе!
„Ил’ си јадан, памет изгубио, 130
„Те спомињеш свадбу и сватове,
„Вего казуј, камо ти оружје?“
Види Осман, да је наква шара,
Па извади књигу шаровиту,
Те је Павлу на кољено баци. 135
Позна Паво своје љубе писмо,
Па завика из грла бијела:
„Прости нама, Анђелија секо!“
Они трче двору бијеломе;
Хоће Паво да раскоси љубу, 140
Али не да млађан Димитрије:
„Пушти, брате, не погани рука!“
Разбоље се кучка Павловица;
Боловала девет годиница.
Кроз кости јој трава проницаше, 145
У трави се љуте гује легу —
Гује су јој очи исисале
Све помаже јутром и вечером
„Има л’ ико ко за Бога хаје?
„Ах, нос’те ме заовиној цркви — 150
„Не би ли ми она халалила,
„Не би ли се с’душом раставила!“
Понесу је заовиној цркви;
Кад су они близу цркве били,
Кад из цркве нешто проговара: 155
„Даље нос’те врага и ђавола,
„На пољу јој раку ископајте,
„У раку је живу закопајте, —
„Још је мало куја поднијела,
„Што је она гр’јеха згријешила!“ 160
Врћу они црну отпадницу,
Па је живу у раку метнуше,
Посуше је клаком и катраном —
Запале је живијем пламеном!
Хвала Богу божије страхоте: 165
Три је пута земља истурила!
Куд се њене кости разасуле —
Онуда су помиљеле гује. —
Тако сврши црна Павловица.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Босанска вила, година Х, број 23 и 24, Сарајево, 30. децембар 1895, стр. 362-363.