Danak beži...
| Danak beži... (1865) Pisac: K.S. |
Danak beži, noćca ide,
I sa njome tama pusta;
Rujne zore i ne videh,
Pokrila ju magla pusta.
Ni sunašce nisam gled’o,
Kad ogranu na istoku; —
Natmušeno jutro bledo.
Mračno beše mračnom oku.
A pre podne oluja se
Podignula ubojita,
Da obori sve poraze
Na mliječna moja žita.
Grad mi cveće s voćke struni,
I potuče sve livade;
A što behu kitni džbuni
Pusto pruće sad ostade.
Mutne vode potekoše
U bujnima potocima,
Da još grđe opustoše
Sve miline što sam ima’.
Pa stekavši najposlije
Te bujice silnu snagu, —
Ponesoše sve žitije
U metežnom svom beztragu.
Ožalošćen — izvan sebe —
Spasav’o sam, dok sam mog’o,
— Za spomene, za potrebe —
Siromaštvo već ubogo.
I tako sam sve to niže
Juren bio sa visine, —
Dok me bujna reka stiže
Pak zanese u pučine.
Mutni vali nosiše me
I mutiše biće moje;
Strah i užas smrti neme
Ukazaše sile svoje.
Blizu more, blizu veče —
Najposlednju skupih snagu;
Pak ne kuda reka teče,
Već k istočnom krenem tragu.
Na smrt trudan i umoran, —
Ja obalu jedva stigoh;
Na izmaku dan zlooran —
Iz nesvesti kad se digoh.
A sad evo motrim nebo,
I što spasoh od bujice:
Najmilije, što bih treb’o
Propade mi nemilice.
I jedina želja, nada,
Grud mi diže, vedri čelo:
Da će sunce kod zapada —
Bez oluje — sjat’ veselo.
Izvor
[uredi]1865. Vila. Godina prva. str. 7.