Danak beži...

Danak beži...  (1865)  Pisac: K.S.

Danak beži, noćca ide,
I sa njome tama pusta;
Rujne zore i ne videh,
Pokrila ju magla pusta.

Ni sunašce nisam gled’o,
Kad ogranu na istoku; —
Natmušeno jutro bledo.
Mračno beše mračnom oku.

A pre podne oluja se
Podignula ubojita,
Da obori sve poraze
Na mliječna moja žita.

Grad mi cveće s voćke struni,
I potuče sve livade;
A što behu kitni džbuni
Pusto pruće sad ostade.

Mutne vode potekoše
U bujnima potocima,
Da još grđe opustoše
Sve miline što sam ima’.

Pa stekavši najposlije
Te bujice silnu snagu, —
Ponesoše sve žitije
U metežnom svom beztragu.

Ožalošćen — izvan sebe —
Spasav’o sam, dok sam mog’o,
— Za spomene, za potrebe —
Siromaštvo već ubogo.

I tako sam sve to niže
Juren bio sa visine, —
Dok me bujna reka stiže
Pak zanese u pučine.

Mutni vali nosiše me
I mutiše biće moje;
Strah i užas smrti neme
Ukazaše sile svoje.

Blizu more, blizu veče —
Najposlednju skupih snagu;
Pak ne kuda reka teče,
Već k istočnom krenem tragu.

Na smrt trudan i umoran, —
Ja obalu jedva stigoh;
Na izmaku dan zlooran —
Iz nesvesti kad se digoh.

A sad evo motrim nebo,
I što spasoh od bujice:
Najmilije, što bih treb’o
Propade mi nemilice.

I jedina želja, nada,
Grud mi diže, vedri čelo:
Da će sunce kod zapada —
Bez oluje — sjat’ veselo.

Izvor

1865. Vila. Godina prva. str. 7.