Данак бежи...
| Данак бежи... (1865) Писац: К.С. |
Данак бежи, ноћца иде,
И са њоме тама пуста;
Рујне зоре и не видех,
Покрила ју магла пуста.
Ни сунашце нисам глед’о,
Кад ограну на истоку; —
Натмушено јутро бледо.
Мрачно беше мрачном оку.
А пре подне олуја се
Подигнула убојита,
Да обори све поразе
На млијечна моја жита.
Град ми цвеће с воћке струни,
И потуче све ливаде;
А што беху китни џбуни
Пусто пруће сад остаде.
Мутне воде потекоше
У бујнима потоцима,
Да још грђе опустоше
Све милине што сам има’.
Па стекавши најпослије
Те бујице силну снагу, —
Понесоше све житије
У метежном свом безтрагу.
Ожалошћен — изван себе —
Спасав’о сам, док сам мог’о,
— За спомене, за потребе —
Сиромаштво већ убого.
И тако сам све то ниже
Јурен био са висине, —
Док ме бујна река стиже
Пак занесе у пучине.
Мутни вали носише ме
И мутише биће моје;
Страх и ужас смрти неме
Указаше силе своје.
Близу море, близу вече —
Најпоследњу скупих снагу;
Пак не куда река тече,
Већ к источном кренем трагу.
На смрт трудан и уморан, —
Ја обалу једва стигох;
На измаку дан злооран —
Из несвести кад се дигох.
А сад ево мотрим небо,
И што спасох од бујице:
Најмилије, што бих треб’о
Пропаде ми немилице.
И једина жеља, нада,
Груд ми диже, ведри чело:
Да ће сунце код запада —
Без олује — сјат’ весело.
Извор
[уреди]1865. Вила. Година прва. стр. 7.