DIMITRIJE JAKŠIĆ

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
DIMITRIJE JAKŠIĆ
Pisac: Mita Popović


MitaPopović.jpg




     DIMITRIJE JAKŠIĆ
             

Dršće zemlja pod oružjem
     Smrtonosnih kopljanika,
Od veselih od usklika
     Korvinovih pobednika.
Dršće srce starog Beča,
Groziica ga strašna lomi:
Nanj padaju živi gromi.

Živi gromi oduzdanog
     Osvetnoga muškog gnjeva,
I bliskave hitre munje
     Od sabalja i mačeva;
Kralj Matija bije njega —
Evo veće mesec dana
Nemilo sa sviju strana.

Al iz grada, kad već sunce
     Za bregove zalazaše,
Na golemom besnom hatu
     Grdan junak izlazaše;
Golem junak, prkos steni
I Atlat bi okićeni
Uzdignuo na rameni.

Crno oče, crn i junak,
     Crn mu je i pogled bio,
Kao da se komad noći
     U strašilo pretvorio,
Te tutnjavom, grmljavinom,
Kida, huji, pali, krši
I po volji ćud si vrši.

„Haj junaci ratoborci,
     I orlovi i sokoli,
Pobednome vašem kralju
     I srce i duša boli,
Kad prebroji oplakane
I viteške žrtve naše,
Što pred Nemcem mrtve paše.

Pokorismo, pobedismo
     Azijatsku haramiju,
Po širokoj carskoj zemlji
     Zastave se naše viju;
Al pod crnim ovim gradom —
Joj strahote, joj sramote!
Naš barjak nam A r m i n ote.

Kao vihar oduzdani
     Kad besnilo njega snađe,
Što raskida crni barjak
     Od oblaka na komađe:
I Armin je tako kleti
Zadao nam teški rana
Sa užasna svog megdana.

Slavopoji pratiše nas
     Sve do crnog ovog grada,
Al pod gradom, evo jada,
     Evo bede iz nenada!
Redom će nas prožderati —
Joj sramote po Korvina!
Tvrdo koplje u Armina.

Pa nema li već junaka
     U golemoj našoj vojni,
Da se spere kleta ljaga
     Sa barjaka, sa trobojni?*)
Da izađe prot rsuza
Da na susret njemu stane
I stare nam deči rane?

Pa u vojsci ako ima
     Takog lava, takog vuka,
Da pobedi na megdanu
     Nemačkoga tog hajduka:
Daćemo mu grad Kolođe
Dično gnjezdo slave stare
I kraljevske adiđare.

Daćemo mu britku đordu,
     Suvim zlatom okovanu,
I zastavu trobojnicu
     Od perzijske svile tkanu;
Daćemo mu — kraljevska je
I tvrda je naša vera —
Dragi pehar od bisera!“

Kralj ućuta... a vojnici
     Nikom beu poniknuli...
Hej vojnici, pobednici,
     Kralj vas zove: niste l' čuli?
Ta čuli su! ali jada!
Baš ni jednog mejdandžije,
Da Arminom bojak bije.

I Matiji slavnom kralju,
     Lice rudi, lice bdedi:
A vojnike zastrašene
     Preziranjem niskim gdedi;
Pa on trže iz korica
Dobru sablju okovanu
Vernog pobru na megdanu.

Još na hače mamno skače
     Da odleti, da otprne...
Al' eto ti iz čadora
     Mejdandžije jedne crne.
Pokloni se pred Korvinom,
Pa ponosno reče njemu:
„Kraja biti mora svemu!

Kad izjutra istok, plane
     Odletiću na kapiju,
Dočekaću orijaša
     Tu nemačku haramiju,
Nek se čuje: kako l' će se
Za vladara svog da bije
Srbin Jakšić Dimitrije!

I kad sunce, đuvegija,
     Na purpuran krevet pade,
Te on zoru, nevu svoju
     Iz postelje budit' stade:
Mejdandžija Dimitrije
Sablju trže, koplje hvata
Te usedne besna hata.

I poleti, kao munja
     Hrabrim srcem, golom glavom,
Pa udari o kapiju
     Šestopernim buzdovanom;
„Haj Armine, bedni sine,
Što si ženi pod skut s' skrio,
Hajd' na noge, mejdandžio!

Naljubi se, nagrli se,
     Budi se iz sanka meka!
Probudi se, nesretniče,
     Dušman te na pragu čeka!
Ne čeka te kao drugi,
Već te čeka golom glavom
I gromovnim buzdovanom!“

U tom času demir-vrata
     Teškom škripom otvore se,
A uvređen mejdandžija
     Rikom lava prodere se,
Te se čisto zemlja trese.
„Haj krvniče, crn skakavče,
Otrovniče i kukavče!

Ao kugo, mrska šugo,
     Bog i vera nećeš dugo!“
I već Armin potegao
     Od rastinje koplje dugo;
Koplje huji, koplje pišti,
Koplje zviždi, koplje prnu
Te s' u zemlju zgnjuri crnu.

U tom mahu Dimitrije
     Razigrao hata svoga,
Te poteže u desnici
     Buzdovana gromovnoga
Pa ga spusti na Armina...
Arnin, bez da glaska dade
Pred vitezom mrtav pade.

A junačan Dimitrije
     Ode nazad kralju svome
De ga s venci i lovori
     Obasuše lepe mome;
A vojnici, kao kralja,
Što se ceni više svega
Na štitove digoše ga.

A Jakšiću, slavni tiću,
     Uze sablju okovanu
I zastavu trobojnicu
     Od perzijske svile tkanu;
Uze pehar, pa ti stade
Da nazdravlja i da pije
Ka da se ništ' zbilo nije!



Izvor[uredi]

  • Odabrane pesme Mite Popovića, 1874., Nakladom knjižare braće Jovanovića u Pančevu, str. 43-50.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mita Popović, umro 1888, pre 133 godine.