ДИМИТРИЈЕ ЈАКШИЋ

Извор: Викизворник
ДИМИТРИЈЕ ЈАКШИЋ
Писац: Мита Поповић





     ДИМИТРИЈЕ ЈАКШИЋ
             

Дршће земља под оружјем
     Смртоносних копљаника,
Од веселих од усклика
     Корвинових победника.
Дршће срце старог Беча,
Грозиица га страшна ломи:
Нањ падају живи громи.

Живи громи одузданог
     Осветнога мушког гњева,
И блискаве хитре муње
     Од сабаља и мачева;
Краљ Матија бије њега —
Ево веће месец дана
Немило са свију страна.

Ал из града, кад већ сунце
     За брегове залазаше,
На големом бесном хату
     Грдан јунак излазаше;
Голем јунак, пркос стени
И Атлат би окићени
Уздигнуо на рамени.

Црно оче, црн и јунак,
     Црн му је и поглед био,
Као да се комад ноћи
     У страшило претворио,
Те тутњавом, грмљавином,
Кида, хуји, пали, крши
И по вољи ћуд си врши.

„Хај јунаци ратоборци,
     И орлови и соколи,
Победноме вашем краљу
     И срце и душа боли,
Кад преброји оплакане
И витешке жртве наше,
Што пред Немцем мртве паше.

Покорисмо, победисмо
     Азијатску харамију,
По широкој царској земљи
     Заставе се наше вију;
Ал под црним овим градом —
Јој страхоте, јој срамоте!
Наш барјак нам А р м и н оте.

Као вихар одуздани
     Кад беснило њега снађе,
Што раскида црни барјак
     Од облака на комађе:
И Армин је тако клети
Задао нам тешки рана
Са ужасна свог мегдана.

Славопоји пратише нас
     Све до црног овог града,
Ал под градом, ево јада,
     Ево беде из ненада!
Редом ће нас прождерати —
Јој срамоте по Корвина!
Тврдо копље у Армина.

Па нема ли већ јунака
     У големој нашој војни,
Да се спере клета љага
     Са барјака, са тробојни?*)
Да изађе прот рсуза
Да на сусрет њему стане
И старе нам дечи ране?

Па у војсци ако има
     Таког лава, таког вука,
Да победи на мегдану
     Немачкога тог хајдука:
Даћемо му град Колође
Дично гњездо славе старе
И краљевске адиђаре.

Даћемо му бритку ђорду,
     Сувим златом оковану,
И заставу тробојницу
     Од перзијске свиле ткану;
Даћемо му — краљевска је
И тврда је наша вера —
Драги пехар од бисера!“

Краљ ућута... а војници
     Ником беу поникнули...
Хеј војници, победници,
     Краљ вас зове: нисте л' чули?
Та чули су! али јада!
Баш ни једног мејданџије,
Да Армином бојак бије.

И Матији славном краљу,
     Лице руди, лице бдеди:
А војнике застрашене
     Презирањем ниским гдеди;
Па он трже из корица
Добру сабљу оковану
Верног побру на мегдану.

Још на хаче мамно скаче
     Да одлети, да отпрне...
Ал' ето ти из чадора
     Мејданџије једне црне.
Поклони се пред Корвином,
Па поносно рече њему:
„Краја бити мора свему!

Кад изјутра исток, плане
     Одлетићу на капију,
Дочекаћу оријаша
     Ту немачку харамију,
Нек се чује: како л' ће се
За владара свог да бије
Србин Јакшић Димитрије!

И кад сунце, ђувегија,
     На пурпуран кревет паде,
Те он зору, неву своју
     Из постеље будит' стаде:
Мејданџија Димитрије
Сабљу трже, копље хвата
Те уседне бесна хата.

И полети, као муња
     Храбрим срцем, голом главом,
Па удари о капију
     Шестоперним буздованом;
„Хај Армине, бедни сине,
Што си жени под скут с' скрио,
Хајд' на ноге, мејданџио!

Наљуби се, нагрли се,
     Буди се из санка мека!
Пробуди се, несретниче,
     Душман те на прагу чека!
Не чека те као други,
Већ те чека голом главом
И громовним буздованом!“

У том часу демир-врата
     Тешком шкрипом отворе се,
А увређен мејданџија
     Риком лава продере се,
Те се чисто земља тресе.
„Хај крвниче, црн скакавче,
Отровниче и кукавче!

Ао куго, мрска шуго,
     Бог и вера нећеш дуго!“
И већ Армин потегао
     Од растиње копље дуго;
Копље хуји, копље пишти,
Копље звижди, копље прну
Те с' у земљу згњури црну.

У том маху Димитрије
     Разиграо хата свога,
Те потеже у десници
     Буздована громовнога
Па га спусти на Армина...
Арнин, без да гласка даде
Пред витезом мртав паде.

А јуначан Димитрије
     Оде назад краљу своме
Де га с венци и ловори
     Обасуше лепе моме;
А војници, као краља,
Што се цени више свега
На штитове дигоше га.

А Јакшићу, славни тићу,
     Узе сабљу оковану
И заставу тробојницу
     Од перзијске свиле ткану;
Узе пехар, па ти стаде
Да наздравља и да пије
Ка да се ништ' збило није!



Извор[уреди]

  • Одабране песме Мите Поповића, 1874., Накладом књижаре браће Јовановића у Панчеву, стр. 43-50.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 136 година.