DANIL
| DANIL Pisac: Gavril Stefanović Venclović |
Vavilonskom se kćerom grad Vavilon nariče, što ga sad Bagdatom zovu, kogano je zgradio car Navahonosor u haldejskom vilajetu. Te toga cara u tome gradu, tako je bio pokarao Bog za njegovu visokoumljivu gordinju, te se je bio volom pretvorio, i za sedam godina je travu pasao ka i ostalo govedo, i sin mu Valtasar uze carovati.
Pak i on skrivi pred Bogom, hvale mu niučem ne izdajući: što su bili tamo iz Jerusalima u haranju donešeni crkovni srebrni i zlatni sudovi, on nije ih kteo počitovati, nego ih je sebi, za svoje posuđe preuzeo, te ujedno sa svojom gospodom iz njih pijući i jedući, podrugivao se je izrailjskome bogu i sionskoj crkvi. Zato Bog skoro ga izmetnu iz carstva i smrti ga krvničkoj predade.
Jedanput, u svojih mu polata časteći se s gospodom, sedeći im za astalom, teke pusti se čoveča ruka iz duvara suproć očiju mu i s prstom napisa mu na duvaru ove tri reči:
Mani.Tekel.Fares.
I Danil, prorok, tadar bijaše kod njega u ropstvu; dozva ga Valtasar preda se, te ga zapita našto one tri reči iznose. A Danil ponapre uze ga svetovati i karati za njegovu krivicu, pak posle mu reče bez ustručanja, kano božiji što je prorok:
»O, ti, Valtasaru, Navahodonosorov sine (a ne reče mu caru!), evo, što ti se za tvoje nečovečastvo od Boga piše. Mani: izmerilo se je tvoje carstvo. Tekel: krivda je pretegla. Fares: prošlo te je već i drugom je izdato!«
A one noći i ubiše ga sluge mu.
Izvor[uredi]
- Gavril Stefanović Venclović:Crni bivo u srcu, Prosveta, Beograd
|