Grob na severu
Grob na severu
Ja ću poći na Sever da umrem,
u snežne, mrtve, beskrajne poljane,
gde nema žene da nariče,
ni u beloj ponoći vrane,
da nad lešom jezovito kuka;
i gde oblak u podne o nebu visi
kao teška, nažuljena ruka.
Oh, ovde je i mreti gadno.
Ljudi ti otmu iz šaka Život
i onda te, uvek, gurnu na dno.
Doveka da sam zar poslednji?
A žene?
One se grohotom čude
što smo mi, muški, takve lude,
pa im sve slepo verujemo,
a srca nigde, nigde nema...
Jedva čekam da dospem do groba severna,
i da se pokrijem velom beskrajnih daljina.
Znam da će za mnom leteti, ko braća verna,
samo jato nemih pingvina.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dušan Vasiljev, umro 1924, pre 100 godina.
|