Гроб на северу
Гроб на северу
Ја ћу поћи на Север да умрем,
у снежне, мртве, бескрајне пољане,
где нема жене да нариче,
ни у белој поноћи вране,
да над лешом језовито кука;
и где облак у подне о небу виси
као тешка, нажуљена рука.
Ох, овде је и мрети гадно.
Људи ти отму из шака Живот
и онда те, увек, гурну на дно.
Довека да сам зар последњи?
А жене?
Оне се грохотом чуде
што смо ми, мушки, такве луде,
па им све слепо верујемо,
а срца нигде, нигде нема...
Једва чекам да доспем до гроба северна,
и да се покријем велом бескрајних даљина.
Знам да ће за мном летети, ко браћа верна,
само јато немих пингвина.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Васиљев, умро 1924, пре 100 година.
|