Greh za greh (drama u jednom činu)/1
I
JOVAN, KATARINA
KATARINA (Pri dizanju zavese, ona sedi kraj prozora i čita knjigu koju sklapa, Kad Jovan uđe na zadnja vrata, ustaje i ide mu u susret): Je si li prošao malo?
JOVAN (Dodajući joj štap i šešir): Ta... prošao.
KATARINA (Ostavlja primljene stvari): Nisi li svraćao do Nine?
JOVAN (Briše čelo maramom): Nisam.
KATARINA: Zar prošao onuda, pa nisi svratio?
JOVAN: Ne, nisam ni prolazio onuda. Ići ću danas po podne malo k njoj. (Sedne da se odmori). Nismo je videli od prekjuče. Je li dolazio poštar?
KATARINA (Odlazi stolu, uziia otud jedno pismo i daje mu): Imaš samo neku svadbenu pozivnicu iz unutrašnjosti.
JOVAN (Otvara i čita, pa joj je nemarno vraća): Jedan moj prijatelj... Uh, tako je toplo danas...
KATARINA: Nisi ni Nikolu viđao?
JOVAN: Nisam... njega nisam video već nekoliko dana.
KATARINA (Sedajući): Ne izgleda li tebi kao da je Nikola nešto neveseo u poslednje vreme?
JOVAN: Ne, ja ništa ne primećujem.
KATARINA: Onako, kao da je zabrinut, izgleda mi i rasejan.
JOVAN: Meni ne izgleda... učinilo ti se možda.
KATARINA: Možda.
JOVAN: Od je uvek jednak, on se ne menja; nije on od ovih mladih ljudi koji su svaki čas drukčiji. Eto prema Nini, kakav je bio prvog dana, dobar i pažljiv, takav je i danas.
KATARINA: To je istina.
JOVAN: Pa prema tebi, prema meni i... uopšte, ozbiljan.
KATARINA: I ipak nežan.
JOVAN: Naročito prema Nini. Ja mislim da ti se ona nije mogla nikad požaliti za ove dve godine.
KATARINA: Na protiv, uvek mi se samo hvalila.
JOVAN: Vidiš, vidiš, kako na kraju krajeva ja imam pravo...
KATARINA: Imaš pravo? Kakvo pravo imaš, ja te ne razumem.
JOVAN: Pa... nije tako davno bilo te da zaboraviš, pre dve godine.
KATARINA: Hoćeš da kažeš kad je Nikola prosio Ninu?
JOVAN: Da.
KATARINA: Pa?
JOVAN: Pa ti si bila protivna, zar nisi?
KATARINA: Ja sam samo zamerala što je Nikola malo stariji.
JOVAN: Eh, stariji, po čemu je stariji?
KATARINA: Ta, nije star, on je mlad čovek, ne kažem da je star, ali... prema njoj... prema Nini.
JOVAN: Pa i prema njoj?
KATARINA: Njoj je bilo devetnaest, a njemu četrdeset kad su se uzeli.
JOVAN: No, pa? To je najbolje doba, zreo čovek, čovek koji ozbiljno razume brak. Zato su i srećni... šta, zar nisu srećni?
KATARINA: Ko kaže da nisu?!
JOVAN: A ko zna kako bi sve bilo da ju je uzeo kakav lakomišljenjak, koji bi se ponašao neobično i detinjasto.
KATARINA: Ta... to jeste...
JOVAN: Međutim, ti si baš navaljivala da je damo za onog... ta za onog, kako se zove... koji ti je toliko bio prirastao za srce.
KATARINA: To jest, ali... volela ga je... Nina ga je volela i to mi se ispovedila. Majka sam, morala sam je zastupati pred tobom.
JOVAN: Detinjarije!
KATARINA: Zaklinjala mi se da ga voli, da će jedino za njega poći.
JOVAN: A ti si joj verovala!
KATARINA: A zašto joj ne bih verovala! Naša Nina nije bila tako vaspitana da bi joj čak i osećaji bili neiskreni.
JOVAN: Pa, ipak, vidiš, zaboravila je sad sve te zakletve.
KATARINA: Poslušala te je, morala te je poslušati, a sad već i vreme je učinilo svoje. To je sve sad samo prošlost, devojačka prošlost.
JOVAN: No, pa! Devojaštvu bi nedostajao jedan nakit, jedan ukras, kada bi prošlo bez ljubavi, bez uzdaha i bez zakletava. Vi, majke, tome poklanjate pažnje.
KATARINA: A vi, ocevi?
JOVAN: Mi... mi znamo da su to detinjarije preko kojih treba preći; detinjarije koje će se uskoro zatim: nazvati „lepom devojačkom prošlošću”, detinjarije koje... koje... no, koje ne čine brak, ne daju jemstva za bračnu sreću.
KATARINA (Vrti gdavom).
JOVAN: To tek valjda nećeš poricati. Ti bi onda poricala i Nininu sreću, a reci, zar ona nije srećna?... Uostalom, kako smo mi to ušli u ovakav raz govor, još malo pa da raspravljamo o bračnoj sreći a ja sam samo malo svratio da se odmorim i da popijem jednu čašu sveže vode. Eto, to sam čak i zaboravio; daj mi ako je hladna.
KATARINA: (Sipajući iz boce). Tek što je doneta. (Služeći ga). A gde ćeš sad?
JOVAN: Idem do Nine.
KATARINA: Rekao si: posle podne ćeš.
JOVAN: Ta... razgovarali smo mnogo o njoj, pa sam se uželeo da je vidim. (Uzima šešir i štap).
KATARINA (Čisteći mu maramom šešir): Reci joj neka dođe malo pred veče s Nikolom. Od prekjuče je nisam videla.
JOVAN (Hoće da pođe): Neću se zabavljati, vratiću se pravo ovamo.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|