Gospođa ministarka/Prvi čin
| ◄ Naslovna strana | 4. | Drugi čin ► |
I
ŽIVKA, SAVKA
ŽIVKA, SAVKA
SAVKA (sedi kraj stola): Šta si se zamislila?
ŽIVKA (stoji iza stola, o vratu joj visi santimetar, a u ruci velike makaze. Naslonila makaze na usne i zamislila se gledajući u pantalone): Gledam, znaš, kako da izbegnem ovo mesto što se izlizalo.
SAVKA: Ne možeš ga izbeći, nego podmetni parče.
ŽIVKA: Gotovo, a i onako će mu trajati od petka do subote.
SAVKA: A cepa, a? Pa znaš kako je, neka je samo živ i zdrav, pa neka cepa.
ŽIVKA: Ju, nije da cepa, tetka, nego dere kao vuk jagnjeću kožu. I kupuj, i prekrajaj mu, i nikad ništa na njemu celo ni dvadeset i četiri sata.
SAVKA: Nestašan, mnogo nestašan!
ŽIVKA (za vreme obe scene ona meri i kroji): Ne može da se stigne, boga mi! Ne preliva nam se, zaboga, već jedva vezujemo kraj s krajem.
SAVKA: A lepa plata.
ŽIVKA: Pa i nije. Dok odbiješ porezu, platiš kiriju, kupiš drva, tek vidiš: ostanu ti čiste šake. Teško je danas o plati živeti, ali ovaj moj ne ume. Ne gleda svoja posla i svoju kuću, nego se zaneo u politiku.
SAVKA: Pa jest!
ŽIVKA: Ono, i drugi se bakću i, što kažu, lome se politikom, ali, opet nekako, gledaju i sebe. Te komisije, te procene, te sednice, pa se spomognu nekako. Ali ovaj moj ne ume. Sve: ovo ne ide, naškodiće ugledu partije; ono ne ide, povikaće opozicija. I sve tako. A devojku, eto, nismo platili već tri meseca, pa kiriju nismo platili za prošli mesec, a gde su još one sitne podužice; te mleko, te bakalin i... već znaš!...
SAVKA: Teško je, bome, danas.
ŽIVKA: Ti još ne dobi kafu? E što je bezobrazna, po tri puta čovek da joj kaže. (Odlazi zadnjim vratima.) Anka, šta je s kafom?
ANKIN GLAS (spolja): Evo!
ŽIVKA: Eto, i to se zove mlađe! Bar da je kao što treba kad ga čovek plaća.
II
PREĐAŠNjI, ANKA
ANKA (unosi kafu i služi): Izvol'te!
ŽIVKA: Moram triput da molim za jednu kafu.
ANKA (bezobrazno): Pa nisam sedela na kanabetu, imala sam posla. (Odlazi.)
III
ŽIVKA, SAVKA
ŽIVKA (pošto je Anka otišla): Eto, vidiš li je! Dođe mi, boga mi, da potegnem ovim makazama pa da joj razbijem glavu. Ali šta ću, moram da trpim. Dužna sam joj tri meseca, pa moram da trpim.
SAVKA (srčući kafu): Eh, takvo ti je danas mlađe.
ŽIVKA: Pa to sam te baš zvala, tetka-Savka: da te umolim da nam daš jedno dvesta dinara na zajam.
SAVKA (trgne se): Ju, sinko, otkud meni?
ŽIVKA: Pa ono što imaš na knjižicu.
SAVKA: Eh, to... na to nemoj ni da računaš, gde bih ja to dirala! Jedva sam skupila da mi se nađe ne daj, bože!...
ŽIVKA: Bože, tetka-Savka, ti pa kao da ti mi to nećemo vratiti. Platićemo ti pošteno i interes, a za tri meseca imaš svoje pare. Slušaj, ne bila ja Živka ako ga ne nateram da se uvuče u kakvu komisiju. Šta tu partija! Đoka kuma-Dragin nazida kuću sa ovaj moj rasturi kuću.
SAVKA: Da l' si baš sigurna?
ŽIVKA: Šta?
SAVKA: Pa to, da će ući u komisiju?
ŽIVKA: Ti sumnjaš da ćemo ti vratiti?
SAVKA: Nije to, nego znaš, ne volim u taj novac da diram, pa, velim, ako ne uđe u komisiju...
ŽIVKA: Pa ne mora da bude baš komisija, može on i drukče. Ako ne može nikako drukče, a ti da znaš, uzajmićemo makar na drugo mesto, pa tebi vratiti. Tebi tvoje ne gine.
SAVKA: Ako je samo za tri meseca...
ŽIVKA: Ni jedan dan više!...
IV
PREĐAŠNjI, RAKA, ANKA
RAKA (gimnazista, ulazi bez knjiga i bez kape, sav podrpan).
ANKA (ulazi za njim i nosi knjige i kapu).
ŽIVKA: Iju, crni sinko, ti si se opet tukao?
RAKA: Nisam!
ANKA: Jeste, jeste, tukao se!
ŽIVKA (tetki): Pogledaj ga, tako ti boga, kakav je, kao da je s vešala pao.
ANKA (ostavi knjige na sto): Eto je i ruku raskrvavio.
ŽIVKA: Iju!... (Ščepa mu ruku koju je uvezao maramom.) Nesrečniće jedan, bitango! (Anki.) Donesi vodu da se ispere. (Anka odlazi.) Još kaže nije se tukô!
RAKA (uporno): Nisam!
ŽIVKA: Nego šta si?
RAKA: Pravili smo demonstracije.
ŽIVKA: Kakve demonstracije, bog s tobom?
RAKA: Protiv vlade.
SAVKA: A šta ti imaš sa vladom, pobogu, sinko?
RAKA: Nemam ništa, ali sam i ja vikô: dole vlada!
ŽIVKA: Eto ti, eto ti, pa ne crkni sad od muke! Ama. šta si ti imao da se mešaš u demonstracije?
RAKA: Pa nije samo ja, ceo svet. Eno, još se tuku na terazijama, a vlada je morala da dâ ostavku, jer je ubijen jedan radnik i trojica ranjeni.
ŽIVKA: Ju, ju, ju! Eto kako će i glavu da izgubi jednoga dana.
ANKA (dolazi s lavorom i bokalom): 'Ajde ovamo u kujnu da te umijem.
RAKA: Šta će mi da se umijem?
ŽIVKA: Vuci se tamo, operi tu ruku. Zar ne vidiš da izgledaš kao šinterski šegrt? (Gurne Raku te ovaj ode s Ankom.)
V
ŽIVKA, SAVKA
ŽIVKA (tetki): Eto, pa sad iziđi ti tu na kraj, kad ti svaki dan dođe ovako pocepan.
SAVKA: 'Ajde i ja idem, za poslom sam. A vidim i tebe ometam. (Ustaje.)
ŽIVKA: Pa kako si rešila za ono?
SAVKA: Koje ono?
ŽIVKA: Pa de, što se prisećaš, za zajam?
SAVKA: A za to? Pa kako da ti kažem: volela bih da ne diram u te pare, ali ako je nužda...
ŽIVKA: Ju, baš ti hvala, slatka tetka, nikad ti to neću zaboraviti.
SAVKA: Je l' da donesem predveče?...
ŽIVKA: Jest, molim te, još danas! Pa dođi, tetkaSavka, nemoj da ne dođeš. Ja, boga mi, ne mogu; da mogu, došla bih ti. Nemoj ti na to da gledaš, nego dođi kad god možeš. I onako si sama, pa svrati koji put i da ručamo; svrati kao kod svoje kuće.
SAVKA (već na vratima): Zbogom tetka! (Vraća se i, pošto je završila krojenje, umotava pantalone.)
VI
ŽIVKA, RAKA
RAKA (izlazi iz sobe, umiven, i upućuje se spoljnim vratima).
ŽIVKA: Ehe, gde si nagao?
RAKA: Tamo!
ŽIVKA: Ama, zar ti je malo bilo, okačenjače jedan? A latinski – dvojka, a nauka hrišćanska – dvojka, a matematika – dvojka! Ne gledaš to, nego demonstracije, a što ćeš da ponavljaš razred – to ništa.
RAKA: I otac je ponavljao četvrti razred, pa...
ŽIVKA: Ama, ne gledaj ti na oca!
RAKA: Nije, nego ću valjda na tebe da gledam.
ŽIVKA: O, gospode bože, i kad ga rodih takog nesrećnika! Vuci mi se ispred očiju!
RAKA (izlazi na vrata, na koja nailaze Čeda i Dara).
VII
ŽIVKA, ČEDA, DARA
ČEDA (ulazi sa ženom. Oni su obučeni za posete): Eto nas. Vratili smo se kao što smo i otišli.
DARA: Bambadava smo išli.
ŽIVKA: Što, niste nikog našli kod kuće?
ČEDA: Čujte, majka, ja više neću da slušam te vaše savete. Te idite kod ove ministarke, pravite vizitu, te idite kod one ministarke, pravite vizitu.
ŽIVKA: Pa, zete, meni ne treba klasa, tebi treba.
ČEDA: Znam ja to, ali kako možete da nas šaljete gospođi Petrovićki, kad neće žena ni da nas primi?
DARA: Nije bila kod kuće.
ČEDA: Bila je, šta nije bila! Devojka se deset minuta unutra domunđavala, pa tek onda izlazi i kaže nam da rocpođa nije kod kuĆe.
ŽIVKA: Pa zar sam ja tome kriva? Pitala sam je preko kuma-Drage i ona kaže: neka dođe, kako da mi ne dođe gospa-Živkina ćerka; nisam je videla otkako se udala.
ČEDA: Nisam je videla otkako se udala, a ovamo zatvara nam vrata ispred nosa. Pa onda... ona... juče... je l' i ona nije videla gospa-Živkinu ćerku otkako se udala?
DARA: E, nemoj tako. Ona odista nije bila kod kuće, videli smo je posle na fijakeru.
ŽIVKA: Eto vidiš! A ne ide to ni kao što ti misliš, zete. Treba i pet i šest puta ići na isti prag. Uostalom, vidiš da su napolju i neke demonstracije, pa ko zna da nisu ministri možda i zbog toga zbunjeni.
ČEDA: Pa ako su ministri zbunjeni, šta imaju tu ministarke da se zbunjuju?
ŽIVKA: E, nemoj tako da kažeš. Znam, pričala mi je gospa Nata, kaže: kriza, a moj muž ministar, pa ništa, miran, ubio ga bog, kao da nije kriza, a ja, nesrećnica, zbunila se kao niko moj; te triput solim jelo, te sipam zejtin u lampu, te obučem prevrnutu čarapu, i sve tako. Volim, kaže žena, da odležim jedno zapaljenje pluća nego jednu ministarsku krizu.
DARA: Slušam vas vazdan, a i ne skidam šešir. (Polazeći levo u sobu.) Majka, je li donosila šnajderka haljinu?
ŽIVKA: Nije još.
DARA: Poslala bih Raku da je opet zove. (Ode.)
VIII
ŽIVKA, ČEDA
ČEDA (pripaljuje cigaretu): Badava, ovako više ne ide!
ŽIVKA: Pa ne ide, ali, pravo da ti kažem, ne bi ti ni ta jedna klasa mnogo pomogla. Ne može jedna klasa da ti isplati dugove.
ČEDA: Što vi meni jednako te dugove natičete na nos? Nisam ih napravio od besa, nego kad čovek uzme ženu bez miraza pa počne kuću kućiti...
ŽIVKA: Nismo te mi terali da je uzmeš. Ti si uvek govorio da je voliš.
ČEDA: A vi ste govorili da ima 12000 dinara miraza.
ŽIVKA: Pa ima.
ČEDA: Ama gde su? Voleo bih da vidim tih 12000 dinara.
ŽIVKA: Primićeš ih od osiguravajućeg društva.
ČEDA: Primiću, al' kad umrete i vi i otac.
ŽIVKA: Pa možeš valjda dotle počekati.
ČEDA: Mogu dotle i umreti.
ŽIVKA: Ne bi baš bila velika šteta.
ČEDA: Pa ne bi za vas, mogli bi još vi da nasledite i moje osiguranje.
IX
ŽIVKA, ČEDA, PERA
PERA (ulazeći na srednja vrata): Izvinite, ja sam dva puta kucao.
ŽIVKA: Molim, izvolite!
PERA: Gospodin nije kod kuće?
ŽIVKA: Ne!
PERA: A nije ni u kancelariji.
ČEDA: Vi ste činovnik?
PERA: Da, pisar kod gospodina Popovića. Pa hteo sam da javim da je kabinet dao ostavku. Hteo sam, znate, ja prvi to da da mu javim.
ČEDA: Je li to izvesno?
PERA: Izvesno! A biće da gospodin Popović to već i zna, čim nije došao u kancelariju.
ŽIVKA: Ama, zar nikako nije dolazio?
PERA: Upravo dolazio je odjutros, ali je nekako odmah otišao, čim je čuo da je vlada dala ostavku.
ČEDA: Pa onda znači da on zna!
PERA: Zna izvesno! Ali ipak, ja sam hteo prvi to da mu javim. Al' možda ne zna, a svi kažu da su naši pozvani da sastave novu vladu.
ŽIVKA (prijatno iznenađena): Naši?
PERA: Da, naši, a ja bih hteo to da mu javim.
ČEDA: A vi u „naše” računate...?
PERA: Pa „naši”!... Gospodin Stevanović je već otišao u Dvor.
ŽIVKA: Stevanović?...
PERA: Ja sam ga svojim očima video.
ŽIVKA: O, bože moj, kako bi to bilo dobro! Vi ste lično videli Stevanovića kad je otišô?
PERA: Video sam ga!
ŽIVKA: Otišao je baš u Dvor?
PERA: Da!
ŽIVKA: Hvala vam, gospodine, velika vam hvala što ste nas izvestili.
PERA: Ja sad idem na Terazije; šetaću tamo pod kestenovima, pa ako još što opazim, ja ću vam javiti. Samo vas molim, kad dođe gospodin Popović, kažite mu da sam ja prvi došao i doneo vest da će naši obrazovati kabinet.
ČEDA: Reći ćemo!
PERA (gospođi Živki u koju kao da ima više poverenja): Molim vas, gospođo, recite samo: Pera pisar iz administrativnog odeljenja.
ŽIVKA: Hoću, gospodine!
PERA (već na vratima): Ako bi bilo što vrlo interesantno, vi ćete dopustiti...?
ČEDA: O, molim...
PERA: Vi ćete mi dopustiti... (Ode.)
H
ŽIVKA, ČEDA
ŽIVKA: Zete, nisam te zagrlila od dana venčanja (Grli ga.)
ČEDA: Ali čemu se vi to radujete?...
ŽIVKA: Gle sad! Mesto i ti da se raduješ, a ti još pitaš. Rako! Rako!
ČEDA: Čemu da se radujem?...
ŽIVKA: „Naši”! Jesi li čuo šta kaže čovek: „naši”!
ČEDA: Ama koj' čovek?
ŽIVKA: Pa ovaj...
ČEDA: Pera pisar iz administrativnog odeljenja. Za njega su „naši” svi koji obrazuju kabinet. On to, izvesno, svakome tako javlja.
ŽIVKA: Ali kaže čovek: Stevanović otišao u Dvor.
ČEDA: Pa?
ŽIVKA: Pa to! Ti možeš da avanzuješ, a može i on...
ČEDA: Ko?
ŽIVKA: Kako ko? Sima!
ČEDA: Pa otac je već načelnik ministarstva, šta može više?
ŽIVKA: A Državni savet, a upravnik Monopola, a predsednik Opštine? Oho, moj brajko, samo kad se hoće, ima vazdan. (Na vratima.)
Rako! Rako!
ČEDA: Šta će vam?
ŽIVKA: Da kupi novine. Crkoh od radoznalosti! Rako! Rako!
XI
PREĐAŠNjI, MOMAK iz MINISTARSTVA
MOMAK: Dobar dan, gospođo!
ŽIVKA (pretrne): Iju! Dobar dan!
MOMAK: Molim lepo, poslao me je gospodin da mu date njegov cilinder.
ŽIVKA: Cilinder?...
MOMAK: Jeste, cilinder.
ŽIVKA (ne verujući): Ama, cilinder?
MOMAK: Jeste!
ŽIVKA: Ju, tako su mi se najedanput oduzele noge! Je l' vam to gospodin kazao da mu odnesete cilinder?
MOMAK: Jeste, on.
ČEDA (i on se zainteresovao): A gde je gospodin?
ŽIVKA: Odista, gde je on?
MOMAK: Eno ga u ministarstvu.
ŽIVKA: A je li vam kazao šta će mu cilinder?
ČEDA: Eto ti sad! Otkud će momku reći šta će mu cilinder?
ŽIVKA: Oh, bože, tako sam se zbunila. Pa gde je sad ta Dara? Rako! Rako!
ČEDA (na levim vratima): Daro! Daro!..
XII
PREĐAŠNjI, RAKA
RAKA (na srednjim vratima): Šta me zoveš?
ŽIVKA: Jesi li kupio novine? A jest, boga mi, ni sam ti ni dala. Ama, gde je ta Dara?
DARA (na levim vratima): Bila sam u kujni.
ŽIVKA: Cilinder, otac traži cilinder!
DARA: Pa gde je?
ŽIVKA: Poslednji put, kad je bio prijem o kraljevom danu, met'la sam ga tamo u sobi, na orman.
RAKA: A, nije, ja sam ga video u sali iza furune.
ŽIVKA: Pa, zaboga, idite, idite, nađite ga! Ali brzo, odmah!
DARA i ČEDA (odlaze u sobu).
ŽIVKA (momku): A je li gospodin bio raspoložen kad je tražio cilinder?
MOMAK: Nije!
ŽIVKA: A ljut?
MOMAK: Nije bio ni ljut!
DARA (vraća se): Nema ga!
ČEDA (za njom): Nigde ga nema!
ŽIVKA: Ama, kako da ga nema? (Odjuri zadnjim vratima.) Anka! Anka! (Svima.) Ta tražite ga, zaboga!
ČEDA: Ama, šta ste se zbunili?
ŽIVKA: Pa tako je to, dabome, kad čovek jedanput u godini nosi cilinder. I ko će sad da mu se seti gde je!
XIII
PREĐAŠNjI, ANKA
ANKA (dolazi): Izvol'te!
ŽIVKA: Znate li vi, Anka, gde je cilinder gospodinov?
ANKA: Bio je na ormanu, ali ga je ovaj skinuo (pokazuje na Raku) kad se igrao s njim.
ŽIVKA: Bog te ubio, da te ne ubije, opet ti!
RAKA: Nije istina! Ja sam uzeo samo kutiju da napravim aeroplan, a cilinder sam ostavio.
ŽIVKA: Pa gde si ga ostavio?
RAKA: Ne znam!
ŽIVKA: 'Ajde, tražite ga, tražite ga, zaboga, mora se naći! (Raziđu se svi po kući da traže cilinder.)
XIV
ČEDA, MOMAK
ČEDA (momku, s kojim je ostao sam): A vi ste davno u ministarstvu?
MOMAK: Vrlo davno, gospodine...
ČEDA: I vama je to sasvim obična stvar kad se menja ministarstvo. Promenili ste ih mnogo?
MOMAK: Mnogo! Kolikima sam i kolikima ja već sagledao leđa...
ČEDA: I vi, mora biti, imate dobar nos, znate već unapred da omirišete situaciju?
MOMAK (laska mu to): Pa... razume se!... Znao sam ja još pre tri dana da će ova vlada pasti.
ČEDA: E?
MOMAK: Ama, znam ja to iako ne čitam novine. Čim vidim da ministar svaki čas zivka blagajnika i čim vidim mnogo zgužvanih hartija u korpi kraj ministrovog stola, ja odmah kažem u sebi: ovaj se sprema.
ČEDA: A šta kod vas znači kad vas pošlju za cilinder?
MOMAK: Znači da je gospodin pozvan u Dvor i taj posao treba brzo svršiti, jer bivalo je da ja po kome do nesem cilinder, a on ga pogleda kô krava mrtvo tele i veli: „Dockan, nosi natrag”!
ČEDA (usplahiren): Dakle, bivalo je i to?! (Odjuri vratima i prodere se na njima.) Ama, šta se vazdan majete, dajte taj cilinder!
XV
ŽIVKA, DARA, ČEDA, ANKA, MOMAK
ŽIVKA (nosi cilinder i gladi ga rukavom od bluze.)
DARA i RAKA (dolaze za njom).
ŽIVKA: Kad ga, nesrećnik, metnuo pod minderluk i napunio ga orasima! Ko bi se setio da ga traži pod minderlukom?
ČEDA (ščepa cilinder od Živke, strpa ga momku u ruke i gura ga): Idite, idite, u vašim je rukama sudbina ove zemlje. (Izgura ga.)
Žurite, molim vas, žurite!
XVI
PREĐAŠNjI, bez MOMKA
ŽIVKA (Čedi, pošto je momak otišao): Ti znaš nešto?
ČEDA: Ne znam ali... dabome! Kriza... cilinder...
ŽIVKA: I ti možeš još da čekaš; što ne trčiš tamo?
ČEDA: Kuda?
ŽIVKA: Na Terazije!
ČEDA: Pa tamo je već gospodin Pera iz administraTivnog odeljenja.
ŽIVKA: Ama, kako možeš da izdržiš i da čekaš da ti drugi donosi novosti? Dajte mi šešir, idem sama!...
ČEDA: Kuda?
ŽIVKA: Na Terazije!
DARA: Bože, mama, otkud to ide!
ČEDA: Dobro, dobro, evo idem ja!
RAKA: I ja ću (Dune na vrata.)
ŽIVKA (Čedi): Ali nemoj da se zabiješ u kafanu. Prođi svuda, promuvaj se, pa kad čuješ što, a ti dođi odmah. Znaš kako smo mi ovde, kao na žeravici.
ČEDA (uzme šešir): Ne brinite, javiću već! (Odlazi.)
XVII
ŽIVKA, DARA
ŽIVKA (seda umorna na kanabe): Oh, bože, ne smem čisto ni da kažem; a znaš li ti šta to znači kad se traži cilinder?
DARA: Ne znam!
ŽIVKA: Zovu ga u Dvor.
DARA: Oca? A zašto ga zovu?
ŽIVKA: Zašto? E jesi prava glupača! O bože, kako se to nijedno dete nije izmet'lo na mene. Svi su glupi na oca! (Imitira je.) „Zašto ga zovu?” Pa ne zovu ga, valjda, da im nasađuje kvočke; nego, čula si, pala vlada i sad ima nova da se sastavi.
DARA: Pa da vi ne mislite...?
ŽIVKA: Šta mislim? 'Ajd, baš da čujem, šta mislim ja?
DARA: Ne mislite valjda da otac bude ministar?
ŽIVKA: Strah me je da mislim, a mislim. Pa eto, tražio je cilinder. Zar ne vidiš da ja držim oba palca stegnuta? Stegla sam ih krvnički, bojim se iščašiće se, ali ako, toliko mogu za moga muža da učinim.
DARA: Oh, bože, kad bi se to desilo...mogao bi onda i Čeda...
ŽIVKA: Taman, kao da je Čeda prva briga. Kamo sreća da si ti mene poslušala...
DARA: Šta da sam te poslušala?
ŽIVKA: Pa eto to... ako bi se desilo da otac postane ministar, da nisi pošla za toga, kako bi se lepo udala kao ministarska ćerka.
DARA (uvređeno): Bože, majka, kakav je to razgovor!
ŽIVKA: Pa ne, al' kažem.
DARA: Meni ni ovako ništa ne fali.
ŽIVKA: Tebi ne fali, nego njemu.
DARA: Njemu?
ŽIVKA: Pa dabome... nema škole, ne zna jezike, ne može da pravi karijeru i onako nekako ne pristaje...
DARA: Meni je dobar, a vama se i ne mora dopadati. Kad sam ja zadovoljna, šta vi imate tu?
ŽIVKA: Pa već ti, znam ja tebe. Ko dirne njega, kao da te je u oko dirnuo.
DARA: Pa jeste!
XVIII
PREĐAŠNjI, PERA
PERA (na zadnja vrata): Izvinite, ja...
ŽIVKA (skoči kao oparena): Šta je, zaboga, ima li nečeg novog?
PERA: Ima.
ŽIVKA: Govorite!
PERA: Video sam ga.
ŽIVKA: Koga?
PERA: Njega, gospodina. Video sam ga, otišao je u Dvor, ima cilinder na glavi.
ŽIVKA (uzbuđeno): Da se niste prevarili?
PERA: Ta kako bih se prevario! Video sam ga kô što vas sad vidim. Javio sam mu se.
ŽIVKA: A on?
PERA: I on se meni javio.
ŽIVKA: A ne znate zašto je otišao u Dvor?
PERA: Kako ne znam: svi su naši pozvani.
ŽIVKA: I mislite da bi se to moglo još danas svršiti?
PERA: Kako još danas, još sad. Ko zna, možda je i potpisano.
ŽIVKA (Dari): Steži palac, Daro! (Glasno.) Da li je to moguće da je već potpisano?
PERA: Idem da ih sačekam kad izlaze; pročitaću im sa lica ukaz. Ali vas molim da kažete gospodinu da sam ja prvi koji sam došao da mu javim da je otišao u Dvor. A ja ću...
ŽIVKA: Da, dođite odmah, čim čujete što.
PERA: Pera pisar iz administrativnog odeljenja. (Klanjajući se, odlazi.)
XIX
ŽIVKA, DARA
ŽIVKA (vraćajući se sa vrata): Daro, dete moje, meni je čisto došlo da plačem. (Plače.) A ti... ti ništa?
DARA: Kako ništa, zaboga, još kako sam uzbuđena; samo, pravo da vam kažem, ja čisto ne verujem u toliku sreću.
ŽIVKA: Slušaj, obuci se pa da idemo na Terazije da čekamo.
DARA: Ali, zaboga, majko, to ne ide!
ŽIVKA: Pa jeste da ne ide, pravo kažeš; jer ako je on već ministar, onda nema smisla da ja idem peške.
DARA: Ama nije to, nego zbog sveta.
ŽIVKA: A grize me nestrpljenje, ne mogu prosto da izdržim. I gde je molim te sad onaj tvoj, što ne dolazi? (Odlazi na prozor.) Zabio se izvesno u kafanu, a što mi ovde gorimo na žeravici, to se njega ne tiče. (Nervozno šeta i krši prste.) Uh, da mi je da se sad pretvorim u muvu pa da uletim u Dvor da svojim ušima čujem kako kralj kaže Simi: „Pozvao sam vas, gospodine Simo, da vam ponudim jedan portfelj u kabinetu!” A onaj moj šmokljan – mesto da kaže: „Hvala, Vaše Veličanstvo!” – sigurno će početi da muca. Ubio ga bog sa suklatom, sigurna sam da će mucati.
DARA (prekorevajući je): Ali, zaboga, mama!
ŽIVKA: Uh, kćeri, sve drugo ne marim, ali samo da mi je da gospa-Dragu svučem sa državnog fijakera, pa makar za dvadeset i četiri sata. Prilepila se za fijaker kao taksena marka, pa misli niko je ne može odlepiti. E, odlepićeš se, sinko. Još posle podne ćemo se voziti na ministarskom fijakeru.
DARA: Ali čekaj, zaboga, majka, treba najpre skočiti...
ŽIVKA: Naposletku, i ne marim za gospa-Dragu. Bar je žena vaspitana, otac joj je bio činovnik Glavne kontrole. Ali gospa Nata! No, teško zemlji kad je doživela da ona bude ministarka! Majka joj je izdavala kvartire za samce, a ona nameštala krevet tim samcima...
DARA: Nemoj tako, majka, pa evo i ti možeš postati ministarka.
ŽIVKA: Pa šta, ima valjda neke razlike između mene i Nate. Moja majka je šila u Vojnoj šivari, ali je zato mene lepo vaspitala. Ja sam svršila tri razreda osnovne škole i, da sam htela, mogla sam još da svršim. Da ja nisam bila takva, ne bi mene tvoj otac uzeo, on je bio već činovnik kad me je uzeo.
DARA: Pa jest, samo kažu morao je da te uzme.
ŽIVKA: To tebi valjda tvoj muž kaže. Bolje bi bilo kada bi on požurio da nam javi šta je novo. Ali, dabome, on se zavukao negde u kafanu. (Seti se.) Čekaj... gde su karte?...Ti si ih sinoć razmeštala.
DARA: Eto ih u fioci.
ŽIVKA (vadi ih i meša): Baš da vidim kako u kartama stoji. (Razmeštajući.) Kad je poslednji put Sima aavanzovao, pogodile su mi, ne možeš čisto da veruješ kako su mi sve pogodile. Šta se utrpala između mene i Sime ova udovica! (Broji.) Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam...Glas (broji u sebi) kuća... brzo... novac s večeri. (Govori.) Znam, to će tetka Savka da mi donese...Cela istina... krevet! (Skupi dva donja reda i počne pokrivati karte.)
DARA: A što pokrivaš sebe?
ŽIVKA: Pa da vidim to, hoću li biti ministarka?
DARA: Bože, mama, pa pokrij oca, jer glavno je pitanje hoće li on biti ministar...
ŽIVKA: Pravo kažeš! Desetka herc... velika radost. Boga mi, kćerko... ako je po kartama...
XX
PREĐAŠNjI, ANKA
ANKA (dolazi sa jednom devojčicom, koja nosi haljinu uvijenu u beo čaršav): Krojačica poslala haljinu...
ŽIVKA: Nosi natrag, nemam kad da je probam.
DARA: Ali, zaboga, majka, Što ne probaš?
ŽIVKA: Tako... Donesi posle podne...
DARA: Pa to je časkom.
ŽIVKA: Nek donese posle podne, jer... ne znam kakav ću aufpuc. Ako bude ono, onda ću svileni aufpuc, a ako ne bude ono, onda ću satinski... eto ti!...
DEVOJČICA: Šta da kažem gospođici?
ŽIVKA: Reci joj: ako bude ono, onda ću svileni aufpuc,
DARA (prekida je): Nemoj ništa da kažeš gospođici, nego donesi posle podne halinu.
DEVOJČICA (ode).
ANKA (ode za devojčicom).
XXI
ŽIVKA, DARA
ŽIVKA: Ju, ju, ju, ala mi zaigra desno oko... najedanput zaigra.
DARA (koja je bila kod prozora): Evo ga Čeda.
ŽIVKA: Je l' trči? Je l' se smeje? Je l' maše maramom? Pitaj ga, pitaj ga šta je.
DARA: Ušao je već u dvorište.
ŽIVKA: Da znaš da nam nosi dobar glas! Nije meni badava oko tako najedanput zaigralo.
XXII
PREĐAŠNjI, ČEDA
ŽIVKA (Tek što se Čeda javio na vratima): Govori!
ČEDA: Čekajte, zaboga!...
ŽIVKA: Ako mi odmah ne kažeš, pašću u nesvest!
ČEDA: Ali čekajte, da vam kažem sve po redu.
ŽIVKA: Pa govori, ne oteži!
ČEDA: Dakle, vraćajući se ovamo, ovako sam mislio...
ŽIVKA (ščepa ga za gušu): Govori: je li, ili nije? Je li, ili nije, razumeš li?
ČEDA: Ama, čekajte! Dakle, ovako sam smislio. Otac da meni izradi jedan zajam kod Klasne lutrije na privredne ciljeve, i to da mu bude mesto miraza. S tim da odužim dugove, a posle...
ŽIVKA: Daro, kćeri, meni mrkne pred očima. Kaži tvome mužu neka kaže: da ili ne, inače ću ga gađati stolicom!
DARA: Pa kaži, zaboga!
ŽIVKA: Da ili ne?
ČEDA: Da!
ŽIVKA: Šta?
ČEDA: Ministar.
ŽIVKA: Ama ko, ubio te bog, da te ubije, ko ministar?
DARA: Je l' otac?
ČEDA: Jeste!
DARA (ushićena, zagrli ga, srećna): Slatki moj Čedo!
ŽIVKA: Deco, deco, pridržite me! (Klone, umorna od uzbuđenja, u stolicu.)
ČEDA: Dakle, kažem, to sam smislio: da otac meni izradi iz Klasne lutrije jedan zajam od 12000 dinara na privredne ciljeve; I to da mi bude kao miraz. S tim ću lepo da otplatim dugove i tada, kao pride, da mi da tri klase.
ŽIVKA (skoči): Kako to ti: otac ovo, otac ono? Pita li se tu valjda još kogod?
ČEDA: Pa da, pitaju se i drugi ministri!
ŽIVKA: A ja?
ČEDA: Pa šta ste vi?
ŽIVKA: Kako šta? Još pitaš. Ja sam rocpođa ministarka! (Udari u sladak smeh od zadovoljstva.) Ju, ubio me bog, čisto ne verujem svojim rođenim ušima. Kaži mi, Daro, ti!
DARA: Šta da vam kažem?
ŽIVKA: Pa zovi me kao što će odsad ceo svet da me zove.
DARA: Gospođo ministarka!
ŽIVKA (Čedi): 'Ajde, kaži i ti!
ČEDA: Hoću, al' kažite i vi meni: gospodin-ministrov zete; da čujem, znate, kako to zvuči!
ŽIVKA: Pre svega, zet – to nije ništa, a drugo, pravo da ti kažem, ti nekako i ne ličiš.
ČEDA: Gle, molim te! A vama već liči, kao...
ŽIVKA (unese mu se u lice): Kao šta?
ČEDA (gunđajući): Ta već...
ŽIVKA: 'Ajde, 'ajde, lani, ako hoćeš da ti počeše jezik paragraf sedamdeset šesti.
ČEDA: Oho, ho! Pa vi govorite kao da ste vi ministar.
ŽIVKA: Ako nisam ministar, a ja sam ministarka, a upamti: to je, koji put, mnogo više.
DARA: Ali, zaboga, Čedo, majka! Nemojte se svađati, ne liči to ministarskoj kući!
ŽIVKA: Pa da, ne liči. Al' tako je to kad nije vaspitan da bude u ministarskoj kući.
XXIII
PREĐAŠNjI, RAKA
RAKA (uleti): Mama, znaš šta je novo? Tata je postao ministar.
ŽIVKA (ljubi ga): E, a ko ti je kazao, čedo.
RAKA: Kažu mi deca i mene su odmah prozvali ministarsko prase.
ŽIVKA: Mangupska posla. Više se nećeš družiti sa tim mangupima.
RAKA: Nego s kim ću?
ŽIVKA: Družićeš se odsad s decom engleskog konzula.
RAKA: A nije to ništa što su me nazvali prase, nego su mi psovali i majku.
ŽIVKA: A znaju li oni da je tvoj otac ministar?
RAKA: Znaju, pa baš zato i psuju!
ŽIVKA: Zapisaćeš mi tu bezobraznu decu, pa ćemo ih premestiti u unutrašnjost: i decu i razred i učitelja. U ovoj zemlji mora jedanput da bude reda i da se zna kome se sme psovati mater, a kome ne sme.
RAKA: Jaoj, da znaš, mama, što volim što je tata postao ministar!
ŽIVKA: E?!... A zašto?
RAKA: Pa, odsad, kad me tata istuče, ja samo skupim demonstracije, pa se razderemo: dole vlada!
ŽIVKA: Pregrizô jezik ti, dabogda!...
RAKA: Dole vlada!...
ŽIVKA: Kuš, kad ne umeš da govoriš kao pametno dete!
RAKA: A nisam ti ni kazao! Evo ga ide otac!
ŽIVKA: Ide? Pa što ne govoriš, marvo jedna, nego brbljaš koješta. (Zbuni se.) Deco, deco, nemojte da mi smetate. Vi stanite iza mene. Bože moj, ko bi to rekao: otišao jutros od kuće kao običan čovek, a vraća se ministar? Ama stanite ovamo, nemojte mi smetati!
XXIV
PREĐAŠNjI, POPOVIĆ
POPOVIĆ (pojavljuje se na vratima pod cilindrom).
ŽIVKA (grli ga): Ministre moj!
ČEDA i DARA (ljube mu ruku): Čestitamo!
RAKA (razdere se iz sveg glasa): Dole vlada!
ŽIVKA (skoči kao oparena i, kako je bila već prihvatila iz Popovićeve ruke cilinder, ona ga natuče Raki na glavu da mu tako uguši glas): Kuš, prokleto štene! Ubio ga bog, da ga ubije, i kad ga rodih ovako prokleta!
POPOVIĆ: No, no, Živka, uzdrži se, zaboga!
XXV
PREĐAŠNjI, PERA
PERA (uđe, i kad spazi Popovića, zbuni se): Izvinite... ja, ovaj... ja sam došao da vam javim da ste postali ministar.
POPOVIĆ: Znam ja to, gospodine Pero.
PERA: Znam ja da vi to znate, al' opet sam ja hteo prvi da vam javim.
POPOVIĆ: Hvala, hvala!
ŽIVKA: Hoćete li vi, gopodine Pero, sad u ministarstvo?
PERA: Na službi, gospođo ministarka.
ŽIVKA: Naredite da odmah posle podne, u četiri sata, dođe ovde ministarski fijaker.
POPOVIĆ: Šta će ti to?
ŽIVKA: Pusti me, molim te! Hoću da se provozam triput od Kalemegdana do Slavije, pa makar posle umrla. Naredite, gospodine Pero!
PERA: Razumem, gospođo ministarka. (Klanja se izlazeći.) Pera pisar iz administrativnog odeljenja!...
Zavesa