Gorski car/XX
XX
U prljavoj, kaljavoj, poslednjoj palilulskoj ulici, na kraju Beograda, poređani su sniski neokrečeni kućerci od naboja. Oko poneke kućice nema ni toliko dvorišta, da se čovek slobodno obrne, a oko poneke podignuti su u prostranu dvorištu koševi za kukuruz, stogovi slame, sena i šaše, košare za stoku i ostale potrebe dobre zemljodelske kuće. Stanovnici su ove ulice mahom oni tipski i Beograđanima dobro poznati zemljoradnici Palilulci, ili vredni i siromašni Vojvođani, koji se, svi iz reda, imenuju Banaćanima, i ako ih ima iz svih krajeva lepe Vojvodine.
Već nekoliko dana pada kiša nad Beogradom, te je i čistiji deo grada potonuo u žitkoj prljavoj masi; rasplinulo se blato po svima ulicama, po dvorištima, po pragovima i ulascima u kuće... Sa streha i iz natmureno srebrnasta neba sipi i kaplje sitna rosa, koja obuhvata cela čoveka, prodire mu do tela i, čini ti se, uvlači se i u samu srž koščanu... Povučeš li vazduha u sebe, pojure ti u grudi hladne rosne kapljice, zatvoriš li usta, eto ih kroz nos, pa zasiplju oči, uši, obraze, celo telo... Hladna, mokra vlaga prodire dalje i od samoga vazduha... Gnjila, vlažna magla zavila u svoj sumorni plašt ceo grad, kao kakvo čudovište, pa ga kvasi, cedi i opet kvasi, rekao bih da mu spira s prljava lida tragove užasnih zločina, muka, uzdisaja... I s mokrih kamenih ploča opet se dižu oblaci sure mokre magle, kvaseći usput ljude, kuće, drveće, sve... Kao da cela priroda plače za izgubljenim dobrom u svetu...
Palilulska ulica pretvorila se u more blata i vlage. Čitavi oblaci guste mokre vlage viju se po krivim i tesnim sokačićima, preleću s jedne krovinjare na drugu, vlaže i prodiru u stanove kroz malena nezaštićena okanca, unoseći sobom i stud i otrov... I usred dana u takvoj je ulici pomrčina, a kada zađe i poslednji zrak sunčev, koji je danju bar one guste oblake osvetljavao, na takvome mestu nastupa crna neprobojna noć...
Šta se to vere noću po žitkoj teštavoj masi nepopločane ulice ?... Ni najbolje mačje oko ništa ne vidi, ali uho jasno razlikuje da se s mukom provlače tude dve noge čovečje, šljepkajući po blatu, otresajući se i vukući se opet po rastopljenoj, zamešenoj i rasplinuloj žitkosti. Tiho se provlači zadocneli stanovnik, pridržavajući se rukama za mokre zidove blatnih kućica ili za nakrivljeno prošće dugih dvorišta... Prođoše jedna... druga... desetak kućica, i on se naposletku zaustavi pred jednom.
»Baš sam lud!« — pomisli on, zastanuvši pred vratima, dvoumeći da li da uđe unutra ili da se vrati. — »Ostavih onako krasno društvo!.. .A šta ću ovde ? Da spavam ili da je gledam onako natmurenu i zlovoljnu... I najgore je to, što neće ni reči da progovori: sve ćuti zamišljena, po neki put se namršti, pa opet misli i misli... Nema kraja njenim mislima... A o čemu može da misli? O kući, o selu, o majci, o ocu... to nije; ona je isturena, izbačena otud, pa joj i nije do njih. O meni i sebi?... Jedan nam je kraj, šta ima da misli!... Ja joj činim sve... svega ima, kao kakva gospođa: ništa ne radi, jede i pije, šta će više ?!... Šta treba čoveku drugo ?... A onaj mi Vesa izgleda sumnjiv: mi svi pijemo, veselimo se sa devojkama, a on sve gleda ispod očiju, i čini mi se baš mene najviše gleda... Jest, baš mene, i od toga sam pogleda utekao, i dobro sam učinio... Baš ne volim onaj njegov pogled! Bolje mi je ovde... A ja... I ovde je onaj drugi pogled! Sve jedno, opet je bolje da trpim ovo; pouzdanije je, ali je teško...«
I Đurica odlučno gurnu vrata, uđe u dvorište, pa ih opet zatvori i nasloni na njih debelu kladu. Pipajući zid i spotičući se po klizavoj podstrešnici, dođe do vrata kućnih, oslušnu malo i kucnu lagano o mokru dasku. Posle nekoliko trenutaka otvoriše se sobna vrata i začu se hod bosih nogu po zemljanom podu.
— Ko je to ? — zapita grub ženski glas iznutra.
— Otvaraj, more, ozeboh na ovom kijametu — — odgovori Đurica.
Vrata se otvoriše; iza njih zinu ista takva gusta i crna pomrčina, kakva beše na polju. Đurica uđe u sobu.
— Upali-de videlo, oslepiću u ovoj prokletoj pomrčini.
— Što će ti ? — odgovori Stanka. — Kako ja po svu noć sedim sama, pa ćutim i trpim.
»Vidiš, njoj je krivo što sedi sama; zato se ona i duje! E, vala, neću te ja po svu noć čuvati.«
— Šta ti vali što sediš sama! Živiš kâ gospođa... Šta ćeš bolje? — reče on glasno.
Stanka zapali sveću, pa sede na pod, po kome behu prostrte neke prljave ponjave. Do te postelje stajaše mala četvrtasta peć, sandučara, dobro zagrejana, od čega sva sobica beše vrela.
Đurica stade da se svlači. Stanka ga jednim trenutkom pogleda, pa opet obori oči, gledajući u njegove kaljave cipele...
Oboje su promenili nošnju; udesili su da se odelom ne razlikuju od stanovnika svoje ulice. Đurica je, preko glomaznih vojničkih cokula, nosio one široke suknene čakšire koje nose Palilulci, a na leđima je imao kratak postavljen kaput, kupljen od jednoga Sremca, i na glavi malu šiljastu šubaru. Stanka je, kao i sve žene iz te ulice, nosila haline od neke zagasite vunene tkanine.
— Čudo se nisi opet napio? — reče ona, osmehnuvši se jetko. — Ja mišljah ti ćeš čak u zoru.
— More mahni me. Beše tamo jedan... đavo ga znao... Nekako mi se čini sumnjiv... pa odoh ranije.
Otpre bi se Stanka posle takva odgovora uplašila i stala bi raspitivati i domišljati se ko li je to bio, ali sad kao da nije ni čula odgovor: samo ga pogleda i sleže ramenima.
— S kim si to bio tamo? — zapita ga ona nekim radoznalim i pritvornoveselim glasom.
— Znaš... oni naši.
— A ti meni ne kažeš da se vi tamo častite sa nekakvim devojkama? — reče ona i nasmeja se veselo, kao da je to što je kazala o provođenju, doista veseli i zanima.
Đurica se iznenadi; lako crvenilo prelete mu preko lica, ali to Stanka, pri onako slabom osvetljenju, ne opazi.
— Otkud ti to znaš ? — odgovori on, i odmah se pokaja što ovako lakomisleno zapita. — Šta imam da ti kazujem... ti znaš kakvo je moje društvo, a gde oni idu, tamo ima svačega.
— Pa dobro, ali što ti kriješ od mene?
— More, šta krijem!.. Da ti pričam s kim god sednem i progovorim reč?...
— Pa ne moraš baš sve, ali tek... ’nako... po nešto bih mogla i ja da znam — reče ona smešeći se. Istina, more, kakve su to devojke, jesu li lepe ?
— The... znaš kakve su varoške: bele, a ruke im kâ pamuk — odgovori on i pogleda njene jedro razvijene ruke.
Stanka nehotično podvuče ruke pod odeću, pa se učini još radoznalija, ali tako, kao da se ona ne ljuti ni na šta i ne vidi u tome ništa nepovoljno.
— Pa kako, bolan : piju li sa vama, šta rade ?... Hoće li koja da se šali?
— Piju dosta, a i đavoli su... — odgovori on i bi mu toliko prijatno to sećanje, da sam poče dalje pričati. — Jedna sve okupila oko mene, pa mi daje da pijem iz njene ruke i ’nako ... šta ti ne radi... Onaj đavo Pera sve je podgovara da me dira. Kažu joj da nisam oženjen, a ona crče, sve oko mene... Tako... smejemo se...
— Kaži mi, bolan, pravo, koja ti se više dopada: ona ili ja?
— Što pitaš kad znaš: ona je varoška, nije za nas, seljake ljude. Ona hoće samo da izvuče novaca... a ti si drugo... Mi, onako seljački...
— Znam, ali kad ona ne bi htela novaca, no onako... kao ja?... — reče Stanka, a usne joj se skupiše i zaigraše od usiljenoga stezanja.
— E, to ne može da bude... ona je varoška. Neće ona bez novaca nikud, a ti si, vidiš, ostavila sve...
I kao da se sad tek seti ogromne žrtve, koju mu je Stanka prinela, Đurica se razneži i omekša, pa joj priđe i prebaci joj ruku preko ramena.
— Ti si meni sve dobro moje ! A ove varoške... ništa...
Stanka obori glavu i ne odgovori ništa na ovu iznenadnu milost Đuričinu.
»Nisam mogla verovati baba Maci — pomisli Stanka — a ono vidiš, istina je. Dopadaju mu se varoške, a ja ?... Još koji dan, pa će me, valjad’, omrznuti; neće me posle ni pogledati, kad se navikne na ove varoške... Ali neće!... Dok sam ja živa, neće me promeniti ni oturiti, jer, Boga mi, onda može biti svašta... Ja sam radi njega ostavila sve... osramotila se, te ne smem nikome svome u oči pogledati... oca naljutila... Jest, to beše onda u zabranu... Ala beše lepo! ... Činjaše mi se da ništa bolje u svetu nema od njega. Dopadala mi se ona njegova radost i poslušnost uz mene... Od njega strepe svi ljudi, a on me sluša kao malo dete... To mi se mnogo dopadalo, a i jeste bilo lepo !... Što nije sad onako ?... A sad mu se dopadaju varoške...«
— Opet si se zamislila! — viknu Đurica ljutito. — Baš to ne volim, teško mi da te gledam takvu, pa mi se po neki put i ne ide kući zbog toga. Šta misliš, kad imaš svega i da pojedeš i nako...
— Šta si okupio jednako s tim jelom, kao da sam ja kod oca gladovala. Zar sam ja stoka, da samo jedem...
— More nije to, nego ja tako uz reč velim... A bojim se da u toj brizi ništa i ne jedeš. Istina, šta si jela danas?
— Šta ću jesti?... Hleba... Znaš da je post.
— Kakav post?
— Božićnji, zar ne znaš... Hoću da se pričestim, kô i ostali svet.
Đurica se podiže i pogleda je začuđenim raširenim očima.
»O čemu to ona govori?... Pričešće.. .Kakvo pričešće!.. I najedared stadoše da mu se pronose u mislima svetle i slatke slike davnoga detinjstva. Jedva ih izaziva u pameti. Bio je tako mali, da je malo što razumevao, i sad se seća samo kao kroz san... Majka mu obukla novu, sasvim novu, čistu i belu košuljicu i potpasala ga novim pojasićem... obula mu nove crvene išarane čarape i opančiće... seća se živo kako je jednako zagledao u šare na čarapama. Sestrica mu, obučena u šarenu suknjicu i crn suknen jelečić, uzela ga za jednu, a majka za drugu ruku, pa su onda svi troje išli daleko, daleko... ne seća se cela puta, ali zna da su išli crkvi. Pa onda se seća sjajnog i zlatnog odela sveštenikova, od koga nije odvajao očiju. I najzad seća se da je tada sve bilo tako lepo, veselo i radosno, da je bilo dosta male vesele dece... I seća se balvana preko reke, kojim su prešli, i kako je žmurio, dok ga je majka prenela... A sve je bilo tako sjajno, i nikad, čini mu se, sunce nije tako grejalo, kao tada što je... sjajno, svetlo, slatko... I nikad ga više ne odvedoše crkvi i ne pričestiše.
— Jesi li često bivala u crkvi i na pričešću? — zapita je on mekšim radoznalim glasom.
— Kako da nisam, kad sam se brojala u ljude. A ti?...
— Samo jednom, kad sam bio mali. Sad se baš sećam... A kako ćeš ti, s kim ćeš da ideš?
— Sve će žene iz ovoga kraja... pa ću i ja sa njima.
— Da li će ti dati bez ispovesti? Znaš kod nas popa ne da nikom, dok se ne ispoveda. Zbog toga se moji nikad nisu pričešćivali.
— I ja ću se ispovediti... Nisam nikog ubila. ni onako... kakvo zlo učinila, što da mi ne da?
— A od onoga nema ništa?
— Što pitaš? — odgovori ona osmehnuvši se. — Znam da žene u tom stanju ne idu...
— Nema.
— Pa... gotovo i bolje!
— Otpre si voleo.
— The... tek onako... ne znam ni ja. Gasi sveću! — reče on i stade da se namešta na postelji.
Stanka ugasi sveću, ali ne leže. Ostade da premišlja u tamnoj noći nedovršene misli, koje joj behu jedino zanimanje u ovoj teškoj i neobičnoj samoći.
Odavno ona već nije više ona Stanka, koja je bila devojkom. Ugasile se one bujne žudnje i navike iz devojaštva, uvidela je i dotakla se svega, što joj se dotle činjaše neobično i primamljivo. I sad joj se onaj pređašnji život činjaše sjajniji od sunca i lepši od svega na svetu... Da joj je samo još jednom da stane u društvo svojih drugarica, da se onako slatko nasmeje i našali sa njima... da posluša ono veselo devojačko kikotanje... da ih, onako starinski, smelo u oči pogleda.. I ona zna da više nikad, ni jednoj od njih, ne sme u oči pogledati... i sve to zbog njega.. i ako on voli da se šali s varoškima... Neka ga. I njemu je teško, nek se zabavlja, samo neka nju voli. A njoj je tako slatko bilo malo pre, kad je on obgrli, pa reče: »Ti si meni sve dobro moje...«
— Đuro, spavaš li?
— Ne spavam.
— Nemoj da se ljutiš, što sam ti kazala za one varoške.
— I ja to sad mislim. Ti bi trebalo da se ljutiš, ali odsad ćemo drukčije... Samo da prođe ova dugačka zima!...
— U naš Klenovik, je li?... da se nagledam onih zelenih livada, da se naslušam, makar iz zaklona, onih naših pesama, da se napijem hladne vode sa našega studenca...
— Da sednemo u stranama, gore više reke, i da gledamo ceo potes i selo... Pred nama svet radi, vri kô u mravinjaku, a mi sedimo, gledamo i pogađamo koja je ono devojka što kupi seno, ili onaj što kosi...
— Badava, svoje pa svoje!
— Znaš... ja sam mislio da nakupim mnogo novaca, pa da pobegnemo negde daleko, da iskočimo iz Srbije... ali sad vidim da ne bih mogao... Nisam znao kako je to neobično.
I oni se približiše jedno drugome, da tako udruženi lakše snose tešku samoću...
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|