Gorski car/XII
XII
Đurica i Stanka se sastajahu svakoga dana. Krili su se veoma oprezno, ali šta može među ljudima ostati tajno ! I njegove veze počeše da izbijaju na vidik. Posle tri nedelje opazi ih prvo Stankina mati. Kad vide žena svoju nesreću, ne oglasi to, po običaju, kuknjavom, no steže srce i ućuta. Uveče ispriča Marku sve što je videla, prateći ih dva dana uzastopce.
— Znao sam ja da će mi ona kuću zatrpati i ognjište ugasiti — jeknu Marko očajnički. — Ono je neko prokletstvo od Boga, samo ne znam da li zgreših ja ili moji stari.
— Dete je, brate, pa ne zna; treba je naučiti — reče mu žena.
— Ćuti, ženo, da od Boga nađeš; kakvo dete! Ono je Bog stvorio da bude muško, pa ga anateme pretvorile u devojku.
— Ne pominji zlo, molim te, — reče ona krsteći se.
— Dobro te njoj nisi ništa govorila. Sad ti ćuti, pa se čini nevešta svemu, a sutra ja to moram prelomiti, pa kud puklo!
Na tome se svrši razgovor. Žena ne htede da ga raspituje šta misli činiti, jer držaše da ni sam još nije dobro promislio o svemu. Ali se Marko već beše odlučio.
Izjutra zorom otide Marko do svoga suseda Petra.
— Da mi daš, Pero, onaj tvoj garabilj, ako je opravan.
— Što će ti, more; da nećeš i ti u hajduke?
— Hoću ja, ali na lisice. Satre mi, prokletinja, kokoši, pa hoću danas da je čekam.
— Evo ti, brate — reče mu komšija, iznevši pocrnelu od čađi pušku — pun je još od lanjskoga Božića, samo naspi novoga baruta u valju, a evo ti i nove kapisle, pa kad prodaš kožu, kupi mi duvana za taj metak.
— Hoću, Boga mi! — odgovori Marko i ode kući zamišljen i ozbiljan, misleći o istoj stvari deseti put...
»Smem ga ubiti, po zakonu; pa još mogu uzeti ucenu, ako su ga već ucenili... Njegovi ljudi neće mi ništa, jer je, brate, ’vaki slučaj. Branio sam svoje dete, pa to mu je!...«
Pred podne Stanka zamače za šljivar ispod kuće pa otud ode pravo u zabran. Sad iđaše tamo bez ikakve bojazni i bez onoga pređašnjeg uzbuđenja: samo se potčinjavaše onoj neodoljivoj težnji, koja je tamo snažno privlači. Predala se sva onoj zanosnoj žudnji mladosti, pa zaboravi na sve druge obzire.
Sede uz Đuricu, pa stade, puna ljubavne čežnje da mu šapuće reči milosti, da ga gleda i da se divi njegovim osobinama, koje joj sve više izlažahu pred oči i bivahu sve primamljivije i interesnije.
— Dokle ćemo mi ovako, šta veliš? — reče ona, pošto se stiša od prve ljubavne bure.
— Ništa ti ja ne znam, niti umem da mislim. Najbolje nam je ovako, pa šta ćemo više!
— Jok, ja neću tako. Ovo će se naposletku doznati, pa onda ja nemam kud. Treba iz ranije da znamo šta ćemo.
U taj mah grunu puška iza njihovih leđa. Đurica skoči, dohvati pušku i pruži je na onu stranu odakle se čuo pucanj. Iza jednoga žbuna izdiže se Marko i pogleda na njih u čudu i strahu, kao ’no lovac, koji je gađao ljuta zvera, pa vidi da je promašio. Stanka vrisnu i dohvati Đuricu za ruku.
— Ne, ako Boga znaš! — viknu ona.
Đurica je oštro pogleda, ali, pročitavši u njenu licu ono, što je, bez sumnje, želeo da vidi, spusti pušku.
— Moli se današnjem danu i ovoj devojci, a ti bi sad video pošto je Đuričina glava — reče Đurica tiho, stišavajući se.
Marko okrete garabilj kundački i potrča na njega.
— Stani der, zlikovče, da ti pokažem kako se zavode poštene devojke!
Stanka pretrča pred Đuricu, okrete se ocu i diže ruke u vis, želeći da ga rukama zakloni. A Marko, obnevidevši od ljutine i uzbuđenja, kako dotrča do njih sa zamahnutom puškom, fijuknu njome i lupi po tvrdim kostima. Stanka vrisnu i posrnu, ali je Đurica prihvati jednom rukom, a iz druge baci pušku, istrže revolver iza pojasa i pruži na Marka.
Stanka leže sva na tu pruženu ruku, dohvati revolver i obrnu ga u stranu. Marko, videvši da udari kćer umesto zlikovca, pade u još veću jarost, pa istrže nož iza pojasa i jurnu na njih. Đurica se oslobodi od Stanke, priskoči starcu i steže ga svojim snažnim rukama, kao utegom. Stanka im priđe i htede da oslobodi oca, ali se starac ljutito ritnu i obrecnu:
— Dalje od mene, kučko, ne pogani me! Ja viđu da sam te izgubio u nevrat, kâ da te nikad imao nisam.
Đurica, opazivši da se starac stišava, pusti ga, pa priđe Stanci i uze je za ruku.
— Ova devojka sad nema kud, kad si je ti oterao. I onda neka ti ne bude krivo što je ja vodim sa sobom.
— I nije za boljega, prokletnica jedna — od govori Marko srdito, uzimajući garabilj sa zemlje. — Poznao sam ja šta će biti sa njom, još kad je stala na noge...
Stanci prekipe. Vrati joj se ona stara jogunasta samovolja, koju je vazda pokazivala prema ocu, pa, našavši se uvređena u dubini duše, obrte se Đurici:
— Vodi me kud znaš — reče mu odlučno — jer vidiš da nemam više svoje kuće.
Marko se u onom uzbuđenju, ne znajući šta da radi, okrete da pođe kući, zagledajući kundak od garabilja.
A Đurica, dohvativši pušku, uze Stanku za ruku i odvede je pravo svojoj kući. Majka ga dočeka u dvorištu i pogleda začuđeno u gosta, koga joj sin vođaše.
— Majko, evo ti kćeri umesto mene... da nisi sama. Gledaj je kao oči u glavi, a ja ću se starati za sve što vam ustreba.
Starica se odistine obradova. Odjednom joj nestade onoga običnog, podmuklolukavoga pogleda, i na licu joj, prvi put posle dugih godina zasija izraz nevine sreće i radosti.
— Ama je l’ to odistine? Je li ti to meni dovodiš snahu, Đuro?
— Jeste, majko: snahu i ćerku.
— Dobro mi došla, dete moje! — reče starica i stade je iskreno grliti i ljubiti. — Blago meni, kad je’ vaka devojka izabrala moga Đuru.
— Ako danas ili sutra, počem, dođe Pero — prekide je Đurica — kazaćeš mu da mi čuva devojku, da se glavom ne šali... od vlasti nek je krije, dok se god može... A ja ću već gledati da se jo danas nađem sa njim.
— Čuvaće je on, sinko, ne brini se ti. Kazao je on meni da se slobodno smeš pouzdati na njega. Samo bih ti rekla: kad razdaješ što drugima, da i njemu daš... i ako on veli da ne traži ništa.
— Znam ja, daću i njemu. U kući imaš što ti treba?
— Imam svega. Samo, vi’š, ovo je dete došlo ovako ... treba joj kupiti odela i preobuke.
— Sve ću ti sutra poslati, a sad moram ići. Za nekoliko dana neću dolaziti, dok ne posvršavam neke poslove i dok ne vidim šta ćemo činiti posle. Sad, u zdravlju! — reče im i ode.
»A šta ću ja sad ?« — pomisli Stanka i neka mučna zebnja obuze joj dušu. — »On me dovede pa ode, a sad može naići vlast, pa učiniti sto čuda od mene. Istina, on reče da me kmet mora čuvati, ali ako dočuje vlast pa grune pravo ovde, i ne javljajući kmetu!...« Otkako je učinila prvi korak za bliže poznanstvo sa Đuricom, od tada joj vazda stajaše na dogledu neka zla slutnja. Ali ona je vazda izbegavala da misli o tome i da tumači ovo neprijatno osećanje; ona ga je vazda zaglušivala strasnim i svetlim mislima o svojoj ljubavi. A sad, odjednom joj se približi ta zlokobna slutnja, a ona ne beše u stanju da joj istakne na suprot kakvu drugu svetliju misao. Sve oko nje beše sumorno i divljačno, sve joj ulevaše neki praznoverni strah, kome se ona ne mogaše protiviti. I u toj zloslutnoj sumornosti, ona se predade crnim mislima o sebi i svojoj budućnosti, koja, istina, beše sakrivena od očiju joj, ali prvi znaci behu tako nepovoljni, da joj se samo srce steže od te slutnje. Na prvom koraku u novi život, ona zadrhta...
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|