Gorski car/VII
VII
Davno je svanulo. Zvezde se ugasile, i predmeti se sasvim jasno raspoznaju. Po vazduhu još treperi ona beličasta izmaglica, ali se na istoku ukazuje po malo rumenila. Još nekoliko trenutaka, pa će nebesnim plavetnilom prsnuti ognjeni zraci, od kojih će zatreperiti i zasjati cela okolina.
Na putu što vodi k srcu Šumadije, tamo gde se mnogim uvojcima slazi u B. Potok, stoje gusti kupinjaci i pavitine, u koje bi se mogli zakloniti čitavi bataljoni. Tu, na jednoj većoj zavojici, leže u pavitini S jedne strane Radovan i Kosta, a s druge sam Đurica.
Prva su dvojica po celom licu nagaravljena i uvezana širokim, garavim peškirima, te im se vidi samo gornji deo lica. Oni leže mirno, pogledajući samo naviše uz put, od kuda je imao doći osuđeni putnik. Radovan je, još dok su bili na noćištu u šumi, dao Đurici sva potrebna upustva u kojima su predviđeni razni slučajevi, pa sad bezbrižno sedi i čeka.
A Đurica još ne beše načisto ni sa samim sobom, ni sa svojim mislima. Od misli je on i sada bežao, kao i juče, očekujući u sebi da će se sve to nekako mimoići. U krajnjem slučaju verovao je, da se mehandžija neće ni krenuti na put, ili će bar okrenuti prekim putom, preko sela. Stoga mu ni ovo čekanje ne beše tako mučno ni grozničavo, kako je on sam očekivao. Ali vreme proticaše brzo...
Odjednom, kad sunce izgreja, iza Đuričinih leđa začu se neko tapkanje po prašini. On se trže, i umalo ne skoči od straha, kad vide čoveka nasred puta. Ni sam ne zna kako se uzdrža od pokreta, koji bi ga izdao. Neki seljak, koga on poznavaše po izgledu, sa zametnutom kosom na ramenu, iđaše sredinom puta, gledajući neodređeno pred sobom. Kosa mahaše za njegovim leđima, a on odmicaše sve više i više, dok se, na poslednjoj zavojici, ne izgubi. Đurica beše veoma uzbuđen, srce mu lupaše jako, i on se više ne mogaše umiriti. Stade da pomalja glavu iz vrzine i grozničavo da zvera po putu, i usred te uzbuđenosti, kad ne mogaše ništa raspoznati, začu se uslovljeni znak: — Pst!
Đurica skoči i pomoli se iz zaklona do polovine. Obrnuvši glavu uz put ugleda na drugoj zavojici crno kljuse i na njemu onaj sigavi, dobro poznati mu kaput Milutina mehandžije, koji se povio na kljusetu, pa trucka i odskače od sedla, po taktu vrančeva kasanja... Nekakva sumorna težina, nekakav iznenadni bol naiđe mu na srce, od koga mu zadrhta celo telo, a pred očima se uhvati, naiđe neka magla, od koje se ništa ne vidi oko sebe... U glavi mu nastupi neko bolno bunilo, zanos... ne vidi ništa i ne misli...
Ruke su mu se grozničavo tresle, i on se bojao samo da ne ispusti pušku. Čuo je, ali nije video, da je onaj blizu, da ga rastavljaju samo dvaestak koraka od njega. Najzad se iza vrzine pomoli prvo glava vrančeva, pa odmah zatim i ceo konjanik.
Nastupio je poslednji trenutak. Đurica slučajno pogleda na vrzinu, gde mu behu sakriveni drugovi, i tamo spazi dva sjajna oka, koja ga sagorevahu gnevom i srdžbom... Kao na drotu iskoči iz vrzine, i stade nasred puta sa pruženom puškom...
Mehandžija se beše nešto veoma zamislio i oborio glavu, te se trže tek onda, kad vranac ustuknu ispred iznenadne pojave Đuričine.
— Dole s konja! — viknu Đurica promuklim, uzbuđenim glasom, koji se i samom njemu učini nepoznat.
Mehandžija raširi oči, i kao da sad tek poče da se budi, pogleda Đuricu isto onako, kao što ga gleda u svojoj mehani, donoseći mu satljik rakije. Tako mu i progovori, onim običnim glasom:
— A gle!... Đurica!... Šta ćeš tu, bre?
Ovaj poznati mu pogled i glas oduze Đurici poslednju mrvu prisebnosti i odvažnosti. On, za trenutak, zaboravi gde je, zaboravi svoju zadaću i sve, pa stade da sastavlja u pameti odgovor, kako da objasni čoveku svoje prisustvo na ovom mestu. A mehandžija već poče da prikuplja dizgine i da muva vranca kolenima, kad iza Đuričinih leđa zagrme strahoviti glas:
— Pucaj, nebesa mu njegova, šta ga čekaš!
Istoga trenutka iskoči, kao zver razjareni, Pantovac u svom strašnom naličju i, pruživši pušku pravo u grudi mehandžine, dreknu: — Dole!
Milutin slete s konja, stade da zvera uplašeno, dok se ne priseti, te zavuče ruku u džep, u kome mu beše novčanik, ali je opet izvuče praznu i istoga trenutka je opet zavuče... I ko zna dokle bi tako radio, da Pantovac ne povika:
— Pare!... Bacaj pare!
Mehandžija izvuče novčanik, metnu ga na dlan i pruži preda se, ali mu ruka toliko drhtaše, da novčanik pade u prašinu, a on zamuca:
— Tako mi dece!... Živa mi deca!... Braćo moja!...
— Diži to! — viknu Pantovac.
On podiže novčanik i opet ga pruži unapred.
Đurica za sve to vreme gledaše, u čudu i strahu, šta se zbiva, dok ga Pantovac ne gurnu snažno napred, te se nađe uz samoga Milutina. Ne znajući šta bi Drugo, uze novčanik sa pružene ruke i obrte se k Radovanu.
Pantovac uze novčanik, otvori ga i stade da gleda šta ima u njemu, a mehandžija, videvši da mu obojica okretoše leđa, zađe iza vranca, pa se okrete i strugnu uz brdo, koliko ga noge poneše. Vranac osećajući valjda nevolju svoga gazde, obrte se, pa i on zaždi za njim, i jedva ga stiže na trećoj zavojici.
— Stoj !... Pucaj !... — povikaše oni za Milutinom, i Kosta, iskočivši iz zasede, već pruži pušku, ali vranac, trčeći za gazdom, zakloni ga sobom, a Pantovac, videvši pruženu pušku, povika:
— Ostav’!... Ko ti to reče ?
— Pa... ja čuh da veliš: »pucaj«... pa ko velim... — stade Kosta da oteže.
— Hajde živo, da se razlazimo — reče Pantovac. — Ti sad gledaj da se što pre dohvatiš Venčaca, kao šta sam ti kazao; a ovo naj, ponesi sa sobom — reče Đurici, dajući mu novčanik.
— Ama šta ovo bi? — poče Đurica.
— Bi ono što ne valja. Ako si ti svakad tako junačan, onda je bolje da se vratiš kući, pa da gledaš svoja posla — odgovori mu Radovan ljutito, pa se okrete i ode uz potok. Kosta već beše izmakao putom, pa će, kad pređe potok, da udari potesom, a Đurica preskoči vrzinu i brzim korakom ode niz potok...
Protrčavši potokom, kroz šiblje i trnjak, za jedan puškomet, Đurica najedared stade kao ukopan. Na dva tri koraka pred njim začu se glas: — O-o-o, bato, o!
Zagledavši se kroz trnjak, on ugleda pred sobom, u potoku, seljaka koji drži dva vola u porožju i poji ih na jednom viru. Jedan se vo uznemirio od obada, a seljak ga umiruje blagim glasom, tapkajući ga rukom po vratu. Đurica tek sad opazi, da tuda voli seoska putanja, koja prelazi preko potoka, i spaja selo sa potesom. Saže se pod jedan trn i stade da čeka. Seljak napoji volove, saže se k viru, te ih poprska nekoliko puta hladnom vodom, pa onda polako pređe potok i stupi u polje.
Đurica skoči iz zasede i, zverajući desno i levo, jurnu napred što brže mogaše. Tek kad se dohvati Venčaca, umeri korak i, čim zađe u šumu, pade pod jednu lisnatu bukvu. Trčao je više od časa, pa mu je sad trebalo dosta vremena da se povrati od umora i da hladnije razmisli o daljim svojim koracima...
A Vujo sačeka Pantovca na urečenom mestu, pa s nestrpljenjem zapita:
— Šta bi?
— Ništa. Ono ti je neka babetina. Da ga nisam očima izjurio iz zasede, ne bi smeo ni izići na put. — I tu mu potanko ispriča ceo događaj, tvrdeći da od Đurice ne može ništa biti.
— Nije to tako — odgovori mu Vujo. — Ti si i zaboravio kako ti je bilo, kad si prvi put napadao čoveka, oči u oči, usred bela dana. Ne znaš ti njega: kad se malo ljutne, gori je od kurjaka.
— Pa dobro, kad ti veliš tako — odgovori Pantovac, jer je naučio da sluša svaku Vujovu reč. — Ja sam ti izvršio što si hteo: on ti se više ne sme sudu vraćati, jer je ovim zaradio kuršum. Sad ti znaš kako ćeš...
— Ne brigaj. Igraće mi bez svirale. No ne reče mi šta nađoste u kesi?
— On odnese tri banke sa nešto sitnine, a ja uzeh jednu... baš sam ostao bez marjaša.
— Pa... dobro — razvuče Vujo, ali se videlo da mu nije pravo. — A njemu si kazao sve, kuda će!
— Sve, kako si mi ti rekô. Sad ode na Venčac, pa će posle, preko Jelovičkih planina i Kačera, u Vojkovce. Tamo već zna sve; kuću će naći sam.
— Dobro je. Ovi će sad, znam, odmah u poteru, a njemu je bolje da bude u drugom okrugu.
— Hoćemo li imati skoro posla ?
— Moraćemo, ja kako. Svi smo se dobro istanjili. Ja sam već promerio i našô sam priliku, samo čekam zgodno vreme.
— Kad bude vreme samo mi javi.
Prijatelji se rukovaše i rastadoše.
|