Горски цар/VIII
VIII
»Шта ово би са мном ?« — питаше се Ђурица двадесети пут, лежећи на мекој росној трави, под зеленим и густим наткриљем букова лисја. Груди му се још силно надимаху, и сваки му мишић играше и дрхташе од умора и узбуђења. У глави му беше таква збрка, да се у њој ниједна мисао не могаше јавити, осим овог општега питања, које сам себи непрестано задаваше. Онај огромни терет, који већ неколико дана осећаше у својој близини и само очекиваше час, кад ће пасти на њега, сад га је одједном притиснуо целом својом страховитом тежином и — како му сад изгледаше — смлавио га, уништио... Није могао да се прибере задуго...
Али, пролежавши подуже време, поче се опорављати. Сети се воде, јер осећаше страшну жеђ. Да му је само неколико капи хладне бистре воде!... Наједаред, севну му као муња, једна мисао кроз главу, која беше гора од отрова. Сети се онога тренутка, кад је онако блесаво стајао пред механџијом, сети се погледа Пантовчева и речи његових, сети се свега... и истога тренутка скочи.
»Ух, бруке!...« узвикну и, под утиском разноврсна осећања: стида, срџбе, бола — не знађаше шта да чини. Дође му да удари себе у главу, па би хтео и у груди, а хтео би и да откине парче свога тела, да би таквим болом угушио онај стид од себе сама... И сад му се ређаху и понављаху у памети сви јутрошњи тренуци, и сваки га шибаше све љуће и јаче, јер му сваки тек сад откриваше стид и срамоту његову...
»Шта ми оно рече ?... Боље да се вратим кући! Их, срамоте!... А још харамбаша, хајдук!... Е, нећемо више тако. Мора се радити како ваља, или никако... А шта ли ће рећи Вујо ?... Ко му сме на очи изићи!...«
Неколико пута је седао и одмах скакао, не могући умирити своја узбуђена осећања. Али се опет сети воде, и та га мисао покрете напред... Ишао је брзо, грозничаво, док не дође до позната му изворца, из кога се слеваше хладна планинска вода преко липова луба. Напи се бистре воде, уми се, и то га поврати. Стаде да мисли хладније и одмереније.
Куд ће сад ? — Рекли су му да удари на Јеловичке планине, а то је баш поред његова села. Тамо га вуче неки снажан магнет, коме он не може да нађе отпора. Маме га к себи оне гомилице белих, ћерамидом покривених, кућица, што тону у зелену мору од воћњака, винограда и пшенице; привлаче га она китњаста, обрасла воћем и житом, брдашца, што су му поглед миловала још од детињства му; маме га оне равне и непрегледне, покошене зелене ливаде, по којима се белуцају чопори стоке и разлеже онај једначити, познати му звон меденица, који му душу разгаљује... Гле, и сад му допире до ушију тај чаробни звук: цин... цан... цин... цан...
И он, харамбаша хајдучки, сав блажен, као невино дете, слуша тај звук И осећа како му се растапа лед с окорела злобом срца...
Врхови бучја шуште и брује, певајући неку отегнуту и једначиту песму, а под њима журно корача усамљени бегунац, зверајући око себе на све стране. Још корак два, и ево га на чистој коси, са које му се отвара поглед на село и на све, што му је сад тако драго и тако познато. Не може сит да се нагледа познатих му места, као да је годинама од њих био одвојен...
За један часак Ђурица се спусти са високе планине и удари реком, која тече кроз потес кленовички. Потесом се растурили његови сељани, па раде журно као мрави, а он застане, те разгледа једну гомилицу, позна свако лице у њој, и опет иде даље. Кад дође према судници, угледа неколико људи пред њом. Нека беспредметна радозналост повуче га тамо, и он, не размишљајући, пође кроз висок густ кукуруз, претрча сеоски пут и завуче се у шибљак, који је израстао пред судницом.
Под записом, великим брестом што се разгранао пред судницом, стајаху неколико луди, па с чуђењем посматраху драму, која се одиграва пред њима. Милош одборник ухватио у свом кукурузу крмачу једнога сиромашка, извео кмета, те оценио потру, па сад продаје крмачу. Људи, позвани позивом, дошли да присуствују продаји, коју врши кмет. Онај сиромашак сео под запис, оборио главу и гледа шта се чини.
— Шест динара и десет пара... први и други пут! — виче општински биров.
— Немој, Милоше, да грешиш душе, тако ти славе и деце! — моли онај сиромашак. — Вратићу ти, чим стигне кукуруз.
— Сад паре или кукуруз, то ти је. Не дам ја мој мал да га сваки упропашћује.
— Па није ти, болан, још ни стигô овај кукуруз. Још се није ни запурењачио... Кад стигне твоја њива, стићи ће и моја, па ћу ти дати.
Ђурица разумеде шта се ради. Пође му нека љутина уз груди, а пред очима му опет заигра она злокобна измаглица. Докопа пушку и, као холуј, испаде пред запис.
— Шта то радите! — викну он, узевши пушку на руку.
Сељани занемеше, кмет најпре скочи љутито, али се одмах трже, сети се ко је пред њим и обузе га смртно бледило. Милош стаде да се осврће око себе, а биров се сакри иза кметових леђа.
— Ништа, Ђуро... ето малко... вршимо посла — промуца кмет, пошто се прибра од првог утиска.
— Јоване — обрте се Ђурица оном сиромашку — колико сте струка нашли?
— Педесет и три, брате, само педесет и три, а они то цене на товар жита — одговори Јован — па ето, сад хоће да ми узму брава од два дуката.
— Није, Ђуро — упаде му кмет у реч — ово смо ми тек ’нако... само да га заплашимо, да боље чува стоку... Не бих ја то дао, Бог с тобом.
— Како ти је осекô кукуруз ? — обрте се Ђурица Милошу.
— Па... кô свуд: по два на струк — одговори овај.
— Па зар у сто клипова товар жита!... — викну Ђурица.
— Море није, ви’ш, Перо ти каже: само да га заплашимо... Знаш, брате, није ни мени лако гледати, да ми пропада толики мал.
— Дед’ кмете, осеци потру, али без шале — рече Ђурица и усправи пушку.
— Шта ћемо мерити, кад се то зна: нек’ му врати стотину клипова, кад убере њиву, па квит посла — рече кмет.
— Је л’ тако, Јоване? — запита Ђурица.
— Тако је, брате; то је људски, а оно ’нако... буди Бог с нама.
— Је ли тако, Милоше? — обрте се Ђурица и погледа га у очи.
— Море, много је то: неће сваки струк осећи по два. Нек ми да осамдесет клипова, па доста.
Јован скочи весео.
— Е, ’вала ти, Милоше, кâ брату. То је поштено и право.
— Кмет Перо — рече Ђурица — ако још једном чујем да се овако шалиш са нашим лудима, ја ћу ти судити. А сад седите сви.
Поседаше сви, као по команди, а кмет још подви ноге пода се. Ђурица, стојећи, извади дувањару и стаде да савија цигару. Његовом почетничком самољубљу веома је годила ова безусловна, ропска послушност луди, који га до јуче нису честито ни погледали. Он није заборављао ни то, да је ова послушност из чистога страха, али тек њему мило беше видети да му се овако безусловно људи потчињавају. Услед тога, а и због оне неодољиве жудње да проведе мало обична разговора са својим познаницима, он омекша. Кад је, мало пре, излетео из шибљака, држао је насигурно да ће извршити бар једно убиство ; али га изненади и ублажи ова попустљивост и покорност његовој вољи. То беше за њега новина, нешто неочекивано, те одједном умекша своју љутњу, заборави стару срџбу на кмета, и осети неодољиву жељу да разговара с овим лудима.
— Правите ко пуши — рече он, пруживши дувањару.
Биров му приђе бојажљиво, узе дувањару и предаде је кмету. Кмет сави дебелу цигару, а за њим се обредише и други. Биров, гледајући на Ђурицу са неким бојажљивим питањем, сави још дебљу од кметове и врати дувањару.
— Има ли што за мене отуд? — запита Ђурица кмета.
— Из среза, велиш ? Тсс... петљају нешто... ено тамо на дувару приковано — одговори кмет, показујући очима на ону објаву среске власти, која је прикована на судници.
— Шта зар има? — рече Ђурица и пође нагло, али се одмах трже и стаде. Сети се да не сме пуштати из очију ниједног од ових, што сад овако мирно и послушно седе. Само би један миг био довољан, па да се одмах промене улоге...
— Како ћемо сад, кад ниједан не знамо читати? Где вам је ћато?
— Ено га у трави, спава — одговори биров, па отрча, те пробуди ћата.
То беше сељак, као и други, само нешто мало писмен. Угледавши Ђурицу, он зину од чуда, па стаде, онако сањив, да блене час у њега час у људе, који су поседали пред њим. Најзад се прибра, па приђе Ђурици и пружи му руку.
— Ене де, откуд ти, бре ?... Здраво мирно!
— Даље, даље — одговори Ђурица махнувши пушком, не дајући му руке. — Иди, прочитај ми ону хартију за мене.
Ћато оде пред врата, почеша се по глави и прочита гласно целу хартију, па се опет врати натраг.
— Па кад му то истиче рок? — запита Ђурица.
— Јуче ти је био последњи дан.
— Е, па то ме ви сад можете убити?
— Јок, не море још — одговори ћато — док не дође друга наредба, у којој ће те прогласити за хајдука. Али то неће још, можеш се ти слободно предати...
— Доћи ће и та наредба, не бој се. Пожурио сам се и ја, да она што пре дође.
— Шта, зар си почео? — викну ћато.
— Велиш то истину? — запита и кмет.
— Тхе, помало... Јутрос малко почесмо. Него, хоћете ли ви мене чувати, то ми кажите?
Сви луди оборише главе, а кмет га значајно погледа и, дигнувши се, рече му:
— Хајдемо—дер малко доле, на пут.
— Ви сви седите ту. Да се нисте макли с места! — рече Ђурица осталима, па сиђе на пут с кметом.
— Знаш... не могу пред онима да ти кажем, а моја ти је кућа отворена, кад год хоћеш, и ништа ти за то не тражим. Само и ти мене причувај — рече кмет.
— ’Вала ти за то — одговори Ђурица. — Ако ми затреба што за јело и тако, то могу... Него, ти мени свакад да јавиш за потеру, чим сазнаш. Све да ми јавиш, што год сазнаш, а од мене ти неће бити џабе. Знаш, ваљад’, преко кога ћеш јавити?
— Не бери бриге — одговори кмет, правећи тајанствени израз на лицу. — Све ћу ја њему јавити за један сат, пошто дознам.
— Е, сад у здрављу! — рече Ђурица, — морам да се журим. Кажи онима тамо нек иду куд ко хоће. — И нестаде га у кукурузу.
— Шта си му то говорио ? — запиташе сељани кмета, кад се врати међу њих.
— Па знаш... саветовао сам човеку да не пропада тако млад узалуд, нека се преда власти..
— Па шта вели он?
— Ништа. Кажи — вели — онима тамо нек иду куд хоће, па га нестаде, као да оде у земљу.
Сељани се разиђоше брзо, да јаве новост другима што раде ту у потесу.
А Ђурица весео, радоснији но икад, пође даље реком, застајући понегде да разгледа шта се ради по њивама. Спаде му велики терет са срца, нестаде онога вечнога страшила, што му над главом стајаше, и он се лако помири са својим стањем. Овај састанак пред судницом био је од велика утицаја на њега. Он опази да му је ауторитет међу сељанима веома уздигнут, па стаде да гледа на свој положај као на обичан занат, који је, истина опасан, али носи собом неку врсту поштовања, респекта и у опште нечега, што се Ђурици веома допадало. Он постаде опет онај стари, одважни младић, који срља у опасност без размишљања...
»Хе, одсад нећемо као јутрос, зацело нећемо« — помисли он и задовољно се осмехну....
Тако дође до изворца, који је ископан у самом кориту речном, те са њега сви радници из потеса носе воду. Одатле му падоше у очи неколико раденика у једној страни, и он познаде да је то њива Марка Радоњића, а једна од оних женских морала је бити Станка. »Ево згоде — помисли ОН — до мрака ће морати макар једном доћи на извор, па... само да је видим, макар из какве заседе, прикривен...« И он седе ту у један шибљак, према самом извору, извади из торбе што имаде за јело, па стаде да руча.
На извор долажаху почешће дечаци и девојчице, те напуне судове, умију се, баце који камичак у вир, те поплаше ситне рибице, па оду. Ђурица, пошто руча и напи се воде са извора, леже у оно шибље и коров и задрема...
Наједаред трже се из сна; разбуди га пљускање воде. Подиже се мало и, кроз густо лишће, угледа њу, Станку. И ако му је била окренута леђима, он је познаде и осети да му нека пријатна топлина леже на груди. Очи му се засветлеше неком необичном радошћу, и он гледаше, не дишући, како се Станка сагнула, па кваси хладном водом своје вреле, једре образе. Тако се полако издиже, изиђе из корова и стаде према девојци, која се трже и погледа га зачуђено.
— Зар си још овде? — запита она, погледавши га право у очи.
— Откуд ти знаш да сам дошао? — одговори он и погледа је право, први пут у животу у оне чудне, заносне очи, што опијају и сажижу као ватра...
— Казаше људи што дођоше из општине. Веле да си везао кмета, па га после пустио; је л’ истина?
— Ко то каже?
— Грујица... мало пре дође озго.
— Море лаже. А јесам га ’нако резилио и друго којешта...
— Кажу да си јутрос везао пет џандара на путу?
Ђурицу још више зачуди ово надлагивање сеоско, и таман да заусти одговор, а Станка упита:
— Је л’ ти тешко тако, болан?
— Тхе... шта ми вали? Само ми је једно тешко — што не могу често да се виђам са вама.
— С киме то, са нама?
— Са свима, брате, па... и с тобом највише.
— Ене сад. А што ћу ти ја ? — упита она и поглед а га право и као зачуђено у очи.
Он обори главу, осети да му се лице мења, и, као са неким тешким болом, одговори:
— Истину си рекла. Шта ти имаш с једним хајдуком и, тако рећи, зликовцем, кога може убити последње циганче, па нико да му не суди.
Станка се наљути, али се опазило да јој се ове речи коснуше самога срца.
— Оно јест, кад би се ти дао да те убију.
— Па... како коме. Некоме бих се, може бити, и дао.
— Гле јако! А коме ли то?
— Ево ти пушке, ако хоћеш, па да видиш коме.
Не говорећи ни речи, не размишљајући ни тренутка, Станка прескакута с камена на камен преко воде, приђе му и узе пушку, коју он држаше уза се, па са неким злурадим осмехом проговори:
— Измакни се малко натраг.
Он коракну двапут у назад, стаде и с неком зачуђеном зебњом очекиваше шта ће да буде.
Девојка запе ороз, пружи пушку право у груди му и, као предомишљајући се, проговори:
— Ја се не шалим; ти знаш мене. Говори, хоћу ли да цуцам?
— Пуцај!... Казао сам једном.
Станка поче да нишани... Истога тренутка зачу се иза њених леђа неко звиждукање. Она баци пушку пред Ђурицу, обрте се хитро и једним мушким скоком прескочи речицу; узе судове с водом и журно изиђе на пољану, где се сукоби с једним дечком, који иђаше на воду.
— Стако, чекај, болан, да напуним, па ћемо заједно. Јеси чула за Ђурицу ?
— Шта ? — одговори она и застаде.
— Хтео да убије кмета, а ћато пришô да се рукује са њим, а он ћата пљус по образу: »Не прилази, вели, хајдуку«. А јутрос, кажу, повезô све џандаре у срезу и отео им пушке и барут.
— Хајде, не дроби ту — одговори Станка и оде пољем, ступајући замишљено и узбуђено...
... Најпре они необични гласови о Ђуричиној храбрости, па сад ове чудне и слободне његове речи о себи и о њој самој, и најзад ово последње, где он стоји пред пушком не тренувши — све то беше тако необично за њу, да је придоби и заинтересова у највећем степену. Кад није могла видети вампира и дрекавца, бар се може похвалити (себи самој), да је узела хајдучку пушку и нишанила га њоме у груди. »Еј, што ме смете оно дериште — помисли она — а баш бих опалила, па нек прозуји куршум поред њега, само да видим шта би радио... Проклето дериште!...«
И она већ не могаше ни о чему другом мислити; све јој мисли беху заузете овом чудном појавом, која јој се тако дубоко уреза у душу. Нарочито јој, и више од свега, обраћаше пажњу она одлучна и необична изјава његова... Толико је пута она слушала од момака разне изјаве — разуме се љубавне — али све то не беше овако речено. — »Ево ти пушке, па се увери.« И кад му се упре пушка у груди, он стоји непомичан. То није обичан човек...
А Ђурица, дохвативши бачену пушку, окрете низ реку што је брже могао. На лицу му се виђаше сладак и блажен осмејак, а очи му непрестано звераху око себе. Оваква задовољства није он у свом веку доживео. Она, која га није хтела досад погледати, сад се разговара са њим и још како: шали се. »Нишани ме пушком, као да сам ја мало дете, да се плашим. Али јој секу оне пусте очи, као ножеви!...« О, он лепо опажа, како му се увлачи у душу неко ново, сасвим непознато му до сад осећање, које му отвара нов поглед на свет... Срећом, сад је заборавио на своје околности, иначе би му ово ново осећање само позледило ране и муке му увећало...
|