Gorom ide mladi Radivoje,
gorom ide, proz goru govori:
„Nisam ženjen, nit’ ću da se ženim
dok ne uzmem tanku Anđeliju.
Anđelija ima devet brata 5
i desetu majku jostarelu.
Tu ću mnogo ja roda da imam,
pa će mene sve „zete" da zovu."
To dočuše Anđelijina braća,
sagradiše devet beo-grada 10
i desetu kulu od kamena.
Uvatiše tanku Anđeliju,
uvatiše, pa ju zatvoriše.
Ležala je za devet godine.
Kad je prošla deseta godina, 15
progovara tanka Anđelija:
„Gar mi, Bože,te treskovi pušti,
te mi razbi devet beo-grada
i desetu kulu od kamena,
od kamena, od siva kremena 20
da izađem na crne zemljice,
da ja vidim ono jarko sunce
i da vidim mladog Radivoja:
da li ’odi ka’ i što je ’odija?
Da li igra ka’ i što je igraja? 25
El’ govori ka’ i što govorija?
Je li peva ka’ i što .je pevaja?
Je l’ se smeje ka’ i što se smejao?
Je li nosi prebelu maramu
što sam jadna tri godine vezla? 30
Ni me znala moja stara majka,
ni me znala u selo seljanka!"
Snažale se Bogu jedinomu,
pa zagrmi, pa treskovi pušti,
te razbije devet beo-grada 35
i desetu kulu od kamena,
od kamena, od siva kremena.
Izašla je tanka Anđelija.
Sabraše se Anđelijina braća,
uvatiše tanku Anđeliju: 40
odsekoše noge do kolena,
odsekoše ruke do ramena,
izvadiše obe crne oči,
odsekoše njojnu rusu kosu.
Progovara tanka Anđelija: 45
„Boga tebe, mladi Radivoje,
noge nemam kud tebe da dođem,
ruke nemam kud teb’ da se mašim,
Ooči nemam u teb’ da pogledam,
kosu nemam za teb’ da začešljam, 50
ni da vidim prebelu maramu
što sam, jadna, tri godine vezla,
ni mi znala moja stara majka,
ni mi znala u selo seljanka.
